Велика кнежевина Литванија

Велика кнежевина Литванија Великое князство Литовское, Руское, Жомойтское и иных [земель]
Застава Грб
Велико војводство Литванија на врхунцу своје моћи у 15. веку, преклопљено са модерним границама
Главни град	Навогрудак (13. век) Кернаве (након 1279 — пре 1321) Тракај (око 1321—1323) Вилњус (од 1323)
Службени језик	латински, западноруски, пољски
Историја
‍
Географија
Површина	‍
— укупно
Становништво	‍
—
— густина
Привреда
Остале информације
Временска зона	UTC

Велика кнежевина Литванија (лат. Magnus Ducatus Lituaniae, лит. Lietuvos Didžioji Kunigaikštystė, пољ. Wielkie Księstwo Litewskie, рутен. Велїкое кнꙗзство Лїтовское) била је велика кнежевина која се током позног средњег века и раног нововековног периода простирала на територијама данашњих држава Литваније и Белорусије, обухватајући и поједине делове данашње Пољске, Украјине, Русије и Летоније. Постојала је у периоду од 13. века до 1795. године, прво као самостална држава, а након 1569. године као држава-чланица у склопу Пољско-литванске државне заједнице. Каснијим престанком постојања Државне заједнице (1795), највећи део територије Велике кнежевине Литваније укључен је у састав Руског царства и подељен на губерније.

Током немачке окупације већег дела Литваније у Првом светком рату (1914-1918), разматрана је могућност обнове Велике кнежевине Литваније, као марионетске државе под немачком контролом, али та иницијатива је 1918. године реализована у нешто другачијем облику, проглашењем краткотрајне Краљевине Литваније.

Историја

Територија Велике Кнежевине Литваније под Миндаугасом I и његовим наследницима

Велику кнежевину су основали Литванци, који су у то време били многобожачки народ, а чија је држава настала уједињењем разних балтичких племена. Иако је Литванска велика кнежевина владала широким областима источне Европе, током времена су источнословенске културе и језици постали доминантни. Велики кнежеви су себе сматрали ваљаним наследницима владара Кијевске Русије. Носили су титулу: велики кнез (magnus dux) Литваније, Саматије и Русије. Почетком 16. века родило се ривалство Пољске и Литваније у борби за „Руско наслеђе”.

Власт Велике кнежевине Литваније временом се проширила на знатне делове бивше Кијевске Русије и других суседних држава, укључујући данашњу Белорусију и делове Украјине, Летоније, Пољске, Русије и Молдавије. У свом највећем обиму, у 15. веку, била је највећа држава у Европи. То је била мултиетничка и мултиконфесионална држава, са великом разноликошћу у језицима, религији и културном наслеђу.

Консолидација литванских земаља почела је крајем 12. века. Велики кнез Миндовг крунисан је 1253. године за краља Литваније, по католичком обреду, али покрштавање племства и народа није остварено. Као многобожачка држава. Литванија је била је мета верског крсташког рата од стране Тевтонских витезова и Ливонског реда. Брза територијална експанзија започела је у касној владавини Гедимина и наставила се ширити под диархијом и заједничким вођством његових синова Алгирдаса и Кестутиса.

Гедиминас је 1323. основао своју престоницу Вилну (данас Вилњус). После монголске инвазије у источну Европу и уништења Кијевске Русије, многи источнословенски кнежеви су се милом или силом прикључили великом кнежевству Литваније, услед слабости Златне хорде. На западу је стално претила опасност од Тевтонских витезова са којим су кнежеви вековима ратовале.

Персонална унија са Пољском

Алгирдасов син, литвански велики кнез Јагело је 1386. закључио уговор о женидби са једанаестогодишњом наследницом пољског престола краљицом Јадвигом. Део овог уговора било је обећање о покрштавању литванског кнеза, племства и народа, уз препуштање неких територија Пољској. Овај уговор је познат као Унија из Крева и довео је до стварања персоналне уније између Литваније и Пољске. После покрштавања и венчања, Јагело је добио краљевско име „Владислав II” и постао оснивач династије Јагелонаца. Владислав и Јадвига су владали заједно. Касније су власт над литванском кнежевином препустили владиславовом рођаку Витаутасу, који је добио име „Витаут Велики”. У наредном периоду, односи између Литваније и Пољске, које су имале заједничког владара, били су регулисани низом међусобних уговора, уз задржавање пуне унутрашње самоуправе у обе државе.

Владавина Витолда Великог, Кестутисовог сина, означила је највеће територијално проширење Велике кнежевине Литваније и пораз Тевтонских витезова у бици код Гринвалда 1410. Такође је означила успон литванског племства. Након Витолдове смрти, однос Литваније са Пољском краљевином се знатно погоршао. Литвански племићи, укључујући и породицу Радзивиљ, покушали су да разбију унију са Пољском.

Државна заједница са Пољском

Велика кнежевина Литванија је 1569. године постала део новоформиране Пољско-литванске државне заједнице, препустивши у исто време Краљевини Пољској своје јужне територије у данашњој Украјини, што је озваничено актом познатим као Лублинска унија. Одбрана јужних крајева од напада Османског царства и његових вазала тако је пренета у надлежност пољског дела државе. Доношењем устава од 3. маја 1791. године, извршена је централизација управе у Државној заједници, што је изазвало негодовање представника Велике кнежевине Литваније. Стога је ради смиривања прилика био донет додатак уставу, познат као "Узајамна гаранција два народа" од 20. октобра 1791. године, чиме је обезбеђен опстанак Велике кнежевине Литваније у оквиру централизоване државе. 

Тако стање је трајало кратко, пошто је 1795. године дошло до треће и коначне поделе Пољске и Литваније, чије су територије раздељене између суседних држава: Руског царства, Хабзбуршке монархије и Краљевине Пруске. Том приликом, највећи део преосталих територија Велике кнежевине Литваније укључен је у састав Руског царства и подељен на губерније.

Положај словенског становништва

Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1573. године, пре промена изазваних склапањем Брестовске уније

Иако је пољско племство, као носилац политичке власти у пољском делу Државне заједнице, имало знатан утицај и на развој политичких и друштвених односа у Великој кнежевини Литванији, положај локалног источнословенског племства и становништва био је знатно неповољнији, не само на политичком и социјалном, већ на националном и верском плану, што је дошло до посебног изражаја након склапања Брестовске уније крајем 16. века, након чега је уследио масовни талас превођења православних источнословеснких хришћана на гркокатолицизам.

Види још

• Историја Литваније
• Историја Белорусије
• Пахонија
• Брестовска унија
• Сејм Државне заједнице Пољске и Литваније
• Пољско-литвански устав (1791)

Литература

• Grand Duchy of Lithuania: Encyclopedia in Three Volumes, Volume I. Вялікае княства Літоўскае: энцыклапедыя ў двух тамах (2nd изд.). Беларуская энцыклапедыя. 2005. ISBN 985-11-0314-4. . 2007. — 688 pages, illustrated.
• Grand Duchy of Lithuania: Encyclopedia in Three Volumes, Volume II. Пашкоў, Генадзь (2005). Вялікае княства Літоўскае: энцыклапедыя ў двух тамах (2nd изд.). Belaruskai͡a ėntsyklapedyi͡a. ISBN 985-11-0378-0. . 2007. — 792 pages, illustrated.
• Grand Duchy of Lithuania: Encyclopedia in Three Volumes, Volume III. Вялікае княства Літоўскае: энцыклапедыя ў двух тамах (1st изд.). Беларуская энцыклапедыя. 2005. ISBN 978-985-11-0487-7. . 2010. — 696 pages, illustrated.
• Davies, Norman (1982). God's Playground (2nd изд.). Columbia University Press. ISBN 0-231-12817-7. . (2002).
• Frost, Robert (2015). The Oxford History of Poland-Lithuania: Volume I: The Making of the Polish-Lithuanian Union, 1385–1569. Oxford University Press. ISBN 978-0198208693. 
• Litwin, Henryk (1987). „Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes' in the Ukraine during the Years 1569—1648” (PDF). Acta Poloniae Historica. 55: 57—83. 
• Murray, Alan V. (2001). Crusade and Conversion on the Baltic Frontier 1150–1500 (Cambridge Studies in Medieval Life and Thought. Fourth Series). Routledge. ISBN 9780754603252. 
• Alan V. Murray (2016). The Clash of Cultures on the Medieval Baltic Frontier. Routledge. ISBN 978-0754664833. . (2016) .
• Norkus, Zenonas (2017). An Unproclaimed Empire: The Grand Duchy of Lithuania: From the Viewpoint of Comparative Historical Sociology of Empires. Routledge. ISBN 978-1138281547. 
• S. C. Rowell (2003). Chartularium Lithuaniae res gestas magni ducis Gedeminne illustrans. Gedimino laiškai. Vilnius. ISBN 5-415-01700-3. . e-copy
• S. C. Rowell (2014). Lithuania Ascending: A Pagan Empire within East-Central Europe, 1295–1345. Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Cambridge University Press. ISBN 978-1107658769. 
• S. C. Rowell, D. Baronas (2015). The conversion of Lithuania. From pagan barbarians to late medieval Christians. Vilnius. ISBN 9786094251528. 
• Daniel Z. Stone (2014). The Polish-Lithuanian State, 1386–1795. University of Washington Press. стр. xii, 374. ISBN 9780295803623. .
• A. Dubonis, D. Antanavičius, R. Ragauskiene, R. Šmigelskytė-Štukienė (2020). The Lithuanian Metrica : History and Research. Brighton, United States: Academic Studies Press. ISBN 9781644693100. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Jūratė Kiaupienė (2020). Between Rome and Byzantium: The Golden Age of the Grand Duchy of Lithuania's Political Culture. Second half of the fifteenth century to first half of the seventeenth century. Brighton, United States: Academic Studies Press. ISBN 9781644691465. 

Спољашње везе

• „Државничка политика и крсташки ратови литванског великог кнеза Витаутаса Великог до Боја код Таненберга 1410. г.”. 
• History of the Grand Duchy of Lithuania
• Cheryl Renshaw. The Grand Duchy of Lithuania 1253–1795
• „Grand Duchy of Lithuania”. Архивирано из оригинала 07. 05. 2008. г. Приступљено 06. 09. 2021. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• „Grand Duchy of Lithuania administrative map”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2023. г. Приступљено 06. 09. 2021. 
• Lithuanian-Ruthenian state at the Encyclopedia of Ukraine
• Zenonas Norkus. The Grand Duchy of Lithuania in the Retrospective of Comparative Historical Sociology of Empires