Велика Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Велика Србија (вишезначна одредница).

Велика Србија је појам неизвесног порекла, а многи историчари сматрају да је то име плод аустроугарске пропаганде против српске и југословенске идеје крајем 19. и почетком 20. века. Према мишљењу Добрице Ћосића, познатог српског писца, концепт је настао 1903. године на такозваном „издајничком сабору” у Загребу, када су јужнословенски политичари и интелектуалци лојални аустроугарској монархији осудили политику државног и националног уједињења Срба и свих Југословена.

Идеја о стварању велике српске државе је настала у 19. веку у време националног буђења широм Европе и борбе српског народа за независност од османске окупације. Министар у влади Карађорђа, Иван Југовић, створио је 1808. године пројект једне будуће српске државе која би поред тадашње устаничке Србије обухватала и Стару Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Овај пројект наишао је на одбијање од стране руског посланика Родофиникина који га је сматрао претераним и нереалним, насупрот Родофиникин је нудио свој пројект будуће српске државе која би поред устаничке Србије обухватала део данашње Македоније са Скопљем као и Видин у Бугарској.

Идеја о јакој, слободној и самосталној националној држави је јасније уобличена 1844. године у „НачертанијуИлије Гарашанина, тајном политичком програму Кнежевине Србије,[1] према којем би нова српска држава укључила и друге вишенационалне или претежно српске области југоисточне Европе, попут Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало Косово и Метохију).[1] Током 19. века српска интелигенција, уз изузетак мислилаца из левице који су били за Балканску федерацију, углавном је прихватила идеју уједињења свих Срба у једну велику српску државу. Овакав програм су прихватили и многи српски државници, укључујући кнеза Александра Карађорђевића,[а] Михаила Обреновића,[б] Николу Пашића[2] и многе друге.

Током Првог светског рата српски политички прваци се Нишком декларацијом одлучују за стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, прокламоване заједнице југословенских народа. Током Другог светског рата у Југославији је вођен грађански рат између партизана, присталица равноправног југословенског уједињења по ондашњем комунистичком схватању (мада су српски комунисти безуспешно покушавали да Босна постане део једне комунистичке Србије, док исто тако и Моше Пијаде није имао 1942. године успеха о стварању једне аутономне српске покрајине у Хрватској)[в] и четника, заговорника стварања Велике Србије у оквиру Велике Југославије. Поразом четника у Другом светском рату поражена је и такозвана великосрпска политика, а Југославија је преуређена на федералном принципу. Након Титове смрти, 1980-их година долази до обнове сепаратистичких покрета и протеривања 103.000 Срба и Црногораца са Косова,[3] чиме долази до обнове великосрпских тежњи. Након сукоба 1990-их година на тлу бивше Југославије, поједини српски политичари оптужени су пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију за удружени злочиначки подухват, у ком се помиње и стварање Велике Србије.[4] Покушаји присилног стварања Велике Србије у мултиетничким областим су били повезани са етничким чишћењем мањинских група.[5][6] Стога, такозвану великосрпску идеју многи Хрвати и Бошњаци виде као препреку добросуседских односа,[7] док истовременом на српској страни многи аргументују да прича о Великој Србији служи за сопствени национализам поменутих народа.

На суђењу Слободану Милошевићу српски академик Чедомир Попов је сведочио да ни један озбиљан српски политички лидер никада није настојао да успостави Велику Србију, наглашавајући да је цела прича о Великој Србији само мит и непријатељска пропаганда.[8]

Садржај

Настанак идеје уједињења свих Срба у 19. веку

Кнежевина Србија почетком 19. века.

Идеја уједињења свих Срба у једну државу је уобличена почетком 19. века, након вишевековног живота без сопствене државе, као програм националне интеграције и стварања националне државе у максималним границама. Ова појава ранога 19. века је била уобичајена међу европским народима који су национално буђење доживели у раздобљу током и после Француске револуције и Наполеонских ратова.

Током турске владавине носилац српске државне идеје је била Српска православна црква.[9] Архимандрит пивског манастира и херцеговачки народни првак Арсеније Гаговић је 1803. године у Петрограду је био примљен код руског цара, где је изложио свој план о стварању Велике Србије. 1804. године руском императору Александру стиже и мемоар карловачког митрополита Стефана Стратимировића у коме излаже сличне идеје.[10] Сава Текелија 1805. године настоји да задобије француског цара за стварање „илирског краљевства”.[11] 1807. године и црногорски владика Петар I Петровић Његош шаље руском императору план о обнови Славеноо-сербског царства, чије би средиште била би Црна Гора, којој би се присајединили Подгорица, Бока Которска, Херцеговина, Далмација и Дубровник, који би постао престоница.[12]

Начертаније Илије Гарашанина (1844)

Начертаније” (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије”,[1] који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812—1874) за кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858).[1]

Викицитати „Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу политику по којим главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове по њима постојано да управља.”

— Увод „Начертанија”

Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију[13]), тада у саставу Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.[1] Борба за присаједињење ових области била би вођена постепеним откидањем османских територија, у процесу незаустављивог пропадања царства.[13] Према Гарашанину, Србија полаже историјско право на ове земље, које се темељи на Душановом царству из 14. века. На том темељу треба поново подићи велику српску државу:

Викицитати „Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом и добром темељу старог царства србског, опет велику нову србску државу саградити и подигнути могла.”

Као тајни документ, Гарашаниново „Начертаније” је било званичан програм две српске владе — кнеза Александра Карађорђевића и кнеза Михаила Обреновића.

Гарашанин је за време кнеза Александра био присталица борбе за великосрпску државу. Касније, као министар спољних послова кнеза Михаила (1860—1868), Гарашанин је еволуирао према југословенском решењу, успостављајући везе са југословенским и илирским покретом у Хабзбуршкој монархији (бискупом Штросмајером) и бугарским револуционарним организацијама.[13] Програм Начертања су следиле све српске десничарске формације до 1918. године, и касније.[1]

Српске сједињене државе (1848)

Српске сједињене државе је назив политичког програма из 1848. године који су заједно саставили Константин Николајевић, зет кнеза Александра Карађорђевића и Илија Гарашанин, министар унутрашњих дела. План је предвиђао поделу Османског царства на два вицекраљевства, Азијску Турску и Српске сједињене државе, које би ујединиле све Словене европског дела Царства.[14]

Њихов политички програм је даље предвиђао да се од јужнословенских покрајина Аустрије створи друго вицекраљевство под називом Јужна Славонија. Када околности буду дозволиле (Николајевић је био уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти), Српске сједињене државе и Јужна Славонија ујединиле би се у „једно целокупно и чисто Југословенско царство”.[14]

Срби сви и свуда Вука Караџића (1849)

Срби сви и свуда је назив списа Вука Стефановића Караџића из 19. века, у којем је изнео схватања о пореклу, земљама, језику и вероисповестима Срба. Спис је објављен 1849. године у Бечу, као део књиге „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, али је написан још 1836. године, због чега га неки аутори сматрају првим пројектом Велике Србије.[15]

Вук је своје идеје о томе да су сви штокавци Срби преузео од највећих научних имена у тадашњој филологији, а то су били Јернеја Копитар, и Павел Шафарик.

Вук наводи:

Викицитати „Заиста се зна да Срби живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу од више Осијека до Сентандреје, у Славонији, у Хрватској (и у Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане.” Притом, не зна се „докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији.[16]

У чланку се тврди да су Срби сви који говоре српским језиком, а српским језиком Вук назива све штокавске говоре. Тако он закључује да постоје „Срби трију закона” (односно вера), али само они „грчког закона” (православне вере) себе зову Србима или „Србљима”, а остали „овога имена неће да приме”, па се они „закона турскога” називају Турцима, а они „закона римскога” себе зову по местима у којима живе, нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани или у Бачкој Буњевцима, у Срему, Славонији и Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Ово су још неки Вукови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. У наредним годинама су објављени опсежни осврти више аутора, а међу њима је аутор Велике Хрватске шовиниста Анте Старчевић у којима се побија Караџићев језички пансрбизам (списи Богослава Шулека, Анте Старчевића, Мирка Боговића, Адолфа Вебера Ткалчевића и других).

Политика Михаила Обреновића (1860—1868)

Главни чланак: Михаило Обреновић
Срби у Турској и Аустрији са границама средњовековног Српског царства (француска карта из 1862. године)

Кнез Михаило Обреновић се током своје друге владавине (1860—1868) умногоме ослањао на политички програм „Начертанија”, са Илијом Гарашанином као министром иностраних послова. Његова политика, ношена „великом идејом”, је ишла за стварањем народних држава, акцијом самих југоисточно европских народа без мешања страних сила. Као минимум предвиђао је да Србија из те целе акције добије Босну и Херцеговину.[17] Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову вазалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку.

Кнез Михаило показује на Призрен.

Политика кнеза Михаила је имала подршку Француског царства на челу са Наполеоном III, чији је план за решење источног питања у југоисточној Европи узимао Србију као Пијемонт око кога је требало да се окупе сви јужнословенски народи, укључујући и Бугаре. Француски министар иностраних послова Тувнел се надао се да ће Србија ујединити Босну, Херцеговину, Црну Гору и Бугарску и да ће тежити да уједини и целокупно словенско становништво Аустрије.[17] Кнез Михаило Обреновић је са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.[18] Француска је објавила свој програм за реформе у Турској нотом од 22. фебруара 1867.[17]

Аустрија је била енергично против ових планова, сматрајући да не може никако допустити проширење Србије која би тако постала привлачан центар и за Јужне Словене аустријског царства. Након пораза у француско-пруском рату (1870—1871) француска политика је за дуже време потиснута са југоисточне Европе. После смрти кнеза Михаила и руска политика у југоисточној Европи се одвратила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободњачке струје и јачати се демократија. Руска влада почела је преносити тежиште своје политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку.[17]

Марковићева критика великосрпске политике

Карта српског етничког простора после Берлинског конгреса 1878. године, од Милојка В. Веселиновића

Српски социјалиста Светозар Марковић у многим делима („Велика Србија” 1868, „Србија на истоку” 1873, „Социјализам и друштвено питање” 1874) критикује идеју Велике Србије. Он је ову „велику мисао” сматрао опашношњу за државне тадашње Кнежевине Србије, упозоравајући да се „Основати Велику Србију значило би пренети владу над Босном и Херцеговином од султана на породицу Обреновића”.[19] Критикујући великосрпску политику Кнеза Михајла, Марковић закључује следеће:

Викицитати „Ми велимо да је ова политика била ништавна стога што су против ње биле неодољиве препоне. Прва и најјача препона је назависна Црна Гора, која је на Херцеговину, Босну и Стару Србију гледала исто као и Србија, и која је, шта више, јасно тежила да оснује сасвим независну српску државу. Друга је снажна препона била властела босанска са њеним давнашњим правима. Добити Босну мирним путем, било је немогућно, ако се властели не ујамче њена старинска права; а то би значило оставити босанску рају у ропству као што је и била. На то се нија смела решити влада, која је ишла да „ослободи” браћу у Босни. Добити Босну ратом, то би значило изазвати социјалну револуцију у Босни, уништити домаћу аристокрацију, која тамо постоји од толико векова; а кад би се одушевљена раја ослободила од једним господара, да ли би се она слагала да дође под српске пандуре, капетане и остале господаре?[20]

— Светозар Марковић, Србија на истоку, 1892.

Према Марковићу, немогућност подухвата Велике Србије лежи у чињеници да српски народ живи измешан са другим народима, без јасно одређених географских и етнографских граница, тако да би морао »узети улогу освајача« према суседима:

Викицитати „Српски народ се с једне стране меша с Бугарима, с друге с Хрватима и с треће с Румунима, а два народа, Бугари и Хрвати, његови су најближи рођаци по крви и језику. Где су границе „сједињених Срба”, нове српске државе? То је тешко остварити, ако не желимо да се посвађамо са свим тим народима ... Српски народ нема никаквих географских или етнографских граница којима би био одређен као једна јединствена целина. Да би се створила држава од пет до пет и по милиона Срба, српски народ би морао да буде у непријатељском односу с Бугарима, Хрватима и Румунима. Морао би да преузме улогу освајача, како то Мађари данас чине.[21]

Светозар Марковић, који је и сам био за ослобођење Срба који живе под османском или хабзбуршком влашћу, изричито је одбијао улогу Кнежевину Србију као „Пијемонта Јужних Словена” и политику територијалне експанзије Србије, која би припојила и мешовите области.[21] Он је сматрао да свака нација треба у свом политичком и друштвеном животу да буде самостална, да не буде потчињена ни једној другој нацији.[21] Он је изричито одбацивао позивање на „историјска права” речима: „принцип националности одриче се свих историјских права.”[21] Посебно је сматрао штетним уједињење српских земаља позивањем на Душаново царство.[21] Сматра је да идеја Велике Србије иде у прилог политици која тежи да у земљи утврди неограничену моћ династије Обреновић.[21] Марковић наглашава да би нова српска држава, настала освајањем, по нужди постала војнополицијска и снагу би трошила у одбрани од спољних непријатеља, занемарујући сопствени умни и културни развитак. Уместо тога, Марковић предлаже стварање Балканске федерације, односно савеза српског народа са другим балканским и јужнословенским народима.[22]

Карта српских земаља Милоша Милојевића (1872)

Историјско-етнографско-географска карта српских (југословенских) земаља у Турској и Аустроугарској
Главни чланак: Милош Милојевић

Милош Милојевић, српски историчар, политичар и књижевник (1840—1907), је 1872. године објавио своју тенденциозну историјско-етнографску-географску карту Балканског полуострва, у којој је све земље насељене Јужним Словенима сматрао српским земљама. Хрвате је назвао Србо-хрватима, Словенце Србо-словенцима, Бугаре Србо-бугарима, односно Србо-рашанима итд. Због својих „мегаломанских” тврдњи да готово цело Балканско полуострво припада Србима (од Црног до Јадранског мора), међу Бугарима је остао упамћен и као „луди Милош” (буг. лудия Милош).[23]

Аустроугарске реакције на Велику Србију

Аустроугарска је ширење Србије сматрала претњом за свој територијални интегритет.

Аустроугарска је за Гарашаниново „Начертаније” сазнала тек 1883. године.[24] Жестоко је се противила остварењу великосрпских планова, понајвише због тога што је сама претендовала да заузме Босну и Херцеговину и да се шири на исток, а сама је то представљала као претензије суседне Кнежевине Србије на традиционалне историјске области хабзбуршке круне, насељене Јужним Словенима.

Већ 1876. године, када је српски кнез Милан подржао устанак хришћанског становништва у Херцеговини и Босни против турске владавине и објавио рат, између руског државног канцелара, кнеза Горчакова, немачког канцелара Бизмарка и аустроугарског председника владе Андрашија, на аустроугарски притисак у Берлинском меморандуму усаглашено да у случају победе Срба силе неће толерисати настанак велике словенске државе.[25]

Посебно након окупације (1878) и анексије Босне и Херцеговине (1908), Аустроугари ће све више долазити у конфликт са српском политиком уједињења.

Развој великосрпске идеје у 20. веку

Уједињење или смрт

Почетком 20. века је основано више револуционарних организација чији је циљ био уједињење свих српских, односно јужнословенских области са Краљевином Србијом, на коју се гледало као на „југословенски Пијемонт”.

Црна рука (званичан назив Уједињење или смрт) је било тајно завереничко друштво на чијем је челу био српски официр Драгутин Димитријевић Апис. Ова организације је имала велики утицај на политику Краљевине Србије, посебно након извођења Мајског преврата 29. маја 1903. године у коме су њени припадници убили краља Александра Обреновића и краљица Драгу, доводећи Петра Карађорђевића на српски престо. Црна рука је имала за циљ да уједини „све српске покрајине: 1. Босну и Херцеговину, 2. Црну Гору, 3. Стару Србију и Македонију, 4. Хрватску, Славонију и Срем, 5. Војводину, 6. Морску Обалу (Далмацију)”.[26] Након територијалних проширења Србије у Балканским ратовима, Црна рука се посебно усредсредила на области у саставу Аустроугарске.[27][28]

Млада Босна је била револуционарна омладинска организација, настала око 1904. године, која се борила против окупације, а потом припајања Босне и Херцеговине Аустроугарској, а за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама. Поједини чланови ове организације су сарађивали са Црном руком. Њен члан Гаврило Принцип, уз подршку Црне руке, је 28. јуна 1914. године извршио атентат у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је Аустроугарској био повод за рат против Србије, који је прерастао у Први светски рат.

Народна одбрана је била српска паравојна организација основана 1908. године (у време Анексионе кризе) у циљу припајања Босне и Херцеговине Србији. Ова организације је прикупљала добровољце и припремела их за оружану акцију, такође је организовала, припремала и увежбавала комитске чете способне за посебно и самостално ратовање. Добровољачки одреди су распуштени 31. марта 1909, али је Народна одбрана опстала и своје акције усмерила ка Старој Србији.[29]

Борба за Македонију (1904—1908)

Географска област Македоније

Борба за Македонију (19041908) је била борба новооснованих балканских држава (Бугарска, Грчка и Србија), за припајање Македоније и других делова Балкана, који су после Берлинског конгреса 1878. године, остали у саставу Османског царства.

Становништво Македоније је било језички, верски и етнички изразито разноврсно (Македонски Словени, Бугари, Грци, Срби, Турци, Албанци, Роми, Цинцари и остали). Српска и бугарска пропаганда је била углавном усмерена на тада још увек национално неопредељене Македонске Словене,[г] док је грчка пропаганда претежно била усмерена на Грке, Цинцаре као и на Словене из Егејске Македоније, који су називани славофоним Грцима. Све три суседне државе су спроводиле образовне и пропаганде активности, отварањем школа у Македонији на њиховим националним језицима и вршењем србизације, бугаризације и хеленизације. Поред тога, ове државе су слале своје комитске (односно четничке) одреде које су се сукобљавале са османском војском и полицијом, а неретко и међусобно.

Територијална проширења Краљевине Србије (1912)

Главни чланак: Први балкански рат
Привремена проширења Краљевине Србије у Првом балканском рату.

У складу са спољнополитичком оријентациом зацртаном у „Начертанију”, српска војска је напала османску државу у Првом балканском рату октобра 1912. године, продирући у Македонију, Рашку, Косово, Метохију и Северну и Средњу Албанију.

5. октобра 1912. године српска војска је прешла границу ка Македонији код Врања и Преполца, оглашавајући Турској рат. Међутим још две недеље пре тога српске чете су већ запоселе цео Козјак и подигле козјачка села у борбу против Турске. И у Козјаку, и у бици на Куманову, и пред Прилепом, и на Косову и на Призрену и Битољу, српске чете су постигле велики војни успех.

Српска војска ослобађа Косово и Призрен, а црногорска део Метохије, Ђаковицу и Призрен. Са османске стране су наишли на слаб отпор, а једине значајне препреке српском напредовању пружале су албанске јединице Исе Бољетинија, Идриза Сеферија и Бајрама Цурија.[30] Лоше организован оружани отпор становништва лојалног Турској српска војска је сломила за неколико месеци. Српски одреди након тога настављају освајање северне и средње Албаније, заузимајући у октобру 1912. велики део албанске обале заједно са луком Драч. Из Албаније се повлаче тек након Аустроугарске претње ратом у јесен 1913. године.

Лондонски уговор (1915)

Главни чланак: Лондонски уговор

У Лондонском тајном уговору Тројне антанте са Италијом, Србији су нуђена територијална проширења у случају победе Савезника у Првом светском рату.

После дугих преговора, у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на страну Савезника, с тим да она добије, што се тиче југословенских земаља, део Далмације до изнад Сплита, и сва већа острва, сем Брача и Шолте, док би Србији и Црној Гори, према том Уговору, припао јужни део јадранске обале, почев од рта Плоче изнад Трогира, све до луке Драч, која би остала у поседу Албаније. Пошто је српска влада била чврсто опредељена за југословенску опцију (чије је реализација била неизвесна, с обзиром да су савезници, све до пред сам крај рата, имали у виду опстанак Аустроугарске) она се успротивила овом плану, чиме је изгубила и оно мало италијанског кредита, што ће је коштати током повлачења кроз Албанију.

Италија је касније још једном предложила Србији да приђе Четворном споразуму (Уједињено Краљевство, Француска, Русија и Италија) и да тако и формално постане савезник, што је Никола Пашић одбио, јер би то значило признати и Лондонски тајни уговор и издати ратне циљеве.

Стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1918)

Карта Краљевине Југославије са поделом на бановине.

По завршетку Првог светског рата, у складу са ратним циљевима Србије изнетим у Нишкој декларацији, створено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је српски национални програм доживео своје остварење. Краљевство је објединило територију тадашње Србије са аустријским јужнословенским областима, под српском владарском династијом Карађорђевића. Српски политичари су сматрали Србију за носиоца југословенског јединства (као што је Пијемонт био за Италију или Пруска за Немачку), а на новоформирану краљевину су гледали као проширену Србију. Срби су сматрани државотворним народом и главним творцима Југославије, а њихов „домаћински однос према држави” је глорификован.[тражи се извор од 11. 2015.]

Према оцени недељника Тајм, Срби, предвођени Пашићевом владом, су желели Велику Србију, што је значило јаку централизовану владу за целу нацију.[31] Користећи тактику полицијског застрашивања и намештања избора,[32] Пашић је умањио значар опозиције у парламенту, стварајући централизацију моћи у рукама Срба.[33]

Унитарно уређење и српска доминација у новој држави су имали бројне противнике, међу којима су били: зеленаши, присталице свргнутог црногорског краља Николе, хрватска опозиција (на првом месту Хрватска сељачка странка), која је тражила аутономију Хрватске, Унутрашња македонска револуционарна организација, која се борила за независност Македоније, Косовски комитет, који се борио за припајање територија насељених Албанцима (Косово, западна Македонија и делови Санџака) Албанији и Комунистичка партија Југославије која се борила за преуређење државе на републиканским и федеративним основима.

Немогућност функционисања заједничке југословенске државе довела је до постепеног обнављања великосрпске идеје у јавности. Међу српским политичарима је сазревало уверење да су уједињењем погрешили и да ипак треба створити Велику Србију. Они су сматрали да не смеју дозволити да „српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници”.[34] Као решење српског националног питања, често је предлагана „ампутација Хрватске”, у суженим границама.[35][36] У марту 1928. године радикалски посланик Пуниша Рачић је на седници Народне скупштине захтевао да се држава преуреди и преименује у Велику Србију.[37]

Концепт Српског културног клуба

Главни чланак: Српски културни клуб

Због нерешеног националног питања у Краљевини Југославији, група српских интелектуалаца формира Српски културни клуб (ССК) који ће реафирмисати великосрпску идеју. Ова организација је имала за циљ да понуди „један истински велики програм и његово извођење основано на стварности.”[38] Оснивачи Српског културног клуба били су Слободан Јовановић и Драгиша Васић.

Викицитати „Оно у чему смо после уједињења погрешили треба поправити.[38]

— Једна од парола ССК-а

Српски културни клуб је Војводину доживљавао као област у којој је српска национална мисао угрожена те стога треба истицати српски карактер те области. Босанску крајину је означавао „предстражом Београда”, истичући да област Босне и Херцеговине мора целовита ући у будућу српску територијалну јединицу. СКК је предано радио на издвајању Срема из састава Бановине Хрватске (срезови Даљ, Винковци и Вуковар). Истицао је да је Далмација ни етнички, ни географски, ни историјски, ни културно, ни привредно није само хрватска. Потенцирао је српски карактер Македоније и истицао значај Косова и Метохије за свест српског народа. Све те области сматрао је српским земљама и у њима водио широку пропагандну акцију.[38]

1937. године секретар Српског културног клуба и доцент Филозофског факултета у Београду Васа Чубриловић, упутио је државним органима поверљиви документ под називом „Исељавање Арнаута”, који говори о решавању Албанског питања, односно о смишљеном, систематском и енергичном исељавању Албанаца из Југославије и асимилацији оних преосталих.[39] Чубриловић се том приликом позива на примере Немачке и Русије:

Викицитати „Ако Немачка може да протера десетине хиљада Јевреја, ако Русија може да пресели милионе људи са једног краја континента на други, неколико стотина хиљада протераних Албанаца неће изазвати рат.[39]

— Васа Чубриловић

Чубриловић даље предлаже методе државног притиска, отпуштања, хапшења, насиља, застрашивања, подмићивања, слања паравојних јединица и паљења насеља, у циљу што масовнијег исељења албанског становништа.[39]

Други светски рат и подела Југославије

Након пораза у краткотрајном Априлском рату, Југославија је била подељена међу силама Осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независност, и њихова држава се простирала од Словеније до Земуна. Обухватала је данашњну Хрватску, Босну и Херцеговину и Срем. Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно анектирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили их марионетској Великој Албанији. Црна гора је постала Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у војну управу под генералом Миланом Недићем.

Одмах по успостављању Независне Државе Хрватске, на челу НДХ са усташким поглавником Анте Павелићем, започињу масовни прогони и убиства, чији је циљ био да се Хрватска очисти од Срба. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу у којем је убијено више стотина хиљада људи (претежно Срба, Јевреја, Рома, као и Хрвата неистомишљеника, претежно комуниста).

Хомогена Србија Стевана Мољевића (1941)

Будућа Србија према пројекту Стевана Мољевића (1941. година).

Након избијања крвавог грађанског рата у Југославији (1941—1945), избегли бањалучки адвокат, Стеван Мољевић, у Никшићу 30. јуна 1941. године објављује спис Хомогена Србија, који постаје прогамско начело четничког покрета. Иако формално југословенски опредељен (службени назив: Југословенска војска у отаџбини), четнички покрет се руководио великосрпском идеологијом, залажући се за стварање Велике Србије у Великој Југославији. Др. Мољевић, четнички идеолог и саветник Драже Михаиловића, пише:

Викицитати „Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. године нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.”

— Хомогена Србија, Стеван Мољевић, 1941.

Концепт „Хомогене Србије” је званично заговарао „Велику Југославију” и у њој „Велику Србију”.[40] Мољевић се није супротстављао опстанку Југославије, али је инсистирао да се унутар југословенске државе јасно омеђе све српске земље и оне учине хомогеним у етничком погледу.

У јануару и фебруару 1943. Југословенска војска у отаџбини је спровела опсежне операције геноцида и етничког чишћења у источној Босни и Санџаку.[41]

Половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО, који је расправљао о послератном уређењу Југославије . На конгресу је усвојена Башка резолуција, којом је одлучено да Југославија буде наследна парламентрана монархија, са три федеративне јединице: српском, хрватском и словеначком. Српска јединица је требало да обухвати данашњу Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину и већи део Хрватске. Међутим, четнички пројекат Велике Србије у Другом светском рату доживео је слом победом партизана и успоставом 6 федералних република, те стварањем 2 аутономне покрајине у оквиру Србије.

СвеСрбија Милана Недића (1943)

Главни чланци: СвеСрбија и Милан Недић
Реконструкција СвеСрбије на карти бивше СФРЈ.

СвеСрбија је био назив предложен од стране генерала Милана Недића, у својству председника владе окупиране Србије, за пројекат нове српске државе која би постојала у оквиру европског „Новог поретка” (нем. Neuordnung) створеног од стране нацистичке Немачке. Пројекат је предвиђао уједињење Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије Босне и Херцеговине и мали део Хрватске који су се налазили у оквиру Независне Државе Хрватске. Делови који је требало да буду искључени из састава НДХ су углавном одговарали оним деловима БиХ који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу Споразума Цветковић-Мачек из 1939. године.

Милан Недић је свој пројекат званично предложио Адолфу Хитлеру током њиховог јединог сусрета одржаног у Немачкој септембра 1943. године. Међутим, Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током састанка одбијен. Анте Павелић и власти НДХ су дошле до копије мапа које је Недић однео Хитлеру на разматрање и штампале су их јавно у виду пропагандног летка у јесен 1943. године као илустрацију наставка „српске претње” хрватском народном и државном животу.[42]

Стварање СФРЈ

Победом партизана у Другом светском рату, у складу са одлукама другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, обновљена је југословенска држава на републиканским и федералистичким принципима, у којој је планирано да јужнословенски народи (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци) живе у уставним републикама са једнаким правима. Створено је шест социјалистичких република, а на територији СР Србије су створене две аутономне покрајине. У социјалистичкој федеративној републици Југославији, званична идеологија је била братство-јединство, а национализам је сматран штетном појавом.

Споразум Павелић-Стојадиновић (1954)

Споразум Павелић-Стојадиновић је био послератни споразум у емиграцији између усташког вође и бившег поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића, и српског радикалског вође и бившег председника краљевске владе Милана Стојадиновића, потписан крајем 1954. године у Буенос Ајресу. Споразум је предвиђао разбијање Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Овај нови српско-хрватски споразум који је требало да замени застарели Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године, којим је успостављена Бановина Хрватска.

Павелић и Стојадиновић током склапања споразума.

Викицитати „Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању ... Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству, те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у одбрани заједничких интереса.[43]

Граница између Хрватске и Србије (од севера ка југу) је требало да прати већ постојећу границу (као компромисну) између СР Хрватске и СР Србије (САП Војводине) до реке Саве и границе са СР БиХ; затим је граница требало да прати реку Саву до ушћа са Босном; да иде реком Босном, затим планинским врховима до почетка доњег тока реке Неретве и потом доњим током реке Неретве до Јадранског мора. На овај начин Босанска Крајина је требало да припадне Хрватској, док би највећи део централне са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припали Србији. Дубровник је био једина спорна тачка споразума. Док је Стојадиновић говорио о Дубровнику као српском, Павелић је најављивао могућност плебисцита, или самостални Дубровник.[43] Споразум је предвиђао и мирно пресељење (уз размену имовине) свих Срба који би се затекли у границама Хрватске, и свих Хрвата и Муслимана (који су третирани као Хрвати) који бу се затекли у оквиру Србије.

Овај споразум неки сматрају за темељ о којем ће Милошевић и Туђман разговарати у Карађорђеву 35 година касније”.[43]

Распад Југославије

Главни чланак: Распад СФРЈ
Распад Југославије.

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације[3] Због таквих појава дискриминације Срба половином 1980-их Српска академија наука и уметности доноси Меморандум САНУ, који износи становиште да су Срби дискриминисани у Југославији и да се над њима врши геноцид од стране Албанаца на Косову. Након тога долази до бујања српског национализма и таласа организованих протеста Срба и Црногораца широм земље (митингаши су имали превоз организован аутобусима.[44] Под притиском демонстрација, долази до рушења покрајинских власти Војводине и Косова, заједно са републичким властима Црне Горе, и њихове смене људима оданим Слободану Милошевићу.

Српски националисти су именовали су Југославију као највећу катастрофу Србије, сматрајући катастрофалном грешком што је Србија пристала на југословенску државу, уместо да је створила Велику Србију у повољном периоду након Првог светског рата. Великосрпском идејом су били прожети главни чиниоци српске политике (укључујући СПС, СРС и СПО),[6][36] насупрот настојањима међународне заједнице за очувањем постојећих граница југословенских република.

Меморандум САНУ (1986)

Главни чланак: Меморандум САНУ

Меморандум САНУ је документ који је израдила Српска академија наука и уметности између 1985. и 1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Меморандум наглашава тежак положај и неравноправност српског народа у Југославији, а посебно на Косову и Метохији, где се, како је наведено, спроводи „физички, политички, правни и културни геноцид над српским становништвом”. Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године српски академици називају „неофашистичком агресијом”.[тражи се извор од 01. 2014.] Меморандум даље критикује конфедерализам и велика овлаштења аутономних покрајина, омогућена југословенским уставом из 1974. године, оцењујући да су Срби њиме дискриминисани.[45] Српски академици сматрају да су потребне уставне промене у Југославији због неравноправног третирања и слабљења Србије (страна 46) и да „српско питање” неће бити решено пре остварења пуног националног и културног јединства Срба, без обзира где живе (стране 70-73).

Меморадум је непосредно по објављивању изазвао бурне реакције у земљи, због својих погледа на стање нације и захтева за темељном реорганизацијом СФЈР.[46] На ванредној скупштини САНУ 18. децембра 1986. дата је подршка Меморандуму, а током дискусије је напоменуто:

Викицитати „У прилог израде оваквог програма речено је да Србија од Гарашанина није имала свој национални програм, а од Светозара Марковића нико није разматрао српско питање...”

Међу Хрватима се овај документ сматра изразом великосрпског национализма, док га извештај УН сматра средством ширења антиалбанских осећања.[6] Сматра се да је Меморандум САНУ имао кључну улогу у распаду Југославије.[47]

Састанак у Карађорђеву (1991)

Туђман и Милошевић у Карађорђеву.

Састанак у Карађорђеву је одржан у марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, СР Србија) између председника СР Хрватске Фрање Туђмана и председника СР Србије Слободана Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. Тачни детаљи тог састанка никад нису објављени јавности, али је Душан Биланџић, Туђманов саветник који је присуствовао састанку, касније објавио књигу у којој тврди да је „суштина састанка била подела Босне и Херцеговине”.[48]

Милошевић је на тим преговорима захтевао све територије на којима су Срби имали већину. То је укључивало нпр. источну и западну БиХ. Туђман и његово вођство су тражили првенствено западну Херцеговину где су Хрвати имали већину. Између такве проширене Хрватске и проширене Србије требало би да буде мала муслиманска државица.[тражи се извор од 11. 2015.]

Добрица Ћосић, председник Савезне републике Југославије, у октобру 1992. године у Женеви са Туђманом потписује споразум о замени територија и „хуманом пресељавању становништва”.[49] Неки у овоме виде конкретизацију претходног договора о подели Босне и Херцеговине.[50]

Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица

Шешељев план Велике Србије, у границама Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица.

Шешељев план Велике Србије се заснивао на начелу „Где су српски гробови, ту су српске земље”, комбинујући историјско и етничко право на територије суседних југословенских република. Он је у оквире своје Велике Србије предлагао укључење већег дела територије СФРЈ, и то целих република Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, као и великог дела Хрватске, подељене по линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Сматра се да је Шешељ ту идеју преузео од Стевана Мољевића, четничког идеолога из Другог светског рата.[15] Иза овог програмског опредељења стајао је Шешељев Српски четнички покрет, а касније Српску радикалну странку, која је слала своје добровољце на југословенска ратишта. Једино СРС још увек званично заступа овај програм.[15] Некадашњи високи функсционери Српске радикалне странке Томислав Николић (некадашњи заменик председника) и Александар Вучић (некадашњи генерални секретар) су након њеног напуштања 2008. године изјавили да је идеја Велике Србије нереална.[51]

Драшковићев план Велике Србије

Драшковићев план Велике Србије.

У јесен 1990, у време већ распламсалих оружаних сукоба у Хрватској, Вук Драшковић, председник Српског покрета обнове, организовао добровољачку војну формацију под називом Српска гарда и послао ју је на ратиште. Формација је на терену била под командом Ђорђа Божовића Гишке.

Драшковић је почетком 1990-их предложио свој план Велике Србије, која би обухватала Србију, Македонију, Црну Гору и делове БиХ и Хрватске са високим процентом Срба.[6] Овај план је требало да буде нека врста мировног плана између Срба и Хрвата.[36] План је подразумевао преуређење Босне и Херцеговине тако што би јој били припојени делови Хрватске насељени Србима (највећи делови Републике Српске Крајине и део јужно од Дубровника), али би Хрватска заузврат добила делове БиХ који су претежно насељени Хрватима. Муслимани не би имали никакву врсту аутономије у оквиру српске државе. Драшковић је критиковао Милошевића јер се, по његовом мишљењу, није довољно залагао за Велику Србију.[6] Сам Драшковић и његова странка, Српски покрет обнове, су касније напустили овај програм и од тада се више не залажу за било какво проширење српске државе.

Милошевићев план „Крње Југославије”

Током југословенске кризе, припадници српске интелектуалне и политичке елите су покушали да дефинишу српске националне циљеве (нпр. да сви Срби треба да живе у једној држави) у оквиру дискурса социјалистичке Југославије.[52] Према оптужбама Међународног суда за ратне злочине у Хагу, Милошевић је покушао да насиљем оствари идеју „сви Срби у једној држави”, при чему није помињао историјски концепт „Велике Србије”, али је сарађивао са националистима попут Шешеља који су га заговарали.[53] 1991. године, након проглашења независности Словеније и Хрватске, Слободан Милошевић и тада владајућа Социјалистичка партија Србије су заузели став да се Хрватска може отцепити, али не може на то приморати Србе у Хрватској који желе да наставе да живе у Југославији. Један од твораца Меморандума САНУ и челник владајуће Социјалистичке партије Србије, средином 1991. године је поручио:

Викицитати „Та нова државна граница мора у Хрватској ићи линијом разграничења српског и хрватског народа. ЈНА треба да поседне ту нову границу и спречи даље нападе државних и паравојних терориста на незаштићено цивилно становништво.[54]

Народна скупштина Републике Србије је 8. јула 1991. затражила „од савезних органа и ЈНА да штите само онај део Југославије у којем се народи који живе на тим просторима изјасне да желе живети заједно”.[55] Милошевић је намеравао да створи крњу Југославију, која би обухватала Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину и делове Хрватске насељене Србима. Међутим, ти планови падају у воду 1992. године проглашењем независности БиХ и Македоније, па Србија остаје у државној заједници само са Црном Гором. Аналитичари сматрају да је Милошевић инсистирао да задржи име Југославија из два разлога: 1) да би оправдао анексију делова Хрватске и Босне и Херцеговине, 2) да би Крња Југославија стекла међународно признање као наследница СФРЈ.[56]

Оружана дејства српских јединица (1991—1995)

Српске територије током Југословенских ратова (1991—1995)

По увођењу вишестраначја долази до груписања по националној основи. У Србији се јављају странке које јавно траже стварање Велике Србије. Српски политичари су сматрали међурепубличке границе искључиво административним, које не могу да постану међудржавне.

Након отцепљења Хрватске и Босне и Херцеговине од Југославије, долази до оснивања српских ентитета у тим републикама. На територији Хрватске је проглашена Република Српска Крајина, а на територији Босне и Херцеговине Република српска народа у Босни и Херцеговини. Те српске државе су убрзо образовале и своје оружане снаге (Српску војску Крајине и Војску Републике Српске) уз логистичку подршку Југословенске народне армије, која је остала под контролом Срба.

Викицитати „ЈНА је, поред неочетничких кохорти, прихватила хегемонистичку стратегију, окренула леђа својој прошлости, кренула у бесмислени рат против свих у Југославији, а потом и против Европе и свјета.[55]

— Пуковник др Душан Пленча

Срби у југословенским републикама нису живели у засебним етничким срединама, већ заједно са осталим становништвом, те није било могуће спровести јасно разграничење између српских и несрпских области. У пракси је то био повод за оружане сукобе око територија, који прерастају у рат у Хрватској и рат у Босни и Херцеговини. У овим ратовима су дејстовале и многе српске паравојне формације, међу којима Арканови тигрови, Шешељеви добровољци, Драшковићева Српска гарда, Книнџе Драгана Васиљковића и други. На освојеним територијама се спроводило етничко чишћење и масовни злочини. Све то је против Срба окренуло светску јавност и довело до санкција УН против СРЈ.

Неуспех великосрпске идеје

Срби у Хрватској су одбили план З-4, који им је нудио широку аутономију у оквиру Хрватске. Притом, међународна ситуација по Србе се дефинитивно променила након масакра у Сребреници 11. јула 1995. године. Убрзо након тога, 4. августа 1995. године, Хрватска је спровела операцију Олуја која се завршила падом Републике Српске Крајине. Од 30. августа до 14. септембра НАТО је бомбардовао српске положаје у БиХ, чиме је прекинута српска опсада Сарајева. У новембру исте године је потписан Дејтонски мировни споразум, којим је завршен рату у Босни и Херцеговини.

Неуспех прекрајања државних граница у југословенским ратовима је имао далекосежне последице по Србију и шири регион. Срби, а посредно и Србија, су током ратова стекли ужасну репутацију у светској јавности. То добро осликава шовинистичка изјава тадашњег француског председника Жака Ширака, који је лета 1995. године изјавио: „Срби не поштују ни Бога ни закон; то је народ разбојника и терориста!”

У промењеној међународној ситуацији, годину дан након избијања рата на Косову и Метохији 1996. године, због злодела албанских терориста, долази до НАТО бомбардовања СРЈ, након чега је Србија изгубила контролу над јужном аутономном покрајином. Пар година касније, Црна Гора је напустила државну заједницу са Србијом. 17. фебруара 2008. скупштина Косова, уз подршку ЕУ и САД,[57] проглашава једнострану независност од Србије.[58]

Претензије Србије ка суседним областима

Великосрпска идеологија традиционално гаји претензије ка територијама многих суседних држава.

Претензије ка Босни и Херцеговини се углавном односе на читаву територију те државе, а некад на неке њене делове у компромисној варијанти (нпр. источни делови према споразуму Павелић-Стојадиновић или ентитет Републике Српске након рата у БиХ). Врло ретко се односе на целу државу осим дела већински насељеног Хрватима (уз образложење да су Бошњаци Србе муслимани). Ове претензије се обично правдају етничким и историјским аргументима.

Претензије ка Црној Гори се, по правилу, односе на читаву територију те државе. Ове претензије се правдају тиме што се Црногорци убрајају међу етничке Србе, а назив Црногорац се сматра само географском одредницом попут Шумадинац, Херцеговац, итд.

Претензије ка Хрватској се углавном односе на области које су претежно насељене Србима, или су то биле у прошлости пре измене демографске структуре становништва током рата у Хрватској или Другог светског рата. Ове области (Лика, Кордун, Банија...) се делимично поклапају са некадашњом аустријском Војном крајином, у коју су Срби досељени у Великим сеобама. Поред тога, великосрпске претензије често укључују Далмацију (нарочито Дубровник и околину), са оправдањем да су тамо у ранијим вековима живели Срби католици, који су временом похрваћени.

Претензије ка Македонији се заснивају на „историјском праву”, односно на чињеници да се том територијом простирало средњовековно Српско царство.[5] Понекад се укључује и етнички аргумент, да Македонци припадају српском националном бићу и да немају националну самобитност. Слични аргументи се могу наћи и код великобугарских идеолога. Овакви аргументи су делом изгубили на снази након конституисања савремене македонске нације.

Претензије према Албанији су се правдале потребом изласка Србије на Јадранско море. Етнички аргумент овде никада није играо улогу, па је Јован Цвијић, и сам поборник ове идеје, српско заузимање албанских крајева назвао „антиетнографском нужношћу”.[59] Претензије према Албанији су углавном биле актуелне у првој половини 20. века, да би након Другог светског рата биле напуштене.

Суседске „великонационалне” претензије ка Србији

Националисти у готово свим суседним земљама које окружују Србију такође имају своје иредентистичке програме стварања великих националних држава, као на пример Велике Албаније, Велике Хрватске, Велике Мађарске, Велике Румуније, Велике Бугарске, итд.[60][61]

Тако великоалбански националисти полажу право на територије Косова, Метохије и долине Прешевске Моравице, која укључује општине Прешево, Медвеђу и Бујановац, чак и оне већински српске делове. Они најекстремнији пак желе читаве српске области до Ниша (укључујући и Рашку област).

Великохрватски националисти сматрају да читава област Срема и српски део Бачке треба да припадне Хрватској. Поред тога, сматрају да полаже право на читаву Босну и Херцеговину, укључујући и Републику Српску, већинско српски ентитет, као и места где већинско становништво чине Бошњаци (сматрају их Хрватима исламске вероисповести) , Рашку област (Санџак) и Боку которску.[62]

Великомађарски националисти сматрају да читава област савремене Војводине традиционално припада Мађарској (Угарској).[63][64] У Мађарској данас делује више екстремистичких покрета (од којих је најпозантији 64 жупаније) који захтевају повратак Војводине у државни оквир Мађарске.

Великорумунски националисти имају претензије ка читавој области Баната, која је након балканских ратова остала административно подељена између између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Такође имају претензије ка Тимочкој Крајини; где Власи чине немали део становништва, сматрајући их етничким Румунима.

Великобугарски националисти сматрају делове Јужне и источне Србије својим Западним покрајинама а њихово становништво етничким Бугарима, изложеним вишедеценијском процесу србизације.

Великобосански националисти присвајају територију некадашњег Смедеревског санџака, Новопазарског санџака и велики део Метохије; с образложењем да ту живе или су некада живели Словенски Муслимани, односно Бошњаци.

Великомакедонски националисти присвајају околину Трговишта, уз образложење да је то део Македоније као географске области.

Ове територијалне претензије односе се и на територију Србије, а посматране све заједно, одузеле би Србији читаву територију, што најбоље показује неодрживост „великонационалних” идеологија у историјски вишенационалним областима.

Велика Србија данас

Појам Велика Србија данас се углавном користи за описивање српске државе која би обухватала Србију, Црну Гору, Републику Српску (често се мисли на 70% територије БиХ) и територију некадашње Републике Српске Крајине. Некад се (мада врло ретко) за описивање Велике Србије користи читава територија бивше Југославије.[тражи се извор од 11. 2015.]

Види још

Напомена

  1. За Александра Карађорђевића је Гарашанин, као министар унутрашњих послова, израдио своје „Начертаније”.
  2. Владавина Михаила Обреновића је вођена „великом идејом”, а Гарашанин је био његов министар иностраних послова.
  3. Одлука Другог заседања АВНОЈ-а о изградњи Југославијена федеративном принципу: „...Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца...
  4. Савремена македонска нација је формирана тек након Другог светског рата.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „Начертаније”. Пројекат Растко. 
  2. Шешељ (2002). стр. 717.
  3. 3,0 3,1 Petrovic, Ruza; Blagojevic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. Приступљено 1. 5. 2013. 
  4. „Serb leader jailed for war crimes”. БиБиСи. 
  5. 5,0 5,1 Извештај међународне комисије о балканским ратовима. Вашингтон: Washington, D.C. : The Endowment. 1914. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 „Annex IV The policy of ethnic cleansing”. 28. 12. 1994. Приступљено 12. 7. 2016. 
  7. Macdonald (2002). стр. 106.
  8. „PROFESSOR POPOV DESTROYS THE MYTH OF GREATER SERBIA”. www.slobodan-milosevic.org. 
  9. Шешељ (2002). стр. 156.
  10. Шешељ (2002). стр. 986.
  11. Суботић (1861). стр. 53.
  12. „Идеја светог Петра Цетињског о обнови српске државе”. Serb Land of Montenegro. 
  13. 13,0 13,1 13,2 Попов, Чедомир. Велика Србија — стварност и мит. 
  14. 14,0 14,1 Krestić (2002). стр. 166.
  15. 15,0 15,1 15,2 „Велика Србија”. Курир. 9. 11. 2008. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2014. Приступљено 12. 7. 2016. 
  16. Стефановић Караџић (1849). стр. 1.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Васиљ ПоповићЕвропа и српско питање
  18. Zieliński, Bogusław (2003). The Macedonian Issue: The Power of Culture, the Culture of Power. Naukowe. ISBN 978-83-232-1286-7. 
  19. Марковић (1892). стр. 217.
  20. Марковић (1892). стр. 161.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 Zundhausen, Holm. „Velika Srbija ili balkanska federacija”. Дневни лист Данас. 
  22. „(Ne)zaboravljeni deo kulturne istorije”. Република — гласило грађанско самоослобођања. 
  23. Јиречек (1953). стр. 147.
  24. Лопандић, Душко. „Где се родила наша спољна политика”. Политикин Забавник. 
  25. Hartmann (1999). стр. 31.
  26. Dedijer, Stevan. „Velika Srbija i mali glupi akademici”. Република — гласило грађанско самоослобођања. 
  27. „Gavrilo Princip and the Black Hand organization”. Bookrags. 
  28. Cassels (1996). стр. 122.
  29. Пејчић, Јован. „Весници буре и слободе”. Национална Ревија. 
  30. „Otpor okupaciji i modernizaciji”. Дневни лист Данас. 
  31. „YUGOSLAVIA: Elections”. Тајм. 23. 2. 1925. Приступљено 12. 7. 2016. 
  32. „YUGOSLAVIA: Balkan Politics”. Тајм. 31. 3. 1923. Приступљено 12. 7. 2016. 
  33. „YUGOSLAVIA: The Opposition”. Тајм. 6. 4. 1925. Приступљено 12. 7. 2016. 
  34. Цицваревић, Крста. „Велика Србија”. Информациони центар „Коментар”. 
  35. Шешељ (2002). стр. 720.
  36. 36,0 36,1 36,2 Клеменчић, Младен (1993). Великосрпска територијална посезања. Загреб: Лексикографски завод Мирослав Крлежа. стр. 285—304. 
  37. Шешељ (2002). стр. 987.
  38. 38,0 38,1 38,2 Просвета (1993)
  39. 39,0 39,1 39,2 Чубриловић, Васо (1937). Истеривање Арнаута. 
  40. Петрановић (1992). стр. 381–382.
  41. Петрановић (1992). стр. 384.
  42. Станишић (2000)
  43. 43,0 43,1 43,2 „Ексклузивно: Подела Југославије почела у Аргентини!”. Прес. 15. 3. 2009. Приступљено 12. 7. 2016. 
  44. „Десет године Слободана Милошевића у десет слика”. Недељник Време. 18. 9. 1999. Приступљено 12. 7. 2016. 
  45. Михаиловић & Крестић (1995). стр. 97.
  46. Bokovoy, Irvine & Lilly (1997). стр. 322.
  47. Михаиловић & Крестић (1995). стр. 92.
  48. Feral tribune (2003)
  49. „Милошевић није за јединствену државу”. Блиц. 6. 6. 2009. Приступљено 12. 7. 2016. 
  50. „Ћосић и данас суверено влада Србијом”. Дани. 17. 4. 2009. Приступљено 12. 7. 2016. 
  51. „Велика Србија нереална”. Радио-телевизија Србије. 30. 10. 2014. Приступљено 12. 7. 2016. 
  52. Гузина, Дејан. „Socialist Serbia's Narratives: From Yugoslavia to a Greater Serbia”. International Journal of Politics, Culture, and Society: 91—111. Приступљено 12. 7. 2016. 
  53. „Predmet Milosevic (IT-02-54) - Druga izmijenjena optuznica”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. Приступљено 12. 7. 2016. 
  54. Vučelić (1992). стр. 184.
  55. 55,0 55,1 Радаковић, Илија. Бесмислице Ју-ратовања 1991-1995. 
  56. Lukic (1996)
  57. „Die Kosovo-Wunschliste”. jungeWelat (на језику: немачком). Приступљено 12. 7. 2016. 
  58. „Косово прогласило независност”. Б92. Приступљено 12. 7. 2016. 
  59. Васовић (1995). стр. 89.
  60. Bogavac, Tomislav (1994). Нестајање Срба. Просвета. 
  61. Брусин, Милојко (1998). Наша разграничења са суседима 1919—1920. Нови Сад. 
  62. Крестић, Василије (1998). Геноцидом до Велике Хрватске. Нови Сад - Београд. 
  63. Пејин, Јован (2007). Великомађарски каприц. Зрењанин. 
  64. Никић, Федор (1929). Мађарски империјализам. Štamparija Jovanović i Bogdanov. 

Литература

Спољашње везе