Василије Лукић
| Василије Лукић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. јануар 1796. |
| Место рођења | Сремски Карловци,  Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 15. децембар 1853. (57 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци, Аустријско царство |
Василије Лукић (Сремски Карловци, 12. јануар 1796 — Сремски Карловци, 15. децембар 1853) био је српски професор.
Биографија[уреди | уреди извор]
Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима. Потом студира природно-математичке науке у Пешти.
По завршетку студија запослио се као професор у Карловачкој гимназији, и ту је радио од 1816. до краја живота. Предавао је алгебру, антропологију, аритметику, астрономију, геометрију, латинску граматику, логику, психологију и физику. Последње две године каријере држао је само математику (1851/52.) и математику и немачки (1852/53.). Све предмете предавао је на латинском језику.[1]Држао је ђаке на стану и храни.[2]
На заседању Српске православне општине у Сремским Карловцима 1848. потписао је „Захтеве” Срба у вези са успостављањем политичке и територијалне аутономије.
Са немачког је превео Деmиня любовь и mайна доброmворносmь (Летопис Матице српске, 1827).
Био је професор Бранка Радичевића.
Сахрањен је у Сремским Карловцима.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јовановић, Милена (2011). Из Хермесове палестре - прилог историји класичне филологије код Срба (PDF). Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду. стр. 101. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 01. 2022. г. Приступљено 30. 11. 2019.
- ^ Петровић, Коста (1991). Историја Карловачке гимназије. Нови Сад: Матица српска. стр. 102.
- ^ Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 655.