Пређи на садржај

Велетин

С Википедије, слободне енциклопедије
Велетин
Остаци тврђаве Велетин
Опште информације
МестоШашковац
ОпштинаГрад Приштина
Држава Србија
Координате42° 35′ 01″ N 21° 14′ 14″ E / 42.58361° С; 21.23722° И / 42.58361; 21.23722
Велетин на карти Србије
Велетин
Велетин
Велетин на карти Србије
Врста споменикатврђава
ВласникРепублика Србија
Датум заштите1. октобар 1966.
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе града Приштине

Велетин је утврђење које се налази на истоименој узвишици изнад Јањева, код села Шашковца, на територији Косова и Метохије. Тврђава се налази на надморској висини од око 970 метара, на око 4 километара југоисточно од манастира Грачаница. Подручје Велетина је богато рудама метала, што је допринело његовој дугој насељености. Археолошка истраживања показала су да је локалитет био насељен у праисторији, током римског периода и у средњем веку. Утврђење се састојало од три појаса зидова, који су са врха брда пратили његове терасасте падине. Велетин се први пут помиње 1321. године, а на једној географској карти из 1689. означен је као порушена тврђава.[1]

Географске и геолошке карактеристике терена

[уреди | уреди извор]

Палеовулканска купа Велетин налази се 14 километара југоисточно од Приштине, на западној страни Андровачке планине. Уздиже се изнад средњовековног рударског града Јањева, у чијој близини се налазе и рудници олова и цинка Кишница и Ајвалија. Надморска висина купе износи око 970 метара, али је релативна висина 130 метара, јер се налази на узвишеној основи од око 800 метара. Купа има пречник у основи од око 700 метара и карактерише је блага нагибност падина (25–30 степени), обрасла је ниским растињем и доминира околином, са које се пружа широк поглед на Косовску котлину и околне планине – Шар планину, Проклетије и Копаоник.[2]

Изграђена је од анфибол-пироксенских андезита, у чијем саставу доминирају плагиоклас, анфибол, аугит и аксесорни минерали попут сфена, апатита и циркона. Основна маса је микрокристаласта, са холокристаласто-порфирском структуром. Простор око Велетина захвата око 12 km² андезитских стена. Геолошки профил показује присуство алувијума, неогених седимената, пешчара и шкриљаца, који су често метаморфисани. Посебно се истиче Гвозденик, падина која се спушта према Грачаници, где су очувани трагови средњовековног рударења, пре свега саских рудара. У шкриљцима и андезиту налазе се честа гнезда гвожђевитих руда и остаци старе троскве, што указује на дугу рударску традицију овог подручја.[3]

У близини Велетина налазе се и три језерске терасе између Грачанице и самог вулканског узвишења, од којих је најнижа на 600 метара, састављена од беличасте глине и лапоровитог кречњака са богатим фосилним остацима, а више терасе се састоје од шљунка и песка, без фосила.[4]

Историја

[уреди | уреди извор]

Тврђава је подигнута у византијском периоду, иако постоје индиције да је на том месту постојало утврђење још у античко доба. Најинтензивнији живот на овом простору забележен је у време византијске управе.[5]

Утврђење Велетин, као и тврђаве Чечан, Звечан и Призрен, представља један од примера континуитета насељености и одбрамбене функције током раног средњег века. У периоду појачаних бугарских упада у IX и X веку, ове тврђаве су биле обновљене и поново коришћене. Управо у Призрену је 1072. године српски великаш Константин Бодин проглашен за бугарског цара, што указује на значај који је овај простор имао у ширем политичком контексту тог доба.[6]

Археолошки налази на Велетину из IX–XI века, укључујући карактеристичну српску грнчарију тог времена, потврђују употребу тврђаве током овог периода. Међутим, у појединим интерпретацијама дошло је до грешака у датирању: остаци из раносредњовековног периода (IX–XI век) понекад су приписивани римском или гвозденом добу, док су предмети из XV века оцењивани као да припадају XIII или XIV веку.[7]

Континуитет производње грнчарије у градским радионицама на Косову и Метохији, као и у другим деловима Србије, могуће је пратити до краја XVII века. После Велике сеобе Срба 1690. године, традиција грнчарства наставља се углавном у сеоским срединама.[8]

Велетин је постојао и у средњем веку, када је представљао центар рударске области, о чему сведоче остаци керамике, опека, напуштених рударских јама и зидова у околини.[5]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

На основу видљивих остатака, може се претпоставити да је тврђава имала Горњи град на врху брда, полукружне основе димензија приближно 24 × 22 метра, као и подграђе које се у концентричним круговима простирало низ падину. Данас су очувани темељи бедема и неколико грађевина, док су на појединим местима зидови сачувани до висине од три метра.[5]

Велетин је био мали утврђени град са стражарским кулама. Због свог географског положаја и добре прегледности терена, највероватније је, поред заштите околних насеља и рудника, служио и за сигнализирање надолазећих напада и контролу важних комуникационих праваца.[9]

Велетин је био мали утврђени град са стражарским кулама. Због свог географског положаја и добре прегледности терена, највероватније је, поред заштите околних насеља и рудника, служио и за сигнализирање надолазећих напада и контролу важних комуникационих праваца.[9]

Археолошка истраживања

[уреди | уреди извор]

Мања археолошка истраживања изведена су 1987. године. Том приликом откривени су остаци из 4–3. века п. н. е, као и из периода 10–11. века, када је тврђава коришћена у раним фазама експлоатације руда и топљења метала. Велетин је био у функцији током више историјских периода, укључујући праисторију, римско доба, касну антику и средњи век.[5][10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Јовановић 2003, стр. 139.
  2. ^ Симић 2018, стр. 45, 47.
  3. ^ Симић 2018, стр. 47.
  4. ^ Симић 2018, стр. 46.
  5. ^ а б в г „Споменици културе у Србији”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Приступљено 2025-04-13. 
  6. ^ Јанковић 1999, стр. 112–114.
  7. ^ Shukriu 1990, стр. 104–106.
  8. ^ Јанковић 1999, стр. 114.
  9. ^ а б Станојевић 2022, стр. 157–158.
  10. ^ „ДТК”. Архивирано из оригинала 2020-10-08. г. Приступљено 2025-04-13. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]