Веда Загорац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Веда Загорац
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења (1914-00-00)1914.
Место рођења Шишинац, Банија
 Аустроугарска
Датум смрти (1989-10-28)28. октобар 1989.
Место смрти Београд
Супруг Здравко Печар
Чланица КПЈ од 1936.
Одликовања Орден републике са златним венцем (1978), Партизанска споменица, Орден заслуга за народ III степена, Орден братства и јединства II степена, два египатска одликовања

Веда Загорац (Шишинац, Банија, 1914Београд, 1989), политичка радница.

Биографија[уреди]

Рођена је као Цвијета-Ђурђица Загорац. [1] Веда Загорац била је ћерка Андрије Загорца и Славе Угреновић. Након смрти оца у Првом светском рату, мајка се бринула о Ведином образовању. Завршила је Другу загребачку реалну гимназију 1931. године. Студирала је филозофију и усавршавала немачки језик у Бечу, а потом је уписала Економски факултет у Загребу који је завршила 1941. године.[1]

За време студија Веда приступа разним омладинским и женским организацијама, а у Савез Комунистичке Омладине Југославије је примљена 1934. године.

У оквиру стручног усавршавања, често је путовала и преносила партијску пошту за борце који су преко Париза ишли у Шпанију. [1]

За време окупације бежи у Шид, где је ухапшена 30. априла 1941. Убрзо је ослобођена. Рат проводи у Истри и Приморју.

Била је блиски сарадник Јосипа Броза Тита, на чији је наговор купила кућу у Загребу, у којој је Тито често тајно боравио. На кући је спомен плоча са уклесаним речима „У овој кући је 1939 – 1940. године илегално радио и становао Генерални секретар КПЈ-у Јосип Броз Тито”.[2][3]

Веда је била уредница партизанског листа „Жене у борби”, чланица главног одбора Антифашистичког фронта жена, а уређивала је и часопис „Ријеч Крајине”.

Приватни живот[уреди]

Пре рата Веда је била у вези са Теодором Станивуковићем, такође чланом Комунистичке партије Југославије. Узели су се у Загребу, где су склопили грађански брак.[2] Станивуковић гине 1944. у Славонији, а Веда се удаје за Здравка Печара у децембру 1944. Крај рата проводи раздвојена од Здравка. [1]

Збирка материјала за музеј[уреди]

Заједно са супругом поклања граду Београду многе уметничке предмете прикупљане приликом дугогодишњег боравка у Африци. Од ове збирке је формиран Музеј афричке уметности у Београду.[2]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Сладојевић, Ана; Епштајн, Емилиа (2017). Човек не може опстати сам. Београд: Музеј афричке уметности - Збирка Веде и др Здравка Печара. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Заслужни грађани”. Шидски портал. Приступљено 29. 11. 2017. 
  3. ^ „Вести”. Вечерњи. Приступљено 29. 11. 2017. 

Литература[уреди]

  • Сладојевић, Ана; Епштајн, Емилиа (2017). Човек не може опстати сам. Београд: Музеј афричке уметности - Збирка Веде и др Здравка Печара. ISBN 978-86-85249-21-1.