Ватрено оружје

Из Википедије, слободне енциклопедије
SIG Pro семиаутоматски пиштољ
USS Iowa (BB-61) испаљује пуну салву са бока брода током маневра у близини острва Вијекес, Порторико, 1. јула 1984.
Шмајсер MP 40.

Ватрена оружја су специјално пројектоване и направљене справе - направе које великим брзинама испаљују, један или више пројектила, користећи добијену потисну кинетичку енергију гаса ослобођеног у делићу секунде сагоревањем експлозива, односно пуњења, у метку, односно цеви.[1] Пројектил може да буде чврст, течан, гасовит или сама енергија, и може да буде слободан, као што су меци и артиљеријски шрапнели, или заробљен, као што је случај са тазерским сондама и харпунима за китове. Средства пројекције варирају у зависности од дизајна, мада су пројектили обично је под утицајем притиска гаса, произведеног било брзим сагоревањем пропеланта или компримираним и ускладиштеним механичким средствима, која делују на пројектил унутар отворене цеви попут клипа. Затворени гас убрзава покретни пројектил дуж цеви, дајући довољну брзину да се одржи лет пројектила након престанка дејства гаса на крају цеви. Алтернативно, може се применити убрзавање генерисањем електромагнетног поља, у ком случају цев није неопходна, већ се користи вођица.

Први уређаји који су идентификовани као оружје појавили су се Кини око 1000. године. До 12. века технологија се проширила широм Азије, и у Европи током 13. века.[2]

Историја ватреног оружја[уреди]

Ручни топ из кинеске династије Јуан (1271-1368)
Западно европски пиштољ, 1380
Приказ мушкетира (1608)
Велики османлијски топ из 15. века

У последњим вековима, ватрено оружје је постало оружје које је у најчешћој употреби. Масовно су почели да га употребљавају Хусити у Хуситским ратовима. Савремено ратовање се од ренесансе ослања на оваква оружја, која су имала велики утицај на експанзију и историју западне цивилизације. Ватрено оружје је на многе начине променило вођење ратова у многим видовима.

Код историјског ватреног оружја је уобичајено употребљаван пројектил у облику кугле. Савремено ватрено оружје употребљава увек огивални облик пројектила, где врх има шпицасти облик код оружја дуге цеви, док је код оружја кратке цеви пројектил у виду параболе, кугле или конуса односно купе док задња страна има облик облице која се понекад и сужава ка задњој страни. Топовске гранате су сличног облика, али по правилу садрже експлозивно пуњање.

Први уређај идентификован као ватрено оружје, бамбусова цев која је користила барут за отпуштање копља, појавила се у Кини око 1000-те године.[2] Кинези су претходно измислили барут у 9. веку.[3][4][5]

Један рани тип ватреног оружја (портабилна пушка) је ватрено копље, што је цев напуњена црним барутом причвршћена на крај копља. Она се користила као пламенобацач; шрапнел је понекад стављан у цев тако да би излетао заједно са пламеном.[5][6] Најранији приказ барутног оружја је илустрација ватреног копља из средине 10. века на свиленој застави из Дуенхуанга.[7] Де'ан Шоуџенг Лу, један запис опсаде Де'ана из 1132. године, сведочи да су Сонг снаге користиле ватрена копља против Џурџија.[8]

Временом је пропорција шалитре у пропеланту повећана да би се максимизовала експлозивна снага.[6] Ради примене те експлозивне снага, папир и бамбус од којих су ватрена копља оригинално била направљена су били замењени металом.[5] Исто тако је шрапнел замењен пројектилима чија величина и облик су такви да су потпуније попуњавали цев.[6] С тим су остварене три основне каратеристике ватреног оружја: цев направњена од метала, барут са високим садржајем нитрата, и пројектил који у потпуности затвара отвор цеви тако да се потпуније искориштава ослобођена енергија пропеланта.[9]

Једна теорија о томе како је барут донет у Европу је да је пренет дуж пута свиле кроз Блиски Исток; једна друга је да је доспео у Европу током Монголске инвазије у првој половини 13. века.[10][11] Енглески државни рекорди садрже „рибалдис“, тип топа из 1340-тих, и опсадне топове које су Енглези користили у опсади Калеа 1346. године.[12] Најраније преживело ватрено оружје у Европи је пронађено Отепу у Естонији и датира из 1396. године.[13]

У касном 14. веку у Европи, мања и портабилнија ручна ватрена оружја су развијена, чиме су створени први облици личног ватреног оружја. У касном 15. веку Отоманко царство је користило ватрено оружје у својој редовној пешадији.

Прво успешно ватрено оружје брзе паљбе је била Гатлингова пушка, који је изумео Ричард Гатлинг. Њу су користиле снаге Уније током Америчког грађанског рата 1860-тих.

Први подморнички пиштољ (потпуно аутоматско ватрено оружје које користи пиштољске шанжере) за личну употребу је био MP18.1. Изумитељ овог оружја је Теодор Бергман. Уведен је у употребу 1918. године у немачкој армији током Првог светског рата, као примарно оружје јуришних трупа (нападних јединица специјализованих за рововску борбу).

Прву аутоматску пушка су увели Немци у Другом светском рату, под називом StG44. То је било прво ватрено оружје које премоштава јаз између далеко-дометних пушака, митраљеза, и кратко-дометних подморничких пиштоља. Од средине 20. века ватрено оружје које ипаљује снопове енергије уместо чврстих пројектила је развијено, као и оружје које није базирано на употреби барута.

Врсте ватреног оружја[уреди]

Класично ватрено оружје[уреди]

Проналазак класичног ватреног оружја датира из XIII века. Класично ватрено оружје користи класичне експлозивне материје - барут, чијим се сагоријевањем у цијеви односно чаури, хемијска енергија претвара у кинетичку енергију гаса која потискује пројектил великим брзинама. Аркебуза је једно од првих ручно израђених примерака ватреног оружја, а археолози сматрају да њена појава датира из 14 века. Настала је као замена за самострел, али је због своје тежине од преко 5 кг и дужине око 2 метра била изузетно непрактична за коришћење јер је морала да се користи ослоњена на металну потпору што је онемогућавало померање војника током битке. Имала је дрвени кундак и металну цев, а домет јој је био 200 - 250 корака.

Мушкета настаје у 16. веку као замена за Аркебузу и биле су много лакше и самим тим омогућавале су војнику да се креће. Мана им је била што су се јако споро пуниле и што су биле доста непрецизне на даљину од 100 метара. Прве мускете за испаљивање су користиле механизам испаљивања помоћу фитиља.

Топ је једно од ретких оружја које се са напретком цивилизације унапређивало и које се и дан данас користи. Ово оружје глатке цеви испочетка је имало веома мали домет и углавном се користило приликом опсада за разбијање бедема. Данас се топови користе у скоро свим родовима војске, напретком технологије повећан им је домет, калибар, као и покретљивост.

Пиштољ се као посебно оружје развио из пушке крајем 15 века а разликовало се од ње по дужини цеви, тежини и домету, а најчешће се користио за самоодбрану.

Пушка је вероватно оружје које је претрпело највише измена кроз историју а ипак се користи и данас, иако ређе за ратовање већ све чешће за лов.

Ловачко оружје[уреди]

Полицијско оружје[уреди]

Ракетно оружје[уреди]

Проналазак ракетног оружја датира из XX века. Ракетно оружје користи Ракетно гориво чијим се сагоријевањем у ракетном мотору хемијска енергија претвара у кинетичку енергију млаза гасова, који по законима физике, излазећи великом брзином кроз отвор мотора развијају реактивну силу за покретање пројектила.

Још једна подела ватреног оружја[уреди]

References[уреди]

  1. The Chambers Dictionary, Allied Chambers - 1998, "gun", page 717
  2. 2,0 2,1 Judith Herbst, The History Of Weapons, Lerner Publications, 2005, page 8
  3. Buchanan (2006). стр. 2. "With its ninth century AD origins in China, the knowledge of gunpowder emerged from the search by alchemists for the secrets of life, to filter through the channels of Middle Eastern culture, and take root in Europe with consequences that form the context of the studies in this volume."
  4. Needleham (1986). стр. 7. "Without doubt it was in the previous century, around +850, that the early alchemical experiments on the constituents of gunpowder, with its self-contained oxygen, reached their climax in the appearance of the mixture itself."
  5. 5,0 5,1 5,2 Chase (2003). стр. 31–32.
  6. 6,0 6,1 6,2 Crosby (2002). стр. 99.
  7. Needham (1986). стр. 8–9.
  8. Needham 1986:222
  9. Needham (1986). стр. 10.
  10. Norris 2003:11
  11. Chase 2003:58
  12. David Nicolle, Crécy 1346: Triumph of the longbow, Osprey Publishing; June 25, 2000; ISBN 978-1-85532-966-9.
  13. Ain Mäesalu: Otepää püss on maailma vanim

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]