Васа Пелагић

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Васо Пелагић)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Васа Пелагић
Vasa Pelagic.jpg
Васа Пелагић
Датум рођења1833.
Место рођењаГорњи Жабар
  Османско царство
Датум смрти(1899-01-25)25. јануар 1899.
Место смртиПожаревац
  Краљевина Србија
Васа Пелагић

Василије Васа С. Пелагић (Горњи Жабар, 1833Пожаревац, 1899) био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. века,[1] просветни радник и народни лекар.

Биографија[уреди]

Споменик Васи Пелагићу у Карађорђевом парку, Београд

Рођен је 1833. године у босанском месту Жабару, код Брчког, као Василије Стефановић (по оцу Стефану) Пелагић. Кренуо је наводно у месну основну школу 1852. године, а након завршетка пешице стигао у Београд, где је похађао две године нижу гимназију.[2] Ђак Богословије у Београду постао је 1857. године. Уследио је повратак у завичај, када је 1860. године као свршени богослов постао учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине. Пре повратка у Бања Луку, пропутовао је српске крајеве да би сагледао стање народно.

После две године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је 1866. године управник тада основане Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни.[3] За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Био је 1867. године "Василије С. Пелагић" професор и управитељ бањалучке богословије пренумерант Вукове књиге и дародавац 10 примерака исте, сиротим богословцима.[4] Чинио је оно што је проповедао и следеће 1868. године.

Фебруара 1869. године бива ухапшен па прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладине српске и председава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче верске службе. У Прагу је 1872. године "прерадио" и објавио дело "Борбу америчког народа за слободу и независност".[5]

Учествује у Српском устанку у Херцеговини и Босни, који је избио 1875. године, и пише Програм усташких права и друге меморандуме за српске устанике. Активан је 1878. године радећи на организовању отпора против најављене окупације Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске.[6] Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.[7] Због брошуре "Нови гробари Србије" био је опет протеран.[8] Био је међутим у народу омиљен и жаљен због страдања. Остало је забележено да су "Грађани вароши Пожеге" (и других, попут Ужица) јануара 1891. године званично од српске Народне скупштине Године тражили да се Пелагић врати у Србију "из прогонства".[9] Био је и кандидат за народног посланика у Чачку, али није имао успеха у том подухвату.[10]

Васо 1888. године сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању 1892. године и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски.

Васо се сам "рашчинио" калуђерског чина и напустио јерархију 1873. године.[11] Учинио је то јавно и првокативно. Због тога а и каснијих иступа, о њему је лоше писала црквена штампа, ружећи га због "безбожничког" деловања и писања. Када је умро у затвору, карловачки "Српски Сион" каже за њега "социјалисту": "да је мање писао, мање би зла починио".[12] Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године.[13] Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске. Постојали су многобројни "Одбори Пелагићеваца", које су оснивали његови следбеници по многим местима, крајем 19. века. У Бањалуци је између два светска рада деловало "Радничко-просветно друштво Пелагић".[14]

Дела и радови[уреди]

Сем дела

  • Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом (штудија за народ и државнике), В. Хорњански, Будимпешта, 1879.
  • Књига за народ или Стварни народни учитељ, Нови Сад, 1879.

написао је дела из домена социјализма:

  • Спас Србије и српства,
  • Народни доброноша или Благодатник, Штампарија Народне Радикалне Странке, Београд, 1889.
  • Одговор на четири друштвена питања - Шта је социјализам? Шта оће социјалисте? Које науке и какве нужде гоне људе у у социјализам? Има ли у Србији места социјализму?, Смиљево, Београд, 1892.
  • Социјализам или Основни препорођај друштва, Штампарија М. Јовановића, Београд, 1894.
  • Наука и радни народ или Шта вели наука у корист радног народа, Штампарија Савића и Компаније, Београд, 1895.

Залагао се за реформу школства и те идеје је излагао у делима:

  • Руковођа за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље,
  • Преображај школе и наставе (сувремена потреба), Штампарија Народне Радикалне Странке, Београд, 1889.
  • Нова наука о јавној настави или Омладински и народни добротвор - штудија за наставнике и државнике, за народ и омладину, “Смиљево” Штампарија П.Тодоровића, Београд, 1891.

Анитирелигиозне тезе је изложио у делима:

  • Колико нас кошта Бог и господар?
  • Умовање чистога разума или шта вели архимандрит, професор и директор једне богословије - о религији и њеним догмама, Штампарија Виктора Хорњанскога, Будимпешта, 1880.
  • Посланица Богу или Предлог побожним народима, Штампарија М. Јовановића, Београд, 1891.

Референце[уреди]

  1. ^ Daskalov, Roumen; Mishkova, Diana (12. 11. 2013). Entangled Histories of the Balkans - Volume Two: Transfers of Political Ideologies and Institutions. BRILL. стр. 233. ISBN 978-90-04-26191-4. 
  2. ^ Васа Пелагић: "Пелагоћев народни учитељ", Београд 1988.
  3. ^ "Школски лист", Сомбор 1866.
  4. ^ Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867.
  5. ^ Васа Пелагић: "Борба народа америчког за слободу и независност", Златни Праг 1872.
  6. ^ "Србија 1878. године", зборник докумената, Београд 1978.
  7. ^ "Застава", Нови Сад 1891.
  8. ^ "Мале новине", Београд 1899.
  9. ^ "Народна скупштина", Београд 30. јануар 1891.
  10. ^ "Отаџбина", Београд 1890.
  11. ^ "Глас народа", Нови Сад 1873.
  12. ^ "Српски Сион", Карловци 1899.
  13. ^ "Звезда", Београд 28. јануар 1899.
  14. ^ "Правда", Београд 1934.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]