Велика илузија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Велика илузија
GrandeIllusion.jpg
Плакат за филм Велика илузија
Изворни наслов La Grande Illusion
Жанр ратни, драма
Режија Жан Реноар
Сценарио Жан Реноар, Шарл Спак
Продуцент Алберт Пинкович, Франк Ролимер
Главне улоге Жан Габен
Дита Парло
Пјер Френи
Ерих Фон Штрохајн
Музика Џозеф Козма
Камера Кристијан Матрас
Година 1937.
Трајање 114 минута
Земља Француска
Језик француски, немачки, енглески
IMDb веза
Пјер Френи и Ерих фон Штрохајм у сцени из филма Велика илузија
Дворац Високи Кенигсбург који се појављује као једна од локација у филму

Велика илузија (франц. La Grande Illusion) је француски црно-бели филм снимљен 1937. у режији Жана Реноара. филм Велика Илузија сматра се Реноаровим ремек-делом.[1] У првој години приказивања добио специјалну награду на Венецијанском фестивалу, а исте године добио је и награду њујоршке критике за најбољи филм на страном језику. На Светској изложби у Бриселу (1958), проглашен је за један од дванаест највећих филмова свих времена.[2]

Радња филма[уреди]

Радња филма смештена је у немачки затворенички логор током Првог светског рата. Говори о радостима дружења ратних заробљеника, француских официра, под будним оком пристојног немачког команданта.[3]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Цео филм дешава се током једне ратне зиме у Првом светском рату. Три оборена француска пилота заробљавају Немци - један је аристократа Де Боаледје, други механичар Марешал, а трећи банкар Розентал, француски Јеврејин. После пребацивања у неколико логора они доспевају у неосвојиву тврђаву Винтерзборн којом управља пруски аристократа Фон Рауфенштајн. Двојица аристократа одмах се спријатеље и воде дуг интелектуални разговор о улози њихове одумируће класе у европском друштву. Истовремено аристократа Де Боаледје помаже, не обазирући се на класне разлике, двојици својих земљака да ископају тунел испод зидина тврђаве и побегну, јер то сматра својом официрском дужношћу. Током бега он свесно преузима улогу мамца, како би остала двојица побегла, и његов пријатељ, немачки аристократа и официр Фон Рауфенштајн, једнако ограничен официрским кодексом, мора да га стреља. Оба официра представљена су у филму као жртве крутог кодекса понашања због којег, упркос личном пријатељству, немају други излаз осим међусобног уништавања. На другој страни, Марешал (механичар, представник радничке класе) и Розентал (банкар, Јеврејин, стереотипски представник буржоазије) беже преко Немачке, непрестано се свађајући, али ипак успевају да се домогну Швајцарске границе и слободе, што је резултат њихове сарадње упркос свим класним разликама.[1]

Поента филма[уреди]

Велика илузија је заправо прича о људској солидарности која превазилази политичке границе и класне разлике[4] и представља портрет европске цивилизације на ивици културног колапса.[1] Овим изванредно богатим и хуманим филмом Реноар је покушао да покаже да је рат узалудан, а класни систем, који може да доведе само до пада цивилизације, непотребан.[4]

И сам наслов филма Велика илузија указује на погрешност идеје да васпитање припадност класи, као неким чудом, уздижу официре изнад ратне реалности, као и на утисак привидне блискости припадника различитих сталежа у заробљеништву... А да ће се, повратком у слободу, све вратити на пређашње место.[3]

Улоге[уреди]

Снага овог филма заснива се у великој мери на врхунској глуми филмских звезда тога времена.[4] Главне улоге тумачи величанствени глумачки ансамбл, а Ерих фон Штрохајм је у овом филму остварио и своју најбољу улогу у каријери, вероватно зато што је понашање и карактер лика који је глумио подсећао на његове приватне ставове и понашање.[5]

Глумац Улога
Жан Габен (Jean Gabin) Марешал, француски поручник (механичар)
Марсел Далио (Marcel Dalio) Розентал, француски поручник (банкар)
Пјер Френе (Pierre Fresnay) Де Боаледје, француски капетан (аристократа)
Ерих фон Штрохајм (Erich von Stroheim) Фон Рауфенштајн, немачки капетан (касније мајор, аристократа)
Дита Парло (Dita Parlo) Елза, удовица немачког фармера
Жулијен Карет (Julien Carette) Картије, водвиљски извођач
Гастон Модо (Gaston Modot) инжињер
Жорж Пекле (Georges Péclet) официр
Верне Флориан (Werner Florian) Артур, наредник
Жан Дасте (Jean Dasté) учитељ
Силван Иткин (Sylvain Itkine) Демолдер, поручник

Забране[уреди]

Гебелс га је сматрао „филмским непријатељем број један” и био је забрањен за комерцијално приказивање у Италији и Немачкој,[6] а после окупације Током другог светског рата и у Француској.[4]

Награде и признања[уреди]

Упркос забранама филм је у првој години приказивања (1937) добио специјалну награду на Венецијанском фестивалу, а исте године добио је и награду њујоршке критике за најбољи филм на страном језику. На Светској изложби у Бриселу (1958), проглашен је за један од дванаест највећих филмова свих времена.[2]

Следеће, 1938. године филм је номинован за Оскара за најбољи филм и то је првиод укупно девет филмова ван енглеског говорног подручја који су икада номиновани за ову престижну награду. Ни један је никада није освојио.[a][7]

Филм Велика илузија уврштен је на списак хиљаду и једног најбољег филмског остварења међу филмовима снимљеним до 2007. године.[3] У овом избору нашло се укупно шест филмова Жана Реноара.[8]

Занимљивости[уреди]

Жан Реноар био је у Првом светском рату члан извиђачке ескадриле. Занимљиво је да је током снимања Велике илузије тражио да Жан Габен, један од главних глумаца, носи његову униформу, исту ону коју је сам Реноар носио током рата. О овом филму Реноар је рекао:
Прича из Велике илузије сасвим је веродостојна. Неколико мојих другова из Првог светског рата испричало ми је подробно шта се догађало, посебно Пенсар. Он је био пилот ловац, а ја сам био на осматрачком задатку. Више пута спасао ми је живот, онда када би се немачка авијација окомила на нас. Срушен је седам пута, седам пута је био заробљен, седам пута је успео да побегне...[9]

Техничке карактеристике и иновације[уреди]

Жан Реноар био је први велики редитељ звучног филма који је, упркос неразвијеној технологији, дубински компоновао своје кадрове. Експерименте са овом техником снимања Реноар је започео на својим првим звучним филмовима, али ју је усавршио у филму Велика илузија. Дубину је постизао вештачки, непрестаним подешавањем оштрине камере која прати драмску акцију у кадру.[6] Компоновао је филм углавном од покретних кадрова-секвенци, чиме је одбацио тада традиционалне технике монтаже и драмску напетост стварао прецизним смештањем ликова на различите просторне нивое унутар кадра.[4] Драмска тензија је у таквим кадровима постигнута „композицијом по дубини”[b] односно симултаним поретком драмски значајних радњи и објеката на више просторних планова унутар кадра. Дубинска композиција у суштини представља покушај да се дводимензионални простор биоскопског платна претвори у тродимензионални.[5] Касније је ову технику усавршио Орсон Велс у својим филмовима.[10]

Реноар је у овом филму постигао и звучну аутентичност, захтевајући да сваки припадник различите националности говори својим матерњим језиком.[4]

Напомене[уреди]

  1. ^ Сви филмови номиновани за Оскара за најбољи филм, а који су ван енглеског говорног подручја: Велика илузија (1938, Француска); З (1969, Алжир, француски језик) - номинован и за награду у категорији Оскар за најбољи филм на страном језику, коју је и освојио; Емигранти (1972, Шведска) - номинован и за награду у категорији Оскар за најбољи филм на страном језику; Крици и шапутања (1973, Шведска); Поштар (1995, Италија); Живот је леп (1998, Италија) - номинован и за награду у категорији Оскар за најбољи филм на страном језику, коју је и освојио; Тигар и змај (2000, Тајван) - номинован и за награду у категорији Оскар за најбољи филм на страном језику, коју је и освојио; Писма са Иво Џиме (2006, Јапан); Љубав (2012, Аустрија, француски језик) - номинован и за награду у категорији Оскар за најбољи филм на страном језику, коју је и освојио
  2. ^ „Композиција по дубини” је начин филмовања у коме су предњи план, средњи план и позадина кадра истовремено у оштром фокусу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kuk (2005). стр. 532.
  2. 2,0 2,1 Kuk (2005). стр. 532-537.
  3. 3,0 3,1 3,2 1001 film .. (2008). стр. 134.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Parkinson (2014). стр. 123.
  5. 5,0 5,1 Kuk (2005). стр. 533.
  6. 6,0 6,1 Kuk (2005). стр. 536.
  7. ^ „Academy Awards Best Picture”. Filmsite. American Movie Classics Company LLC. Приступљено 28. 3. 2018. 
  8. ^ 1001 film .. (2008). стр. 92, 95, 124, 134, 156, 275.
  9. ^ Virilio (2003). стр. 32.
  10. ^ Kuk (2005). стр. 535.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]