Васил Михајлов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВАСИЛ МИХАИЛОВ
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења(1921-01-10)10. јануар 1921.
Место рођењаВоткинск, Удмуртска АССР
Руска СФСР, Савез Совјетских Социјалистичких Република СССР
Датум смрти19. новембар 1944.(1944-11-19) (23 год.)
Место смртиБеоград
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија
Професијавојно лице
Члан КПСС од1942.
Учешће у ратовимаВелики отаџбински рат
Народноослободилачка борба
СлужбаСовјетска армија
Чинмајор
Херој СССР од4. фебруара 1944.
Одликовања
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден Александра Невског
Орден отаџбинског рата првог степена
Гроб Василиа Михаиловича на Гробљу ослободилаца Београда 1944.

Васил Михаилович Михаилов (рус. Василий Михайлович Михайлов; Воткинск, Удмуртска АССР, 10. јануар 1921Београд, 19. новембар 1944), мајор Црвене армије, учесник Великог отаџбинског рата и Народноослободилачке борбе. Командант ескадриле 672-ог јуришног авијацијског пука Трећег украјинског фронта и Херој Совјетског Савеза.

Биографија[уреди]

Рођен је 10. јануара 1921. године у граду Воткинску у Удмуртској Аутономној Социјалистичкој Совјетској Републици, једној од република Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. После завршетка седмогодишње основне школе и средње школе, радио је као механичар у једној фабрици у Воткинску. Од 1937. године био је члан Авиоклуба.

У Црвену армију је ступио 15. септембра 1939. године у Перму. Године 1940. је завршио Војну ваздухопловну школу и постао пилот. Тада је добио чин млађег поручника и постао пилот-инструктор. Члан Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) постао је 1942. године.

Када је 1941. године почео Велики отаџбински рат, Васили је више пута слао захтеве са молбом да га пошаљу на фронт, али је послат тек почетком 1942. године. Свој први борбени лет имао је 22. фебруара 1942. године. Обављао је месечно око 20 борбених летова, углавном ноћних. Маја 1942. године добио је своје прво одликовање - Орден црвене заставе.

Њему су били поверавани најслошенији борбени задаци - бомбардерски напади на железничке станице и аеродроме, и то често по веома лошим временским условима. Он је као вођа групе авиона, био веома успешан у одређивању циљева и њиховог тачног положаја. Чак 65 пута је предводио велике групе бомбардераИл-2“. Групе које је предводио, су се враћале са минималним губицима и имале су веома високу ефективност.

Приликом вршења борбених мисија у региону Армавира, Васили је предводио групу од четири ловачко-бомбардерска авиона, када је спазио седам немачких транспортних авиона „Јункерс 52“. Васили је тада наредио да се непријатељ нападне и први отворио ватру. Том приликом лично је оборио два непријатељска авиона.

Два дана касније, поверена му је дужност вође групе при нападу на концентрацију тенкова и борбених возила. Упркос јакој непријатељској против-авионској ватри, Васили је предводио шест налета и сам уништио један тенк и пет аутомобила. Током последњег јуриша, његов авион је био погођен. Иако се авион запалио, а управљачки систем био оштећен, Васили је успео да, уз велике потешкоће, да пређе линију фронта и катапултира се. Пошто је био тешко рањен, послат је у болницу, а после опоравка се поново вратио у свој пук.

Августа 1943. године поверен му је изузетно важан и одговоран задатак - да уништи аеродром у Краматорску у Украјини, на којем су Немци имали 130 авиона. Ово је био веома тежак задатак јер су Немци веома добро обезбедили овај аеродром са против-авионском артиљеријом. Две групе „Иљушина Ил-2“, под командом мајора Ершова и старијег поручника Василиа Михаилова, су извршиле три напада на аеродром. Они су веома успешно извршили овај задатак - уништили су 90 авиона, један цепелин и два складишта са муницијом.

До децембра 1943. године старији поручник Васили Михаилов је имао 120 летова и у 14 ваздушних битака оборио је десет непријатљеских авиона - 4 лично и 6 у групи.

Указом Президијума Врховног совјета СССР од 4. фебруара 1944. године, Ваили Михаилович је за примено обављање борбених задатака у фронталној борби против немачког окупатора и за приказивање одлучности и хероизма проглашен за Хероја Совјетског Савеза и одликован Орденом Лењина.

Марта 1944. године био је именован за заменика команданта пука, а јуну исте године добио је чин мајора. Крајем 1944. године, заједно са јединицама Трећег украјинског фронта, под командом маршала Толбухина, дошао је у Југославију, где је у садејству са јединицама Народноослободилачке војске Југославије учествовао у борбама против заједничког непријатеља - фашистичке Немачке. После Београдске операције октобра 1944. године, главнина јединица Трећег украјинског фронта је продужила ка Будимпешти, а део снага, у који је био и Василиев пук, је остао у Југославији и помагао јединицама Народноослободилачке војске у операцијама на Сремском фронту.

У борбама 19. новембра 1944. године, његов авион је био оштећен и приликом повратка у базу, при лету на изузетно ниској висини пао. Васили је тада био тешко рањен и однесен у болницу, у којој је преминуо истог дана.

После погибије, првобитни план је био да се његови посмртни остаци пренесу у Одесу, али се због лошег времена од тога одустало. Првобитно је био сахрањен у близини споменика Вуку Караџићу, у парку у Булевару краља Александра. После изградње Гробља ослободилаца Београда, његови посмртни остаци су пренесени и сахрањени у централном делу тог гробља у близини споменика „Црвеноармејцу“.

Поред звања Хероја Совјетског Савеза, мајор Васил Михаилов је био одликован одликован са Орденом Лењина, два Ордена црвене заставе, Орденом Александра Невског, Орденом Отаџбинског рата првог степена и другим медаљама.