Василије Трбић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Василије Трбић
Vasilije Trbić.jpg
Василије Трбић
Биографија
Пуно име Василије Трбић
Датум рођења 1881.
Место рођења Бијело Брдо
 Аустроугарска
Датум смрти 1962.
Петко Илић и Василије Трбић. Страница из књиге Војвода Вук Поповић. Календар за просту годину 1927. Београд, Издање Четничке оргазнизације „Петар Мркоњић“ у Осеку. Штампарија „Ђ. Јакшић“.

Василије Трбић (18811962) је био четнички војвода у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Пореклом је био Србин из Славоније, рођен у Бијелом Брду код Даља 1881. године. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки егзархијски калуђери и он је морао да бежи из Свете горе. Напустио је монаштво и отишао у Београд. Тамо се упознао с Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.[1]

Четовање[уреди]

Извршио је организацију Пчиње 1903. и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф бега код Манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен и осуђен на смрт али убрзо и помилован. Године 1904/1905. одлази у Дримкол да смени војводу Јована Дримколског али убрзо, због убиства четника због недисциплине улази у сукоб са локалним четничким одборима са Анђелком Крстићем између осталих. Одлази у велешки Азот где постаје војвода. Водио је борбе на смилевском вису код Небрегова, али најзначајнију борбу је водио код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном иако то није била па је овековечена песмом Спрем'те се, спрем'те, четници.[2]

Ослободилачки ратови[уреди]

У Првом балканском рату извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата први се авионом спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима.[3]

Каснији живот[уреди]

После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Касније је био народни посланик у југословенској држави.

Референце[уреди]

  1. В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд1996, књига 1, 15-20.
  2. В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд 1996, 25-270.
  3. В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд 1996, књига 2, 10-70.

Спољашње везе[уреди]