Веда Загорац

С Википедије, слободне енциклопедије
веда загорац
Veda Zagorac.jpg
Веда Загорац
Датум рођења(1914-00-00)1914.
Место рођењаШишинац, Банија
Аустроугарска
Датум смрти28. октобар 1989.(1989-10-28) (74/75 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија
СупругЗдравко Печар
Професијаекономисткиња
Чланица КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Одликовања
Орден Републике
Орден рада са црвеном заставом
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Веда Загорац (Шишинац, Банија, 1914Београд, 28. октобар 1989) је била политичка радница, економисткиња и списатељица. Током брака са југословенским новинаром и амбасадором Здравком Печаром је провела преко двадесет година свог живота на афричком континенту. На њену идеју, заједно су почели да сакупљају предмете захваљујући којима је настао Музеј афричке уметности у Београду који носи имезбирка Веде и др Здравка Печара.

Биографија[уреди | уреди извор]

Веда Загорац у Каиру

Рођена је као Цвијета-Ђурђица Загорац[1] Веда Загорац била је ћерка Андрије Загорца и Славе Угреновић. Након смрти оца у Првом светском рату, мајка се бринула о Ведином образовању. Расла је под њеним јаким утицајем, читала је Крлежу и Цесарца, и била блиска „напредним идејама”, како стоји у једном партијском тексту из 1978. године. Завршила је Другу загребачку реалну гимназију 1931. године. Студирала је филозофију и усавршавала немачки језик у Бечу, а потом је уписала Економски факултет у Загребу који је завршила 1941. године.[1]

За време студија Веда приступа разним омладинским и женским организацијама, а у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљена 1934. године. У истом периоду Цвијета-Ђурђица мења своје име у револуционарно и касније партизанско - Веда. Истовремено, почиње да обавља и важан задатак агитације на загребачком универзитету, о чему сведочи и њен пријем у Комунистичку партију Југославије (КПЈ), 1936. године. Током студија обавила је низ одговорних задатака на релацији Загреб-Париз-Беч.

У оквиру стручног усавршавања је често путовала и преносила партијску пошту за борце који су преко Париза ишли у Шпанију. [1] Године 1936/37. у Паризу је завршила курс при ЦК КПЈ где се повезала са самим врхом партије. По повратку у Југославију крајем 1937. године Веда Загорац живи у својој кући у Загребу у којој често тајно борави Тито.[1] Била је блиска сарадница Јосипа Броза Тита, на чији је наговор купила кућу у Загребу, у којој је Тито често тајно боравио. На кући је спомен плоча са уклесаним речима „У овој кући је 1939 – 1940. године илегално радио и становао Генерални секретар КПЈ-у Јосип Броз Тито”.[2][3]

Пре рата била је у браку са Теодором Станвуковићем, чланом КПЈ, а окупација ју је затекла у Загребу. Тада бежи у Шид, где је ухапшена 30. априла 1941. Убрзо је ослобођена. Рат проводи у Истри и Приморју. Веда је била уредница партизанског листа „Жена у борби”, чланица главног одбора Антифашистичког фронта жена, а уређивала је и часопис „Ријеч Крајине”. За Здравка Печара се удала 15. децембра 1944. године пред Народним одбором у тек ослобођеном Шибенику. Крај рата Веда проводи раздвојена од Здравка, коме из Шибеника шаље писма из којих се види велика љубав младих револуционара, али и обузетост грађењем нове државе.[1]

Веда Загорац после рата обавља низ важних дужности у сфери економије, публицистике и културе. Иако је у старосну пензију отишла 10. јануара 1967. године, наставила је да пише и објављује о Африци, као и о женском питању, односно о еманципацији жена у Југославији. Од Здравка Печара, с којим је остала у добрим односима до краја живота, се развела 7. децембра 1981. године. Наставила је да живи у Београду „скромна, тиха, одлучна и неуморна”, како јује описао партијски биограф.[1]

Кроз цео живот имала је неколико страсти - економију, колекционарство и Африку. Говорила је енглески, француски и немачки језик. Била је носитељка Ордена републике са златним венцем (1978), Партизанске споменице, Ордена заслуга за народ III степена, Ордена братства и јединства II степена и два египатска одликовања. Била је носитељка и Златне плакете на Првој савезној изложби фото-репортера Југославије 1957. године. Преминула је 28. октобра 1989. године.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Сладојевић, Ана; Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности - Збирка Веде и др Здравка Печара. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  2. ^ „Заслужни грађани”. Шидски портал. Приступљено 29. 11. 2017. 
  3. ^ „Вести”. Вечерњи. Приступљено 29. 11. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]