Велика Иванча

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Велика Иванча
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Младеновац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1532
Географске карактеристике
Координате 44°25′21″ СГШ; 20°34′29″ ИГД / 44.4225° СГШ; 20.574833° ИГД / 44.4225; 20.574833Координате: 44°25′21″ СГШ; 20°34′29″ ИГД / 44.4225° СГШ; 20.574833° ИГД / 44.4225; 20.574833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Велика Иванча на мапи Србије
Велика Иванча
Велика Иванча
Остали подаци
Поштански број 11414
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Велика Иванча је насеље у Градској општини Младеновац у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 1532 становника.

Географски положај[уреди]

Велика Иванча се налази југозападно од вароши Младеноваца, на југоисточним падинама планине Космај. Заузима простор од 3.226 хектара од чега је обрадивих површина 2.520 хектара, док је преостали део под шумама или необрађеним површинама.

Клима је карактеристична шумадијска, умерено-континентална, са доста атмосферских падавина и високим летњим температурама (39С). Јесен се често продужује до децембра, блага је и влажна и погодује земљорадњи и воћарству.

Велика Иванча је на удару северног и југоисточног ветра, који понекад достиже брзину и до 100 km/ч. Вертикална струјања ваздуха су слаповита, па чак и олујног карактера.

Од рудног богатства важно је нпоменути да постоје завидне залихе угља лигнита који је некада експлоатисан у засеоку Рудник-Турчић, али се са тим престало половином прошлог века. Такође су евидентиране и наслаге квалитетне глине, која се користи у керамичкој производњи, али до експлоатације никада није дошло.

Кроз село протиче једна река и неколико мањих потока који су сиромашни водом, јер су њихови извори каптирани за водоводе. Међутим, неретко се дешава да за време великих атмосферских падавина и топљењна снега, плављењем изазову штете на пољопривредним имањима. Највећа је река Бесна (која протиче кроз центар села), затим потоци као што су: Сленичар, Стублић, Турчић, Мали и Велики Луг и сви се уливају у реку Милатовицу.

Конфигурација терена, имајући у виду близину Космаја, креће се од благо валовитог до брдовитог. Надморска висина терена на коме се село налази, је у просеку од 150-300 метара. Структура земљишта се креће од врло плодног, у равници поред река и потока, до мање плодног, на коме успевају само шуме, пре свега — букве, храста и јасена — што и опредељује занимање мештана у селу.

Делови села[уреди]

Делови сеоска атара су: Водице, Врановац, Јасење, Клење, Крушик, Пржевина, Турчић, Ћуковац, Беле Воде, Добре Воде, Конопљиште, Купиновац, Караула, Мрамор, Мрчевица, Прокоп, Нерезине, Сикиљевац, Велике Ливаде, Ђерам, Ковачице, Леска, Липар, Црвени Поток и Равни Луг.

Порекло становништва[уреди]

Милановићи се сматрају за најстарији род. Славе Аранђеловдан. Ни најстарији људи од Милановића не знају ништа о свом пореклу.

Стари род непознатог порекла су и:

  • Чојановићи (Милојевићи, Пауновићи, Јешићи, Вујичићи, Тошаковићи и Милошевићи), славе Алимпијевдан. Чојановићима их зову због тога што су први понели чојано (чохано) одело.
  • Максимовићи (Шиљићи), славе Аранђеловдан, не знају за своје порекло.
  • Степићи (Бабићи, Ристићи, Пантелићи, Марковићи, Митровићи, Јокићи, Николићи и Петровићи), славе Јовањдан. Човек од 87 година не зна одакле су старином, прича да су за време Турака „бежали у Немачку“.
  • Терзићи (Тодоровићи), славе Игњатијевдан, су стари род и не знају за своје порекло.
  • Маринковићи (Милојевићи, Јанковићи, Гачићи, Милошевићи, Урошевићи, Јеленићи, Игњатовићи, Радовановићи, Милосављевићи и Арсићи), славе Гавриловдан, 6. септембар по старом календару. Сви воде порекло од три брата, који су дошли из Бијелог Поља у Полимљу. Два брата се настане на левој а трећи на десној страни Бесне.
  • Аврамовићи (Јанковићи, Матејићи, Радосављевићи, Павловићи, Ђорђевићи, Симићи, Јовановићи и Алексићи), славе Митровдан. Прадед Аврам је, пре Првог Устанка дошао из Бијелог Поља у Полимљу. Велемуге у Белом Пољу (Гружа) су им род.
  • Бугарчићи (Јовановићи), славе Митровдан. Прадед Јован се доселио из „Бугарске“.
  • Миловановићи (Мијаиловићи), славе Јовањдан, доселили су се из Дрлупе где су им род Љубичићи.
  • Богдановићи, славе Михољдан. За њих кажу да су „Бошњаци“.
  • Јанковићи (Павловићи, Илићи, Николићи, Деспотовићи, Недићи, Петровићи, Костадиновићи и Миловановићи), славе Марковдан. Њихови стари су дошли са Косова. У Азањи имају рођаке – Анђелковиће.
  • Чумићи, славе Томиндан. Деда човеку од 70 година дошао из Доње Трешњевице (Јасеница) где су им род Чумићи. Чумићи су у Доњу Трешњевицу дошли из Чајетине – златиборски срез.
  • Мијаиловићи, славе Јовањдан. Дошли из Рамића код Груже.
  • Павловићи, су дошли из Кораћице, славе Никољдан.
  • Марковићи су Цигани, ковачи, не каже се коју славу славе.

Непознатог порекла су:

  • Тошићи;
  • Милошевићи;
  • Петровићи;
  • Костадиновићи;
  • Урошевићи;
  • Ивановићи и;
  • Живковићи, сви славе Ђурђевдан.
  • Ранковићи;
  • Милојичићи;
  • Бинићи;
  • Јовановићи и;
  • Милојковићи, сви славе Никољдан.

Историја[уреди]

Велика Иванча се први пут помиње у турским пописима из 1528, 1530, 1536. и 1560. године, са насељима: Бесна, Сланичар и Турчић. Прве податке о величини Иванче имамо из почетка 19. века. У арачким списковима помиње се Иванча, која је тада припадала Вићентијевој кнежини. Године 1818. у селу је било 62, а 1822. г. 68 кућа. Године 1846. Иванча је припадала космајском срезу и имала је 108 кућа са 2355 становника.

За најстарију породицу у селу сматрају се Миловановићи. Стара су породица и Чојановићи (данас имају разна презименима), Максимовићи, Степићи и Терзићи. (подаци датирају од 1718-1925. г).[1][2]

У Великој Иванчи је рођен песник Милорад Петровић Сељанчица (1875—1921), познат по песмама Јесен стиже дуњо моја, Не лудуј лело чуће те село, Чини се чини, Све док је твога благог ока, На сред земље Србије, ...

Образовање[уреди]

Прва школа основана је у Иванчи око 1846. године. Село има основну школу која је у саставу ОШ „Коста Ђукић“ из Младеновца,а раније  је била самостална под именом „Сретен Ломић“,и две школе за ниже разреде на Руднику и Ливадама,од којих на Руднику сада служи за децу предшколског узраста.Стара школа у швајцарском стилу која је изграђена 1906. године,а има и неких индиција и 1903. године,на иницијативу омладине овог села биће заштићена.

Демографија[уреди]

У насељу Велика Иванча живи 1467 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,1 година (42,2 код мушкараца и 44,0 код жена). У насељу има 564 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,18.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 2.896
1953. 3.053
1961. 2.874
1971. 2.443
1981. 2.223
1991. 2.073 1.991
2002. 1.796 1.878
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.787 99,49 %
Хрвати
  
3 0,16 %
Црногорци
  
2 0,11 %
Чеси
  
1 0,05 %
Мађари
  
1 0,05 %
Македонци
  
1 0,05 %
Југословени
  
1 0,05 %
непознато
  
0 0,0 %


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26. др. Б. М. Дробњаковић (1925 г.)Смедеревско Подунавље и Јасеница) и из „Летописа“ општине села Иванча.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Извор: Монографија Подунавске области 1812—1927, објављено (1927. г.) „Напредак Панчево,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999. г.).

Летопис период 1812—2009. године. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине »Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]