Васпитање

Из Википедије, слободне енциклопедије

Васпитање је процес планског и систематског усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних својстава и способности детета, али и одраслог. Као облик социјализације, васпитање је усмерено на уобличавање понашања у социјално пожељном смеру. Овај процес може бити индивидуалан и групни. Према свом предмету, васпитање може бити физичко, интелектуално, морално, естетско или религијско.[1]

Основно полазиште у разматрању односа васпитања и образовања састоји се у томе што се оба ова процеса међусобно садрже и прожимају при чему се често истиче да је васпитање шири и свеобухватнији појам и процес који у себи неминовно и координирано садржи процес образовања. У суштини, може се рећи да је васпитање свеукупно педагошко деловање на све сфере човековог бића, умерено на изграђивање и формирање целовите људске личности у ширу сферу спада и њена образованост. Образовање је, дакле, део ширег процеса васпитања који је усмерен на стицање знања и развој (практичних) способности личности. Међутим, иако су оба ова процеса строго условљена и међусобно координирана у наукама и теоријама о образовању и васпитању они се посебно разматрају и проучавају и то као посебни и основни педагошко-андрагошки појмови и процеси. Беба долази на свет са потенцијалима који јој омогућавају да их развија у одређеном правцу. Беба је биће у настајању.

Обележја људске врсте[уреди]

Из овог биолошког дефицита проистичу два обележја људске врсте: васпитљивост- могућност да се буде васпитан. Бебина недовршеност отвара велике могућности развоја у смислу домена и у смислу разноврсности; неопходност васпитања- васпитање је нужан чинилац у процесу израстања бебе која долази на свет. Иако беба наслеђем доноси одређене органе за говор, то није довољно да она и овлада говором. Тек кроз интеракцију са другим људима она ће моћи да развије свој потенцијал. Са историјским развојем друштва и променама у производњи, кроз индустријализацију, дошло је до промена и у породици. Економски и друштвени процеси, као последица, изменили су производну функцију породице и довели до промена у њеном положају и структури. Када је у питању предшколско васпитање и развој, јавља се потреба да се деца запослених родитеља збрину.

Облици васпитања[уреди]

Два су основна облика васпитања:

  • Примарно васпитање или примарна социјализација, која се везује за породицу као примарну друштвену групу и постиже се кроз љубав, топлину и афективност;
  • Секундарно васпитање или секундарна социјализација, која се остварује кроз друге друштвене групе као што су школа, гупе вршњака, разноврсне друштвене организације и слично.

Развој васпитања[уреди]

У развоју васпитања јављају се два основна процеса:

  1. Професионализација и институционализација – васпитање се издваја у посебну делатност и институционализује као посебна делатност. Васпитање се не дешава више само у оквиру породице, већ се јављају и јавне, професионалне институције са професионалним и стручним сарадницима и особљем. јављају се чувалишта која су имала одређени васпитни ефекат.
  2. Усложњавање и диференцијација – васпитање престаје да буде једнообразно за све. Диференцира се према узрасту (предшколско, основна школа, средња школа,…), способностима (васпитање у установама за здраву децу, специјално васпитање,…), полу (нема неких специфичности, осим према традицији). Као последица диференцирања јавља се разлика између васпитања и образовања.

Начини гледања на човека и на васпитање[уреди]

Постоје два начина гледања на човека и на васпитање:

  1. Бихејвиористички (функционални) – добар пример је васпитање у Спарти (васпитање = мењање; претње и казне);
  2. Феноменолошки (хуманистички) – добар пример је васпитање у Атини (васпитање прати природу детета).

Литература[уреди]

  • Коковић, Д. : Социологија образовања, Нови Сад 1994.

Извори[уреди]

  1. Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада” уз одобрење аутора.