Васиљ Грђић

Васиљ Грђић
Васиљ Грђић
Лични подаци
Датум рођења	1. април 1875.
Место рођења	Гацко; , Османско царство
Датум смрти	26. октобар 1934. (59 год.)
Место смрти	Београд; , Краљевина Југославија
Народност	Србин
Религија	православна
Професија	учитељ
Мандати
Посланик у Сабору Босне и Херцеговине
Посланик у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Васиљ Грђић (1. април 1875. Гацко — 26. октобар 1934. Београд, Краљевина Југославија) је био српски просветни радник, национални борац, народни посланик, публициста, дугогодишњи главни секретар друштва „Просвјета“.^[1]

Порекло[уреди | уреди извор]

У аутобиографији Васиљевог најстаријег брата Луке Грђића Бјелокосића, коју је објавио Владимир Ћоровић 1919. године у Гласнику Земаљског музеја за Босну и Херцеговини, Лука о пореклу своје породице пише: „Наша породица је из Домрка у Гацку, али су ми преци поодавно доселили у Мостар. Наше најстарије презиме је Бјелокосићи, али како у Херцеговини много породица има надимак, који се после усвоји, тако је и наша породица мијењала своје презиме, те је данас позната под именом Бухе, изузев наше куће који се зовемо Грђићи”...^[2] Презименом Бјелокосић служио се само Лука, за разлику од остале браће која га нису користила. Верује се да ово презиме потиче од старијих Грђића, јер су били плавокоси.^[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Васиљ Грђић је рођен 1. априла 1875. у месту Гацко у источној Херцеговини. Један је од четворице синова у породици Ристе и Ане Грђе^[3] - Лука, Војислав, Васиљ и Шћепан. Породица је пре Гацка живела у Мостару, где се родио најстарији Лука. остали синови родили су се по пресељењу у Гацко. Васиљ и шћепан су, због свог културног и политичког рада, остали упамћени као „гатачке двојнице”, док је Лука Грђић Бјелокосић остао упамћен као први херцеговачки етнолог (самоуки) или „гатачки Вук Караџић”.^[1]

Основну школу Васиљ је завршио у Гацку и Мостару, гимназију у Сарајеву, а Филозофски факултет у Бечу и Грацу. Припадао је средњој, радикалнијој, генерацији националних бораца против Аустроугарске у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини због чега је врло рано дошао у сукоб са старијом генерацијом бораца за црквено-школску аутономију Срба у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини. Био је уредник листова „Српска ријеч“ (1906) и „Народ“ (1907).

Био је дугогодишњи секретар Српског културно просвјетног друштва СКПД „Просвјета“ и један од најзаслужнијих за успјешан рад и просперитет овог друштва. Један је од најактивнијих чланова тзв. „Народове групе“ у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини, коју су чинили млађи српски интелектуалци из Херцеговине, а која се истицала жестоким опозиционим ставом према Аустроугарској. Биран је за посланика Босанског сабора 1910. године, за срезове Билећа, Гацко и Невесиње.

Одмах на почетку Првог свјетског рата ухапшен је од стране Аустроугарских власти. Био је првооптужени на Бањалучком велеиздајничком процесу (3. новембра 1915. — 22. априла 1916), на коме се судило 156 Срба из аустроугарске провинције Босне и Херцеговине. Заједно са њих 16, осуђен је на смрт вјешањем, али је заузимањем шпанског краља помилован. Послије рата био је члан Народног вијећа за Босну и Херцеговину и активни политички радник у редовима Демократске странке.

Биран је за народног посланика у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца.

Васиљева супруга била је Георгина Стојановић (1891—1956). Она је потицала из чувене породице Стојановић из Приједора. Била је рођена сестра лекара и народног хероја Младена и вајара Сретена Стојановића.

Умро у Београду, 26. октобра 1934. године.^[4]

Види још[уреди | уреди извор]

СКПД Просвјета

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в Драшковић, Слободан Бобан В. (28. 5. 2020). „ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Лука Грђић – Бјелокосић, просвјетитељ и чувар народног блага”. Слободна Херцеговина. Приступљено 24. 5. 2023.
^ Ћоровић 1919
^ „Васиљ Грђић”. Српска енциклопедија. Приступљено 28. 5. 2023.
^ Драшковић, Слободан Бобан. „ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Васиљ Грђић – генерални секретар српства у БиХ”. Савез Срба из региона. Приступљено 28. 5. 2023.

Литература[уреди | уреди извор]

Ћоровић, Владимир (1919). „Лука Грђић-Бјелокосић”. Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини. 21: 181—190.
Јован М. Поповић, Неимари Југославије, Београд 1934. pp. 391–392.
Споменица Васиља Грђића, Сарајево 1935.

[Слободна_Херцеговина-1] а ^б ^в Драшковић, Слободан Бобан В. (28. 5. 2020). „ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Лука Грђић – Бјелокосић, просвјетитељ и чувар народног блага”. Слободна Херцеговина. Приступљено 24. 5. 2023.

[2] Ћоровић 1919

[Српска_енциклопедија-3] „Васиљ Грђић”. Српска енциклопедија. Приступљено 28. 5. 2023.

[4] Драшковић, Слободан Бобан. „ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Васиљ Грђић – генерални секретар српства у БиХ”. Савез Срба из региона. Приступљено 28. 5. 2023.

[1]

[2]

[3]

[4]