Василије Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Василије Поповић
Датум рођења1827.
Датум смрти (1905-07-24)24. јул 1905.

Василије Поповић, (Нови Сад, 1827. - Мошорин, 1905.) син новосадског проте Јована, и брат лингвисте Ђуре Даничића.

Биографија[уреди]

Рођен је 1827. године у Новом Саду, од родитеља православног свештеника Јована и Ане. Рано је остао без оца, са још четири брата, а образовао се великим пожртвовањем мајке. Школовао се у Новом Саду и Сегедину, а Богословију завршио у Београду. По рукоположењу одмах је добио Мошорин, а неко време је администрирао тителском парохијом. Био је 1891. године изабрани члан Скупштине епархије Бачке, из Жабаљског протопрезвирата.[1]

Припадао је конзервативно-клерикалној струји и иступао у листу «Српски народ», који је уређивао његов брат. Критиковао је Народну слободоумну странку, позивајући је на православне каноне. Отуда је добио надимак "Канонер", који је и сам прихватио, те се некад тако и потписивао (1884).[2] Јавно му се подсмевао Јован Јовановић Змај на страницама свог хумористичког часописа "Стармали", 1881-1884. године.[3] Остаје упамћен да је за време патријарха Германа Анђелића био је "најжешћи противник Милетићево-Суботићеве Народне странке и много је писао по 'Српском народу'".[4]

Умро је 24. јула 1905. у Мошорину, у 79-ој години.[5]

Књижевни рад[уреди]

Објавио је поп Васа 1873. године дело: "Православље", књига друга, у Београду. Био је тада православни свештеник у Мошорину.[6]

Уређивао је и издавао духовни лист «Православље», који је штампао у Београду (1871-73).

Референце[уреди]

  1. ^ "Српски сион", Карловци 1891. године
  2. ^ "Библиотекар", Београд 1958. године
  3. ^ "Стармали", Нови Сад 1884. године
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
  5. ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
  6. ^ "Гласник српског ученог друштва", Београд 1874. године

Спољашње везе[уреди]