Велики босански устанак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велики босански устанак
Део пораста национализма у Османском царству
Gradascevicmap3.PNG
1. Сарајево 2. Столац 3. Гацко 4. Требиње. Херцеговина је означена тамном бојом
Време: 29. март 1831 - 1833.
Место: Босански пашалук
Резултат:

Османска победа

Сукобљене стране
Османско царство Османско царство Flag of Bosnia (1831-1832).svg Босански побуњеници
Команданти и вође
Османско царство Велики везир Мухамед Рашид
Османско царство Али-паша Ризванбеговић
Османско царство Смаил-ага Ченгић
Flag of Bosnia (1831-1832).svg Хусеин Градашчевић
Јачина
86.000 25.000
Жртве и губици
17.280 16.400
Махмуд II је спроводио реформе а у Босни се појавио антиреформни покрет. Нема уопште речи или намере о ослобађању од Турака. Такав историјски податак од стране бегова никада није исказан.

Босански устанак је покрет против реформи из Цариграда.[тражи се извор]

Устанак, на чијем је челу био Хусеин-капетан Градашчевић, такође познат као Змај од Босне, представља незадовољство босанских бегова против централне власти у Цариграду. Покрет у Босни је одбијао све нове реформе Цариграда, они нису хтели да скину чалме (турбан) и саруке и замене фесовима. Разлика између српског и босанског устанка је у томе што су први хтели да се искорени зулум а други су хтели да остане стање какво је до тада постојало. Покрет Хусеина 1831/2. никада није ишао за тим да се Босна издвоји из турске заједнице и да се одрекне султана. Сам Хусеин тражио је потврду свог везирског чина од султана и Порте. Они никада нису испољавали потребу за хатишерифом и Хусеин је одбио предлог кнеза Милоша да посредује код султана.[1] Џамија коју је Хусеин изградио изражава његов однос према Цариграду. Народ је после вековног ропства турског потпуно примио турски индетитет и није имао намеру за било каквим променама, асимилација је била њихова судбина.[тражи се извор]

Отпор у Херцеговини[уреди]

Хусеин-капетан Градашчевић је покушао да покори херцеговачке аге и бегове, који нису хтели да му се придруже, али у томе није успео. Али-паша Ризванбеговић је био од оних који су били на страни султана и његових реформи. Услед таквих неслагања ко је за султана а ко није, дошло је до рата између њих самих. Хусеин је напао Али-пашу Ризванбеговића у Столцу. Међутим, није успео да га савлада јер је алипаша пружио велики отпор у свом столачком граду. Због своје надутости Хусеина напушта велики број бегова и капетана. Било је, нема сумње, зависти и љубоморе због успеха. Било је и начелног неслагања. Хусеин није имао такта и због тога су га многи напустили. Из разлога што сам Хусеин није имао ослободилачке намере, већ уске, личне циљеве, није прихваћен као народни устаник за којим ће сви кренути за слободу. Међутим са друге стране у народу је било доста хришћана који су у овим дешавањима видели наду за трајном слободом и ослобођењем од Истанбула, па су из тог разлог приступили на страну Змаја од Босне не били добили слободу.[тражи се извор]

Последице[уреди]

Босански бегови нису исказали намеру да се ослободе султана и прекину сваку везу са Цариградом, него да натерају надлежне да њима омогуће већи утицај на државне послове. Бегови су сматрали да је Турска својом погрешном политиком изгубила Србију и Грчку, па се сада они сами морају бранити да не изгубе и Босну и Херцеговину, у којима се већ јављају устанички покрети.

Србија је 1830. својим устанком добила хатишериф о самоуправи, што је и значио велики преокрет за Србију. Данак Турској је тачно утврђен, Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830., издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици. У исто време такве тежње у Босни ка својом слободом и независношћу нису уопште постојале. Када је кнез Милош понудио Хусеину посредовање код султана одбио га је с пуно омаловажавања.[тражи се извор]

Из личних интереса бегова на челу са Хусеином дошло је до тога да је Херцеговина одвојена од Босне, а за првог везира у Мостару постављен је столачки капетан Али-паша Ризванбеговић. То је била награда за верност султану и плод вишегодишњих Алипашиних напора усмерених против босанског покрета.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]