Велибор Васовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Велибор Васовић
Velibor Vasovic.jpg
Велибор Васовић
Лични подаци
Пуно име Велибор Васовић
Надимак Васке
Датум рођења (1939-10-03)3. октобар 1939.
Место рођења Пожаревац, Краљевина Југославија Краљевина Југославија
Датум смрти 4. март 2002.(2002-03-04) (62 год.)
Место смрти Београд,  СР Југославија
Висина 1,80 m
Позиција Либеро
Јуниорска каријера
1954—1958 Југославија Партизан
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1958—1963
1963—1964
1964—1966
1966—1971
Југославија Партизан
Југославија Црвена звезда
Југославија Партизан
Холандија Ајакс
Укупно
88 (6)
13 (0)
40 (4)
145 (13)
286 (23)
Репрезентативна каријера**
1961—1966 Југославија Југославија
Укупно
32 (2+1 аутогол)
32 (2+1 аутогол)
Тренерска каријера
1971—1973
1975
1975—1976
1976—1977
1978—1979
1982—1983
1983
1986—1988
1989
Југославија Партизан
Југославија Пролетер Зрењанин
Француска Анже
Француска Пари Сен Жермен
Француска Пари Сен Жермен
Египат Замалек
Грчка Етникос Пиреј
Југославија Црвена звезда
Швајцарска Белинцона
* Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.
** Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.

Велибор Васовић (Пожаревац, 3. октобар 1939Београд, 4. март 2002) био је фудбалер Партизана, Црвене звезде, Ајакса и југословенски фудбалски репрезентативац и тренер.

Детињство и рана младост[уреди]

Велибор Васовић је рођен 3. октобра 1939. у Пожаревцу, као девето дете Живојина, пореског службеника, и Јелене Васовић (рођене Лаушевић), домаћице. Имао је четири старија брата и три старије сестрe, док је једна сестра умрла пре његовог рођења. Након Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, отац Живојин бива одведен у заробљеништво у којем проводи четири године, док су најстарија браћа и сестре Васовић приступили партизанима.[1]

Након што је у Пожаревцу завршио основну школу, породица Васовић се преселила у Београд, а отац Живојин умире 1953. године, те о породици бригу преузима Васовићев ујак Давид Лаушевић, високопозициониран у Управи државне безбедности (УДБА). Васовић је матурирао као ученик Прве београдске гимназије, да би касније дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.[1]

Спортска биографија[уреди]

Партизан и Црвена звезда[уреди]

Васовић је своју фудбалску каријеру почео као петнаестогодишњак у београдском фудбалском клубу Партизан. Веома брзо се усталио у прву једанаесторку и одиграо је укупно више од 300 утакмица у црно-белом дресу. Са Партизаном је освојио четири шампионске титуле 1960/61, 1961/62, 1962/63 и 1964/65.

У сезони 1963/64 прелази у Црвену звезду и својим преласком подиже велику медијску пажњу. Пре тога се никад није догодило да неки фудбалер из било ког од ова два ривалска клуба пређе у супротан табор. Те године са Звездом осваја опет шампионску титулу Југославије, што му је четврта заредом. Одиграо је свега 13 утакмица. По тадашњим изворима за ту једну сезону проведену у Црвеној звезди добио је пет милиона тадашњих динара, што је била отприлике колико су тада коштала два мерцедеса.[1][2]

Тада је мени истицао уговор, али је истицао и Јусуфију. И он и ја смо били репрезентативци. У управи Партизана тада је био и мој, већ поменути, ујак, Давид Лаушевић, па су мудраци у клубу мислили да је боље дати велике паре Јусуфију, да он не оде, а да ја по природи ствари морам да ћутим, као ујак ће ме средити. Наравно ја сам отишао одмах код Аце Обрадовића и рекао: "Чика Ацо, ако Звезда има пара, ја бих..." И тако сам дошао у Звезду, плаћен из црног фонда. У Партизану су се пошлогирали. Генерал Илија Радаковић био је тада председник Партизана и одмах је одлучио да ми, такође из црног фонда, да дупло више само да се вратим. Почео је невиђени притисак. Звали су телефоном, писали писма, организовали навијаче... Још чувам писмо у коме ми један официр ЈНА прети убиством на сред стадиона, и то из снајперке, ако се не вратим. И што је најлепше, човек се и потписао пуним именом и презименом, написао и адресу, све.

— Велибор Васовић, 1986.[3]

После једне сезоне проведене у Црвеној звезди враћа се у Партизан са којим опет осваја титулу шампиона Југославије 1964/65. Међутим, и његов повратак међу црно-беле су пратиле контроверзе. У ситуацији када је тренирао са играчима Партизана, а плату примао од Звезде, по идеји тадашњег потпредседника Партизана, Чеде Џомбе, Васовић одлази директно код потпредседника СФРЈ, Александра Ранковића. У згради Савезног извршног већа, разговор је трајао 45 минута. Након што је Васовић објаснио целу ситуацију, Ранковић је одговорио са: "Размотрићемо и видећемо". Епилог је договор челника вечитих Илије Радаковића и Аце Обрадовића: Васовић се враћа у Партизан, док у Звезду одлази Звездан Чебинац.

Мој повратак у Партизан изазвао је пуч међу осталим играчима. Осетивши да се клуб може уцењивати за новац, Галић, Јусуфи, Зоран Миладиновић и остали једноставно нису хтели да играју... Тако се догодило да играмо рецимо у Скопљу против Вардара за бодове само Владица Ковачевић и ја, а све остало омладинци.

— Велибор Васовић, 1986.[1]

Куп шампиона са Партизаном[уреди]

Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу шампиона Европе. Тадашње Партизанове бебе, предвођене тренером Абдулахом Гегићем представљале су озбиљног ривала било ком тадашњем Европском клубу.

Партизан је на већини утакмица Купа шампиона играо у следећем саставу:

Партизан је у предтакмичењу за противника добио француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескоћена са укупим скором од 4:2.

Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1. У Београду 3:0 и у Бремену 0:1.

У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, док је другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме са укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале.

У полуфиналу је на Партизан чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим, Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у Лондону) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.

Финале Купа шампиона се играло у Бриселу 11. маја 1966. године и противник Партизана је био првак Шпаније, Реал из Мадрида. Играло се на чувеном стадиону Хејсел пред 55.000 гледалаца. Партизан је у свему био равноправан противник Реалу и у 55. минуту је повео поготком Велибора Васовића. На жалост играча Партизана то је било све што су могли да учине. Погоцима Амансија и Серене, Реал је успео да порази Партизан и освоји титулу шампиона континента.[4]


11. мај 1966.
Финале Купа шампиона
Шпанија Реал Мадрид 2-1 Југославија Партизан Град: Брисел Стадион Хејсел
Судија: Рудолф Критлен (Немачка)
Гледалаца: 55.000
Амансио Гол у 70. минуту 70'
Фернандо Серена Гол у 76. минуту 76'
(Репортажа) Васовић Гол у 55. минуту 55'

ФК Реал Мадрид:
ГО 1 Шпанија Хосе Аракистан
ОД 2 Шпанија Пачин
ОД 3 Шпанија Педро де Фелипе
ОД 4 Шпанија Игнацио Зоко
ОД 5 Шпанија Мануел Санчис
СР 6 Шпанија Пири
СР 7 Шпанија Мануел Веласкез
СР 8 Шпанија Фернандо Серена
НА 9 Шпанија Амансио Амаро
НА 10 Шпанија Рамон Гросо
НА 11 Шпанија Франсиско Генто (капитен)
Тренер:
Шпанија Мигел Муњоз
ФК Партизан:
ГО 1 Југославија Милутин Шошкић
ОД 2 Југославија Фахрудин Јусуфи
ОД 3 Југославија Велибор Васовић (капитен)
ОД 4 Југославија Бранко Рашовић
ОД 5 Југославија Љубомир Михајловић
СР 6 Југославија Владица Ковачевић
СР 7 Југославија Радослав Бечејац
СР 8 Југославија Мане Бајић
НА 9 Југославија Мустафа Хасанагић
НА 10 Југославија Милан Галић
НА 11 Југославија Јосип Пирмајер
Тренер:
Југославија Абдулах Гегић

Ајакс[уреди]

Васовић (десно) и Сурбијер на раменима навијача након освојене титуле првака Холандије, 1967. године

После финалне утакмице у Купу шампиона, већина играча Партизана је нашла ангажмане у иностраним клубовима. Васовић није имао менаџера, па је ишао и нудио се сам. Провео је два месеца у Западној Немачкој, покушавајући да потпише за Минхен 1860 и Борусију из Дортмунда. Када је већ помишљао да се врати у Београд и настави каријеру у Партизану, заинтересовао се Ајакс из Амстердама. Васовић је за Ајакс играо од 1966. па до 1971. године. Одиграо је 145 првенствених утакмица и постигао је 13 првенствених голова. Са Ајаксом је такође освојио три титуле шампиона Холандије у сезонама 1966/67, 1967/68 и 1969/70 и три Купа Холандије 1966/67, 1969/70 и 1970/71. Био је и капитен Ајакса, та част пре њега није указана ниједном иностраном играчу. Васовић је био први странац, капитен Ајакса. Ајакс је тих сезона био сензација у Европи са својим новим стилом игре. Тренер Михелс је увео такозвани тотални фудбал, где је сваки играч могао да игра било коју позицију, а то му је избор играча Ајаксовог тима и омогућио.

Одмах у првој сезони Васовић са Ајаксом осваја Куп и шампионску титулу Холандије,[5] а те године двадесетогодишњи Јохан Кројф са 33 гола постаје голгетер шампионата.[6]

У Ајаксу у коме је провео пет сезона, под диригентском палицом тренера Ринуса Михелса, Васовић је био капитен таквим играчима светске класе као што су били Кројф, Нескенс, Сурбијер, Стај, Хулсхоф, Мирен и Кајзер. Васовић је имао ту част да као капитен први подигне први Ајаксов освојени трофеј Купа шампиона, први од четири колико је Ајакс у својој историји до сада освојио.

Финала Купа шампиона са Ајаксом[уреди]

Финале се играло у Мадриду 28. маја 1969. године и противник Ајакса је био првак Италије Милан из Милана. Играло се на стадиону Сантијаго Бернабеу пред 50.000 гледалаца. Милан је повео са два нула и Ајакс је кренуо на све или ништа. Велибор Васовић постиже гол из пенала, смањује резултат на 2:1 и буди наде играча Ајакса. Али то све траје кратко и головима Сорманија и Пратија Милан повећава вођство на 4:1 и осваја титулу шампиона Европе.[7]


28. мај 1969.
Финале Купа шампиона
Италија Милан 4-1 Холандија Ајакс Град: Мадрид Стадион Сантијаго Бернабеу
Судија: Хосе Ортиз де Мендибил (Шпанија)
Гледалаца: 50.000
Проти Гол у 7. минуту 7' Гол у 40. минуту 40' Гол у 75. минуту 75'
Анђело Сормани Гол у 67. минуту 67'
(Репортажа) Васовић Гол у 60. минуту 60' (пен)

AFC AJAX V Panathinaikos FC svg.png

Финале се играло у Лондону 2. јуна 1971. године и противник Ајакса је био првак Грчке Панатанаикос из Атине. Играло се на Вемблију пред 90.000 гледалаца. Ајакс је био фаворит. Панатанаикос је у невероватној завршници у полуфиналу елиминисао Црвену звезду у две утакмице. Прву утакмицу је Звезда у Београду победила са 4:1 и очекивало се сигурно финале, међутим Панатенаикос, предвођен тренером Пушкашем је у Атини победио са 3:0 и захваљујући голу у гостима се квалификовала у финале. Већ ово је био велики успех за Грчки тим, тако да је Ајакс само завршио преостали део посла и омогућио Васовићу да подигне први Ајаксов трофеј победника Купа шампиона. Васовић први пут да није постигао погодак у финалу али га је зато први пут освојио.[8]

Ајакс је финалну утакмицу Купа шампиона играо у следећем саставу:


2. јун 1971.
Финале Купа шампиона
Холандија Ајакс 2-0 Грчка Панатанаикос Град: Лондон Вембли
Судија: Џек Тејлор (Енглеска)
Гледалаца: 90.000
Ван Дајк Гол у 5. минуту 5'
Хан Гол у 87. минуту 87'
(Репортажа)

Репрезентација[уреди]

Васовић је за репрезентацију Југославије играо у периоду од 1961. па до 1966. године. За то време је одиграо 32 утакмице и постогао два гола и један аутогол.

Деби у репрезентацији Југославије, Васовић је имао на 18. јуна 1961. године на пријатељској утакмици у Београду против Марока. Крајњи резултат те утакмице је био 3:2 за Југославију.

Свој први гол за репрезентацију Васовић је постигао 4. новембра 1962. године, на квалификационој утакмици за Европско првенство, против Белгије одржаној у Београду. Крајњи резултат је био 3:2 за Југославију. Друга два гола је дао Јосип Скоблар. Свој други гола за репрезентацију Васовић је постигао 7. новембра 1965. на квалификационој утакмици за Светско првенство 1966. у Енглеској, против Норвешке. Крајњи резултат је био 1:1. Аутогол је постигао 27. септембра 1964. године на пријатељској утакмици против Аустрије у Бечу, када је репрезентација Југославије изгубила са 3:2.

Васовић са репрезентацијом није имао успеха колико на клупском плану. Није успео да учествује ни на једном од великих такмичења, европско или светско првенство. Једна од атрактивнијих утакмица на којој је играо је била утакмица коју је Југославија играла против репрезентације Европе. Утакмица је одиграна 23. септембра 1964. године у Београду на стадиону ЈНА пред 20.000 гледалаца.


23. септембар 1964.
Пријатељска утакмица
Југославија Југославија 2-7 UEFA logo 2012.png Европа Град: Београд Стадион ЈНА
Судија: Годфрид Динст (Швајцарска)
Гледалаца: 20.000
Костић Гол у 31. минуту 31'
Галић Гол у 62. минуту 62'
(Статистика)[мртва веза] Зелер Гол у 22. минуту 22' Гол у 68. минуту 68'
Еузебио Гол у 24. минуту 24' (пен) Гол у 43. минуту 43' Гол у 52. минуту 52' Гол у 56. минуту 56'
Жозе Аугусто Гол у 67. минуту 67'

Југославија:
ГО 1 Југославија Милутин Шошкић Замењен у 46. минуту 46'
ОД 2 Југославија Рудолф Белин
ОД 3 Југославија Фахрудин Јусуфи
ОД 4 Југославија Војислав Мелић
ОД 5 Југославија Васовић
СР 6 Југославија Милан Чоп
СР 7 Југославија Спасоје Самарџић Замењен у 65. минуту 65'
СР 8 Југославија Славен Замбата
НА 9 Југославија Милан Галић
НА 10 Југославија Бора Костић
НА 11 Југославија Јосип Скоблар
Замене:
ГО 12 Југославија Златко Шкорић Ушао у игру у 46. минуту 46'
СР 13 Југославија Звездан Чебинац Ушао у игру у 65. минуту 65'
Селектор:
Југославија Љубомир Ловрић
Европа:
ГО 1 Савез Совјетских Социјалистичких Република Лав Јашин
ОД 2 Чехословачка Лала
ОД 3 Чехословачка Плушкал
ОД 4 Мађарска Месељ
ОД 5 Немачка Карл-Хајнц Шнелингер
СР 6 Савез Совјетских Социјалистичких Република Валериј Вороњин
СР 7 Чехословачка Јосеф Масопуст
СР 8 Португалија Жозе Аугусто
НА 9 Немачка Уве Зелер
НА 10 Португалија Еузебио
НА 11 Португалија Симеш Замењен у 46. минуту 46'
Замене:
НА 12 Мађарска Шандор Ушао у игру у 46. минуту 46'
Селектор:
Немачка Хелмут Шен

Тренерска каријера[уреди]

По завршетку активне играчке каријере, 1971. године, Васовић прелази у тренере. Прво као тренер одлази у свој матични клуб Партизан и преузима га у другом делу фудбалске сезоне 1971/72. На крају дебитантске сезоне са Партизаном заузима пету позицију првенства. Следеће сезоне, 1972/73, опет није успешан, Партизан завршава на четвртом месту. Васовић остаје у Партизану још пола сезоне 1973/74 и после преузима Пролетер из Зрењанина и француски Анже из Анжеа у периоду од 1975. до 1976. године. После у сезонама 1976/77 и 1978/79 преузима Пари Сен Жермен, али опет без неког већег успеха.[10], египатски Замалек из Каира 1982—83, Етникос из Пиреја (1983), Црвену звезду (1986—1988), где у сезони 1986/87 заузима треће место и у сезони 1987/88 осваја титулу шампиона Југославије. Док је био шеф струке Звезде, ушао је у сукоб са неким играчима који су се побунили, јер их је терао да уче енглески језик.[11] На крају преузима швајцарски клуб ФК Белинцону из Белинцоне (1989) води га једну годину и после тога завршава тренерску каријеру[12] После године проведене у Швајцарској, Васовић се враћа у Београд и започиње своју правничку каријеру која му је у ствари и била основно занимање поред фудбала.[13]

Приватни живот[уреди]

Васовић је био оштар критичар рада Фудбалског савеза Југославије, а од 1997. је био на челу Удружења за развој и просперитет југословенског фудбала и као такав, пет дана након промена петог октобра 2000, покушао да преузме ФСЈ.[14]

Преминуо је 4. марта 2002. године у Београду у 63. години од последица срчаног удара задобијеног током шетње, испред Народног позоришта. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Женио се два пута и имао два сина из првог брака. Био је полиглота, осим матерњег српског, говорио је још енглески, француски, руски и холандски језик.[11]

Признања[уреди]

Васовић у својству капитена Ајакса подиже пехар победника Купа Холандије 1971. године
Васовић (други слева) у друштву саиграча из Ајакса (Кројф четврти здесна) са пехаром шампиона Европе 1971. године

Васовић је и поред релативно кратке каријере освојио толико титула да ретко који фудбалер може са тиме да се похвали. Са сваким од тимова за које је играо је освајао титуле шампионата државе.

Са Партизаном је освојио четири шампионске титуле Југославије

Финале Купа шампиона

Са Црвеном звездом је освојио једну шампионску титулу Југославије

Са Ајаксом је освојио три шампионске титуле Холандије

Три купа Холандије:

Такође је са Ајаксом играо у финалу холандског купа у сезони 1967/68, где су изгубили од Ден Хага са 2:1.[16]

Два финала Купа шампиона

  • 1968/69 Ајакс изгубио са 4:1 (Једини гол за Ајакс је дао Велибор Васовић[17])
  • 1970/71 Trophy.jpg[18]

Играчка статистика у ФК Партизан[уреди]

Статистика Велибора Васовића са Партизановог званичног клупског сајта[19]

Такмичење Број утакмица Број голова
Првенствене 162 22
Интернационалне 43 7
Пријатељске 125 36
Куп Југославије 12 1
Куп европских шампиона 15 3
Средњоевропски Куп 8 4
Куп Ослобођења Београда 2 1
Укупно 367 74

Рекли су о Велибору Васовићу[уреди]

  • Ринус Михелс: "Васовић је био прва велика куповина Ајакса. Сећам га се као поштеног човека који је одиграо кључну улогу у нашем развоју, пре свега на европској сцени. Ако бих морао да га опишем у једној речи рекао бих само — карактер."
  • Јохан Кројф: "Био ми је велики пријатељ, од њега сам толико научио. Кад је дошао код нас 1966. донео нам је висок ниво професионализма. Нисам знао да такав играч и такав човек негде постоји. Играли смо ми лепо и пре његовог доласка, али с њим смо добили оно што нам је недостајало — сигурност... Понекад сам имао проблема у дефанзиви, а онда он дође и само каже: "Јохане, не брини, остави га мени." У том смислу ми је био као старији брат."
  • Марко Пантелић: "Гледао сам прву утакмицу Ајакса после Васовићеве смрти. То је био најтиши минут ћутања који сам игде видео — цео стадион, од играча до навијача, погнуо је главу и гледао доле. Васовић је имао ненормалан респект у Холандији. Ако причамо о Велибору Васовићу, капитену шампионске генерације Ајакса из седамдесетих, могу да вам кажем да у очима народа можда није на истом нивоу са Јоханом Кројфом, али је, рецимо, милиметар испод. Ето, толико је цењено његово име тамо. То се овде људима не може објаснити."
  • Бранко Рашовић: "Он је најбољи одбрамбени фудбалер кога сам видео у животу, а играо сам 15 година у лиги ондашње Југославије и пет година у Немачкој."
  • Роберт Просинечки: "Васовић је кључни човек моје каријере!"[20][21]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]