Вахида Маглајлић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВАХИДА МАГЛАЈЛИЋ
Vahida Maglajlic.jpg
Вахида Маглајлић
Датум рођења (1907-04-17)17. април 1907.
Место рођења Бања Лука
 Аустроугарска
Датум смрти 1. април 1943.(1943-04-01) (35 год.)
Место смрти Мала Крупска Рујишка, код Босанског Новог
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професија домаћица
Чланица КПЈ од маја 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Централног одбора АФЖ Југославије
Народни херој од 20. децембра 1951.

Вахида Маглајлић (Бања Лука, 17. април 1907Мала Крупска Рујишка, код Босанског Новог, 11. април 1943), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 17. априла 1907. године у Бањалуци. Потиче из угледне муслиманске породице — њен отац Мухамед, који је био председник Шеријатског суда и мајка Ћамила имали су десеторо деце (Вахида је била најстарија). После основне школе завршила је Женску стручну школу у Бањалуци и до почетка Другог светског рата се бавила домаћинством. Иако је имала велику жељу да настави даље школовање, њен отац јој то није дозвољавао, јер је то било у супротности са тадашњим важећим верским обичајима.

Иако није наставила даље школовање, преко своје браће, који су се школавали у Сарајеву и Загребу, упознала се са радничким покретом и марксизмом. Била је једна од првих жена-муслиманки, које су учествовале у акцијама радничког покрета - радничким приредбама, излетима и предавањима. Била је ангажована и у организацији „Женски покрет“ у Бањалуци, где је најпре била секретар, а потом и председник. Учествовала је и у сакупљању средстава за организацију „Црвена помоћ“. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је маја 1941. године.

После окупације Краљевине Југославије и успостављања усташке Независне Државе Хрватске, у чији је састав ушла и Босна и Херцеговина, 1941. године, Вахида је активно учествовала у припремама за организовање оружаног устанка. Скривала је и смештала комунисте у својој кући (кућа њеног оца у прво време није била сумњива полицији јер је био кадија), учествовала у њиховом пребацивању на ослобођену територију, сакупљала је лекове и други санитетски материјал, одећу и обућу, оружје и муницију, као и други потребни материјал. Била је једна од најсигурнијих партизанских веза у Бањалуци. Њено учешће у Народноослободилачком покрету (НОП), као припаднице једне од угледнијих муслиманских породица, имала је доста утицаја и на друге бањалучке муслимане да приступе партизанима.

Усташка полиција у Бањалуци је успела да дозна за Вахидину повезаност с партизанима, али је у почетку презала од хапшења, због могућег револта муслиманског становништва. Октобра 1941. године је била позвана да се јави у усташко редарство на разговор. Тада је била ухапшена и пуна два месеца задржана у притвору. У бањалучком затвору, познатом као „Црна кућа“, била је мучена и малтретирана у нади да ће одати и остале сараднике Народноослободилачког покрета. Пошто је пред иследницима упорно ћутала, они су одлучили да је пошаљу на Преки суд у Загреб. На дан транспорта у Загреб, 20. децембра 1941. године, заједно са својом другарицом Даницом Марић, успела је скоком кроз прозор да побегне из затвора. Њих две су се неколико дана скривале у кући Вахидиног оца, а по потом су уз помоћ бањалучке партијске организације прешле на ослобођену територију на планини Чемерници. Тамо су уочи Нове 1942. године ступиле у партизански одред.

Убрзо по доласку на ослобођену територију, почела је се бавити политичким радом. Деловала је међу народом, углавном женама, Козаре, Грмеча и Цазинске крајине. Њен утицај је био посебно значајан међу муслиманским женама у тада заосталој Цазинској крајини. Активно је радила на оснивању првих одбора Антифашистичког фронта жена у Подгрмечу. На Првој конференцији Антифашистичког фронта жена Југославије, одржаној 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу, изабрана је у чланство Централног одбора.

Као члан Среског комитета КПЈ за Сански Мост и Босански Нови, деловала је у Цазинској крајини, све до јануара 1943. године, када се због отпочињања Четврте непријатељске офанзиве, заједно са избеглицама и војском, морала повући, преко планне Шатор у Гламоч и Ливно. Убрзо потом, по Партијском задатку, била је упућена у Босански Нови, где је остала до своје смрти.

Погинула је 1. априла 1943. године у селу Мала Крупска Рујишка, код Босанског Новог, приликом изненадног немачког напада на јединице Дванаесте крајишке ударне бригаде, које су се тада налазиле у том месту. Првобитно је била сахрањена, недалеко од места погибије, у засеоку Ступари, код Мале Крупске Рујишке, заједно са осталим палим борцима и жртвама фашистичког терора, који су тог дана погинули. После ослобођења, њени посмртни остаци су пренесени и сахрањени на Партизанско спомен-гробље у Бањалуци.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашена је за народног хероја.

Читава њена породица је учествовала у Народноослободилачком покрету. Њен брат Муниб Маглајлић је погинуо 1943. године као заменик политичког комесара Друге крајишке ударне бригаде, а брат Екрем Маглајлић је био доктор ветерине и професор на Ветеринарском факултету у Сарајеву. Њена сестра Муниба била је удата за Фадила Шерића, који је такође проглашен за народног хероја.

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Хероине Југославије. „Спектар“, Загреб 1980. година.
  • Александар Тадић „Мајке хероја причају“. „Искра“, Винковци 1985. година.