Велике сеобе Срба
Овај чланак је део серије о Србима |
Срби |
---|
Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683-1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737-1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.[1]
Прва сеоба Срба
Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године[2], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.
Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Црнојевић (слср. Чарноевичь).
Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.[3]
Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а само око Приштине 360 села је опустело.[тражи се извор]
Друга сеоба Срба
Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог Аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.[4] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.
-
Српски патријарх Арсеније III Црнојевић -
Српски патријарх Арсеније IV Јовановић -
Привилегије Срба у Хабзбуршкој монархији: насловна страна штампаног издања из 1732. године
Последице
Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.
Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио.[5][6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије.[7][8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке области, Вардарске Македоније, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.
О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.
Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:
- О опустелој земљи
И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.
- О Епидемији
И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.
Види још
Референце
- ^ Веселиновић 1993, стр. 491-574.
- ^ Ћирковић, Сима М. (2004). „5 — Настајање модерног хришћанског друштва”. Срби меџу европским народима. Equilibrium. стр. 150.
- ^ „Archives in Sremski Karlovci” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 30. 1. 2014.
- ^ Читанка првог Српског устанка, март 2006., Издавач: ‘‘НИП Дечје новине — Издавачка делатност д. о. о.‘’
- ^ „Microsoft Word — SADRZAJ.doc” (PDF). Приступљено 30. 1. 2014.
- ^ http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
- ^ Енциклопедија Југославије, 2. изд, ћирилицом, pp. 68.
- ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 655.
Литература
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Великом рату 1683-1699”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 491—574.
- Гавриловић, Владан С. (2014). „Примери миграција српског народа у угарске провинцијалне области 1699-1737”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 139—148.
- Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Eighteenth and Nineteenth Centuries. 1. Cambridge University Press.
- Katić, Tatjana (2012). Tursko osvajanje Srbije 1690. godine. Beograd: Srpski genealoški centar, Centar za osmanističke studije.
- Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7: Историја насеља и становништва. Београд: Српска академија наука.
- Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Будиму од 1690 до 1740. Београд: Српска књижевна задруга.
- Поповић, Душан Ј. (1954). Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи. Београд: Српска књижевна задруга.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. Књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Руварац, Иларион (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху. Београд: Српска краљевска академија.
- Samardžić, Radovan (1989). „Migrations in Serbian History (The Era of Foreign Rule)”. Migrations in Balkan History. Belgrade: Institute for Balkan Studies. стр. 83—89.
- Томић, Јован Н. (1902). Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683-1693) (PDF). Београд: Државна штампарија.
- Трифуноски, Јован Ф. (1990). „Велика сеоба Срба у народним предањима из Македоније” (PDF). Етнолошке свеске. 11: 54—61.
- Živojinović, Dragoljub R. (1989). „Wars, Population Migrations and Religious Proselytism in Dalmatia during the Second Half of the XVIIth Century”. Migrations in Balkan History. Belgrade: Institute for Balkan Studies. стр. 77—82.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Спољашње везе
- „Велика сеоба Срба у Аустрију” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „Срби у Угарској” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „БЕОГРАДСКИ САБОР 18. ЈУНА 1690. ГОДИНЕ” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „Положај српског народа у Аустрији током XVIII века” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „Напуштање Србије и Београда, догађаји непосредно после” (на језику: српски). Приступљено 2016-03-13.
- „Од велике сеобе до смрти Патријарха Арсенија III Чарнојевића (1706)”. Приступљено 2016-03-13.
- „Аустриски порази” (на језику: српски). Приступљено 2016-04-09.
- Велика сеоба Срба 1690. године (Каленић, број 1/1990, стр. 1-4)
- Прослава 300-годишњице Велике сеобе Срба из 1690. године у Епархији шумадијској (Каленић, број 5-6/1990, стр. 1-9)