Пређи на садржај

Велики пас (сазвежђе)

С Википедије, слободне енциклопедије
Велики пас
Сазвежђе
Велики пас
Списак звезда у сазвежђу Велики пас
Латинско имеCanis Major
СкраћеницаCMa
ГенитивВеликог пса
СимболизујеВелики пас
Деклинација−11.03° to −33.25°[1]
Површина380 sq. deg. (43)
Најсјајнија звездаСиријус (α CMa) (−1.46m)
Суседна
сазвежђа
Видљиво у распону +60° и −90°.
У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у фебруару.

Велики пас (лат. Canis major) је једно од 88 модерних и 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Констелација јужне хемисфере позиционирана је близу небеског екватора и садржи најсјајнију звезду видљиву на небу, Сиријус. Велики пас обухвата и велики број других небеских објеката.

Историја и митологија

[уреди | уреди извор]

У западној астрономији

[уреди | уреди извор]

У древној Месопотамији, Сиријус, кога су Вавилонци назвали КАК.СИ.ДИ, био је виђен као стрела усмерена ка Ориону, док су јужне звезде Великог пса и део Крме посматране као лук, назван БАН у свакој плочици о Три звезде, које датирају од око 1100. године пре нове ере. У каснијем зборнику вавилонске астрономије и астрологије под називом МУЛ.АПИН, стрела Сиријус је такође била повезана са ратником Нинуртом, а лук са Иштаром, Енлиловом ћерком.[2] Нинурта је била повезана са каснијим божанством Мардуком, за кога се говорило да је убио богињу океана Тијамат великим луком, и обожаван је као главно божанство у Вавилону.[3] Стари Грци су заменили приказ лука и стреле приказом пса.[4]

Сиријус А, најсјајнија звезда на ноћном небу, налази се у Великом псу.

У грчкој митологији, Велики пас представља пса Лелапа, Зевсов поклона Европи; или понекад пас Прокрис, Дијанина нимфа; или она коју је Аурора дала Кефалу, толико чувена по својој брзини да ју је Зевс уздигао на небо.[5] Такође се сматрало да представља једног од Орионових ловачких паса,[6] који јури зеца Лепуса или помаже Ориону у борби против Бика; и на овај начин га помињу Аратос, Хомер и Хесиод. Стари Грци помињу само једног пса, али у римско доба, Мали пас се појављује као Орионов други пас. Алтернативни називи укључују Canis Sequens и Canis Alter.[5] Canis Syrius је име коришћено у Алфонсовим таблицама из 1521. године.[5]

Римски мит спомиње Великог пса као Custos Europae, пса који чува Европу, али није успео да спречи њену отмицу од стране Јупитера у облику бика, и као домар Летаеус, „пас чувар“.[7] У средњовековној арапској астрономији, сазвежђе је постало ал-Калб ал-Акбар, „Велики пас“, која је писац из 17. века Едмунд Чилмид транскрибовао као Алчелеб Алахбар. Исламски учењак Абу Рајихан ал-Бируни назвао је Орион Калб ал-Јабар, „Џиновски пас”.[5] У народу Меразиг у Тунису, пастири разликују шест сазвежђа која означавају пролазак суве, вруће сезоне. Један од њих, под називом Мерзем, укључује звезде Великог и Малог пса и весник је две недеље врућег времена.[8]

Велики пас као што је приказано на глобусу Манучихр направљеном у Машхаду 1632-33. Колекција Адилнор, Шведска.

У незападној астрономији

[уреди | уреди извор]
Велики пас, посматран изнад Куантана (север је горе десно)

У кинеској астрономији, модерно сазвежђе Велики пас налази се у Вермилионској птици (), где су звезде класификоване у неколико одвојених астеризама звезда. Војно тржиште () је био кружни образац звезда који садржи Nu3, Бета, Кси1 и Кси2, и неке звезде са Лепуса.[9] Дивљи петао () био је у центру војне пијаце, иако је неизвесно које звезде су шта приказивале. Шлегел је известио да је могуће да се радило о звездама Омикрон и Пи Канис Маџорис,[10] док су Бета или Ну2 такође предложене.[11] Сиријус је био Tiānláng (天狼), Небески вук,[12] који је означавао инвазију и пљачку.[11] Југоисточно од Вука налазио се астеризам Húshǐ (弧矢), небески лук и стрела, за који се тумачило да садржи Делта, Епсилон, Ета и Капа Канис Маџорис и Делта Велорум. Алтернативно, стрелу су приказали Омикрон2 и Ета и биал је усмерена на Сиријуса (Вука), док је лук садржао Капа, Епсилон, Сигма, Делта и 164 Канис Маџорис, и Пи и Омикрон Пупис.[13]

Маорски и Туамотски народи препознали су лик Великог пса као посебан ентитет, иако је понекад био апсорбован у друга сазвежђа. Те Хуинга-о-Рехуа, такође названа Те Путахи-нуи-о-Рехуа и Те Кахуи-Такуруа, („Скупштина Рехуа“ или „Скупштина Сиријуса“) је било сазвежђе Маора које је укључивало и Малог и Великог пса, заједно са неким околним звездама.[14][15] Повезан је био и Таумата-о-Рехуа, који се такође назива Пукавануи, Рехуа огледало, формирано од недефинисане групе звезда у Великом псу.[16][17] Они су називали Сиријус Рехуа и Такаруа, што кореспондира са два имена за сазвежђе, иако је Рехуа било име примењено на друге звезде у различитим групама Маора и другим полинезијским космологијама.[18][19] Народ Туамоту је звао Валиког пса Муиханга-хетика-о-Такуруа, „трајни скуп Такаруа“.[20]

Народ Тарумба са реке Шолхавен је сматрао да су три звезде Великог пса Вунбулу (слепи миш) и његове две супруге Мурумбол (госпођа Смеђа змија) и Мудта (госпођа Црна змија); којима је досадило да прате свог мужа унаоколо, те су жене покушавале да га закопају док је он ловио вомбата у његовој рупи. Он је набио на копље и сво троје су постављени на небу као сазвежђе Муновра..[21] За народ Боронг из Викторије, Сигма Канис Маџорис је била Унургунит (што је постало званично име ове звезде[22]), а њене бочне звезде Делта и Епсилон биле су његове две жене.[23] Месец (Митијан, „домаћа мачка”) је покушао да намами даљу жену (Епсилон), али га је Унургуните напао и он од тада лута небом.[24]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Велики пас је сазвежђе на летњем небу јужне хемисфере (или зимском северне), омеђено Једнорогом (који се налази између њега и Малог пса) на северу, Крмом на истоку и југоистоку, Голубом на југозападу и Зецом на северу. западу. Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922. је „CMa“.[25] Званичне границе сазвежђа, како их је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су четвороуглом; у екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница леже између 06h 12,5m и 07h 27,5m , док су координате деклинације између −11,03° и −33,25°.[1] Покривајући 380 квадратних степени или 0,921% неба, заузима 43. место од 88 тренутно признатих сазвежђа по величини.[26]

Звезде Великог пса како се могу видети голим оком; линије су додате ради јасноће.

Звезде

[уреди | уреди извор]

Велики пас је истакнуто сазвежђе због многих сјајних звезда. Ту спадају Сиријус (Alpha Canis Majoris), најсјајнија звезда на ноћном небу, као и три друге звезде изнад магнитуде 2,0.[6] Штавише, сматра се да су две друге звезде претходно надмашиле све остале на ноћном небу — Адхара (Epsilon Canis Majoris) је сијала на −3,99 пре око 4,7 милиона година, а Мирзам (Beta Canis Majoris) је достигла врхунац на −3,65 пре око 4,42 милиона година. Још једна, NR Canis Majoris, биће најсјајнија на магнитуди -0,88 за око 2,87 милиона година.[27]

Немачки картограф Јохан Бајер користио је грчка слова алфа до омикрона да означи најистакнутије звезде у сазвежђу, укључујући три суседне звезде као Ну и још два пара као Кси и Омикрон,[28] док су каснији посматрачи означили даље звезде у јужним деловима сазвежђа које је било тешко разазнати из средње Европе.[3] Бајеров земљак Јохан Елерт Боде је касније додао Сигму, Тау и Омегу;[29] француски астроном Николас Луј де Лакај је додао звезде са словима од а до к (иако ниједна није у употреби данас).[29] Џон Фламстид је нумерисао 31 звезду, укључујући 3 Canis Majoris коју је Лакај поставио у Колумбију као Delta Columbae (Фламстид није препознао Колумбу као посебно сазвежђе).[30] Такође је означио две звезде — 10 и 13 Canis Majoris — као Капа1 и Капа2, респективно, али каснији картографи као што су Френсис Бејли и Џон Бевис одбацили су слабију бившу звезду, остављајући Капу2 као једину Капу.[28] Фламстеедова листа Ни1, Ни2, Ни3, Кси1, Кси2, Омикрон1 и Омикрон2 је остала у употреби.[31]

Велики пас као што је приказано у Уранијином огледалу, сету карата са сазвежђем објављеном у Лондону око 1825. Поред њега су Лепус и Колумба (делимично одсечени).

Сиријус је најсјајнија звезда на ноћном небу са привидном магнитудом -1,46 и једна од најближих звезда Земљи на удаљености од 8,6 светлосних година. Његово име потиче од грчке речи за „ужарен” или „печећи”. Сиријус је такође бинарна звезда; његов пратилац Сиријус Б је бели патуљак са магнитудом од 8,4–10 000 пута слабијом од Сиријуса А за посматраче на Земљи.[32] Њих двоје обиђу једно око другог сваких 50 година. Њихов најближи приступ се последњи пут десио 1993. године и они ће бити у највећем размаку између 2020. и 2025. Сиријус је био основа за древни египатски календар.[6] Ова звезда је означавала уста Великог пса на Бајеровом звезданом атласу.[33]

Бочни Сиријусу су Бета и Гама Велики пас. Такође се назива и Мирзам или Мурзим, Бета је плаво-бела Бета Цефеј променљива звезда магнитуде 2,0, која варира за неколико стотинки магнитуде током периода од шест сати.[34] Мирзам је удаљен 500 светлосних година од Земље, а његово традиционално име значи „најављивач“, што се односи на његову позицију „најављивача“ Сиријуса, јер се уздиже неколико минута пре Сиријуса.[6] Гама, такође позната као Мулифеин, је слабија звезда магнитуде 4,12, у стварности плаво-бели сјајни џин спектралног типа B8IIe који се налази 441 светлосну годину од Земље.[35] Јота Велики пас, која лежи између Сиријуса и Гаме, је још једна звезда која је класификована као променљива Бета Цефеја, која варира од магнитуде 4,36 до 4,40 у периоду од 1,92 сата.[36] То је удаљена плаво-бела супергигантска звезда спектралног типа B3Ib, око 46.000 пута светлија од Сунца и, на удаљености од 2500 светлосних година, 300 пута даље од Сиријуса.[37]

Епсилон, Омикрон2, Делта и Ета Веики пас су у средњовековној арапској традицији називани Ал Адзари „девицама“.[38] Десну бутину пса на Бајеровом атласу означава Епсилон Велики пас,[33] такође познат као Адхара. Са магнитудом 1,5, то је друга најсјајнија звезда у Великом псу и 23. најсјајнија звезда на небу. То је плаво-бели суперџин спектралног типа B2Iab, удаљен око 404 светлосне године од Земље.[39] Ова звезда је један од најсјајнијих познатих извора екстремног ултраљубичастог зрачења на небу.[40] То је бинарна звезда; секундарна је магнитуде 7,4. Њено традиционално име значи „девице”, пошто је пренето из групе звезда само у Епсилон.[41] У близини је Делта Велики пас, такође названа Везен. То је жуто-бели суперџин спектралног типа F8Iab и магнитуде 1,84, удаљен око 1605 светлосних година од Земље.[42] Са традиционалним именом које значи „тежина”, Везен је 17 пута масивнији и 50.000 пута сјајнији од Сунца. Да се налази у центру Сунчевог система, ширио би се до Земље јер је његов пречник 200 пута већи од Сунчевог. Стар само око 10 милиона година, Везен је престао да спаја водоник у свом језгру. Његов спољни омотач почиње да се шири и хлади, а у наредних 100.000 година постаће црвени суперџин јер његово језгро спаја све теже и теже елементе. Једном када има језгро од гвожђа, колапсираће и експлодирати као супернова.[43] Смештена између Адхаре и Везена налази се Сигма Велики пас, позната као Унургунит народима Буронг и Вотјобалук,[23] црвени суперџин спектралног типа K7Ib који неправилно варира између магнитуде 3,43 и 3,51.[44]

Такође назван Алудра, Ета Велики пас је плаво-бели суперџин спектралног типа B5Ia са луминозношћу 176.000 пута и пречником око 80 пута већим од Сунчевог.[45] Класификована као променљива звезда типа Алфа Лабуд, Алудра варира у сјају од 2,38 до 2,48 магнитуде у периоду од 4,7 дана.[46] Налази се на удаљености од 1120 светлосних година. Западно од Адхаре налази се Зета Велики пас или Фуруд магнитуде 3,0, око 362 светлосне године удаљена од Земље.[47] То је спектроскопски бинар, чије компоненте круже једна око друге сваких 1,85 година, комбиновани спектар указује на главну звезду спектралног типа B2.5V.[48]

Између ових звезда и Сиријуса леже Омикрон1, Омикрон2 и Пи Велики пас. Омикрон2 је масивна суперџиновска звезда отприлике 21 пута масивнија од Сунца.[49] Стара само 7 милиона година,[49] исцрпела је залихе водоника у свом језгру и сада сагорева хелијум.[50] То је варијабла Алфа Цигни која пролази кроз периодичне нерадијалне пулсације, које узрокују да њена светлост кружи од магнитуде 2,93 до 3,08 у интервалу од 24,44 дана.[51] Омицрон1 је наранџасти суперџин К-типа спектралног типа K2.5Iab који је неправилна променљива звезда, која варира између привидних магнитуда 3,78 и 3,99.[52] Отприлике 18 пута масивнији од Сунца, сија са 65.000 пута већим сјајем.[53]

Северно од Сиријуса леже Тета и Му Велики пас, при чему је Тета најсевернија звезда са Бајеровом ознаком у овом сазвежђу.[54] Стара око 8 милијарди година, то је наранџасти џин спектралног типа K4III који је масиван отприлике као Сунце, али се проширио до 30 пута Сунчевог пречника.[55] Му је вишеструки звездани систем који се налази на удаљености од око 1244 светлосне године,[56] чије компоненте се могу уочити у малом телескопу као звезда жуте боје 5,3 магнитуде и плавичаста звезда 7,1 магнитуде.[57] Сјајнија звезда је џин спектралног типа K2III,[56] док је пратилац звезда главног низа спектралног типа B9.5V.[58] Ну1 Велики пас је џиновска звезда жуте боје магнитуде 5,7, удаљена 278 светлосних година; налази се на прагу видљивости голим оком. Има пратиоца магнитуде 8,1.[6]

На јужним границама сазвежђа леже Капа и Ламбда Велики пас. Иако су сличних спектра и близу један другом гледано са Земље, они нису повезани.[26] Капа је променљива Гама Касиопеја спектралног типа B2Vne,[59] која се посветлила за 50% између 1963. и 1978. године, са магнитуде 3,96 или на 3,52.[60] Удаљена је око 659 светлосних година.[61] Ламбда је плаво-бели патуљак главне секвенце Б типа са привидном магнитудом од 4,48 који се налази на око 423 светлосне године од Земље.[62] Она је 3,7 пута шира и 5,5 пута масивнија од Сунца, а сија 940 пута већим сјајем.[54]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Canis Major, Constellation Boundary”. The Constellations. Архивирано из оригинала 05. 06. 2013. г. Приступљено 15. 11. 2012. 
  2. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: I. The Mesopotamian traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108 (1): 9—28. Bibcode:1998JBAA..108....9R. 
  3. ^ а б Wagman 2003, стр. 71.
  4. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: II. The Mediterranean Traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108 (2): 79—89. Bibcode:1998JBAA..108...79R. 
  5. ^ а б в г Allen 1963, стр. 117.
  6. ^ а б в г д Ridpath & Tirion 2001, стр. 98–99.
  7. ^ Allen 1963, стр. 118.
  8. ^ Oxby, Claire (октобар 1999). „A Review of African Ethno-Astronomy: With Particular Reference to Saharan Livestock-Keepers”. La Ricerca Folklorica (40): 57—58. JSTOR 1479768. doi:10.2307/1479768. 
  9. ^ Schlegel 1967, стр. 428.
  10. ^ Schlegel 1967, стр. 430.
  11. ^ а б Ridpath, Ian. „Canis Major – the Greater Dog”. Star Tales. Приступљено 1. 3. 2014. 
  12. ^ Schlegel 1967, стр. 431.
  13. ^ Schlegel 1967, стр. 434.
  14. ^ Makemson 1941, стр. 212.
  15. ^ Makemson 1941, стр. 215.
  16. ^ Makemson 1941, стр. 258.
  17. ^ Makemson 1941, стр. 247.
  18. ^ Makemson 1941, стр. 249.
  19. ^ Makemson 1941, стр. 254.
  20. ^ Makemson 1941, стр. 236.
  21. ^ Ridley, William (1875). Kámilarói, and other Australian languages (PDF) (2nd изд.). Sydney, New South Wales: T. Richards, government printer. стр. 144—45. 
  22. ^ „Naming Stars”. IAU.org. Архивирано из оригинала 11. 04. 2020. г. Приступљено 30. 7. 2018. 
  23. ^ а б Hamacher, Duane W.; Frew, David J. (2010). „An Aboriginal Australian Record of the Great Eruption of Eta Carinae”. Journal of Astronomical History & Heritage. 13 (3): 220—34. Bibcode:2010JAHH...13..220H. arXiv:1010.4610 Слободан приступ. 
  24. ^ Smyth, Robert Brough (1878). The Aborigines of Victoria: with Notes Relating to the Habits of the Natives of other Parts of Australia and Tasmania. Melbourne, Victoria: J. Ferres, government printer. стр. 433–34. 
  25. ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469—71. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
  26. ^ а б Bagnall, Philip M. (2012). The Star Atlas Companion: What You Need to Know about the Constellations. New York, New York: Springer. стр. 99—106. ISBN 978-1-4614-0830-7. 
  27. ^ Tomkin, Jocelyn (април 1998). „Once and Future Celestial Kings”. Sky and Telescope. 95 (4): 59—63. Bibcode:1998S&T....95d..59T. 
  28. ^ а б Wagman 2003, стр. 73.
  29. ^ а б Wagman 2003, стр. 74.
  30. ^ Wagman 2003, стр. 368.
  31. ^ Wagman 2003, стр. 73–74.
  32. ^ Holberg, J.B. (2007). Sirius: Brightest Diamond in the Night Sky. Chichester, United Kingdom: Praxis Publishing. стр. 214. ISBN 978-0-387-48941-4. 
  33. ^ а б Wagman 2003, стр. 504.
  34. ^ Kaler, James B. (4. 5. 2007). „Mirzam”. Stars. University of Illinois. Приступљено 2. 1. 2012. 
  35. ^ „Gamma Canis Majoris – Star in Cluster”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 16. 2. 2014. 
  36. ^ Watson, Christopher (4. 1. 2010). „Iota Canis Majoris”. AAVSO Website. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 2. 3. 2014. 
  37. ^ Kaler, James B. (26. 2. 2010). „Iota Canis Majoris”. Stars. University of Illinois. Приступљено 2. 3. 2014. 
  38. ^ Knobel, Edward B. (1895). „Al Achsasi Al Mouakket, on a Catalogue of Stars in the Calendarium of”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 55 (8): 429—38. Bibcode:1895MNRAS..55..429K. doi:10.1093/mnras/55.8.429 Слободан приступ. 
  39. ^ „Epsilon Canis Majoris – Double Star”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 16. 2. 2014. 
  40. ^ Wilkinson, E.; Green, J.C.; McLean, R.; Welsh, B. (1996). „Extreme Ultraviolet Spectrum of ɛ Canis Majoris Between 600–920 Å”. Bull. Am. Astron. Soc. 28 (2): 915. Bibcode:1996BAAS...28..915W. 
  41. ^ Kunitzsch, Paul; Smart, Tim (2006). A Dictionary of Modern star Names: A Short Guide to 254 Star Names and Their Derivations (2nd rev. изд.). Cambridge, Massachusetts: Sky Pub. стр. 23. ISBN 978-1-931559-44-7. 
  42. ^ „Delta Canis Majoris – Variable Star”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 16. 2. 2014. 
  43. ^ Kaler, James B. „Wezen”. Stars website. University of Illinois. Приступљено 17. 2. 2014. 
  44. ^ Watson, Christopher (4. 1. 2010). „Sigma Canis Majoris”. AAVSO Website. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 24. 2. 2014. 
  45. ^ Jerzykiewicz, M.; Molenda-Zakowicz, J. (2000). „Empirical Luminosities and Radii of Early-Type Stars after Hipparcos” (PDF). Acta Astronomica. 50: 369—80. Bibcode:2000AcA....50..369J. Архивирано (PDF) из оригинала 2019-11-10. г. 
  46. ^ Watson, Christopher (3. 5. 2013). „Eta Canis Majoris”. AAVSO Website. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 5. 2. 2014. 
  47. ^ „Zeta Canis Majoris – Cepheid Variable”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 17. 2. 2014. 
  48. ^ Kaler, James B. (2. 2. 2007). „Furud”. Stars website. University of Illinois. Приступљено 17. 2. 2014. 
  49. ^ а б Tetzlaff, N.; Neuhäuser, R.; Hohle, M. M. (јануар 2011). „A Catalogue of Young Runaway Hipparcos Stars within 3 kpc from the Sun”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 410 (1): 190—200. Bibcode:2011MNRAS.410..190T. S2CID 118629873. arXiv:1007.4883 Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2010.17434.x Слободан приступ. 
  50. ^ Kaler, James B. „Omicron-2 Canis Majoris”. Stars. University of Illinois. Приступљено 24. 2. 2014. 
  51. ^ Lefèvre, L.; Marchenko, S. V.; Moffat, A. F. J.; Acker, A. (новембар 2009). „A systematic study of variability among OB-stars based on HIPPARCOS photometry”. Astronomy and Astrophysics. 507 (2): 1141—1201. Bibcode:2009A&A...507.1141L. doi:10.1051/0004-6361/200912304 Слободан приступ. 
  52. ^ Watson, Christopher (4. 1. 2010). „Omicron1 Canis Majoris”. AAVSO Website. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 15. 2. 2014. 
  53. ^ Kaler, James B. „Omicron1 Canis Majoris”. Stars. University of Illinois. Приступљено 24. 2. 2014. 
  54. ^ а б Kaler, James B. (8. 3. 2013). „Theta Canis Majoris”. Stars website. University of Illinois. Приступљено 18. 2. 2014. 
  55. ^ da Silva, L.; Girardi, L.; Pasquini, L.; Setiawan, J.; von der Lühe, O.; de Medeiros, J.R.; Hatzes, A.; Döllinger, M.P.; Weiss, A. (2006). „Basic Physical Parameters of a Selected Sample of Evolved Stars”. Astronomy and Astrophysics. 458 (2): 609—23. Bibcode:2006A&A...458..609D. S2CID 9341088. arXiv:astro-ph/0608160 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:20065105. 
  56. ^ а б „18 Canis Majoris”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 18. 2. 2014. 
  57. ^ Consolmagno, Guy (2011). Turn Left at Orion: Hundreds of Night Sky Objects to See in a Home Telescope – and How to Find Them. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 81. ISBN 978-1-139-50373-0. 
  58. ^ „HD 51251 – Star in double system”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 18. 2. 2014. 
  59. ^ Watson, Christopher (4. 1. 2010). „Kappa Canis Majoris”. AAVSO Website. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 24. 2. 2014. 
  60. ^ Kaler, James B. (1. 3. 2013). „Kappa Canis Majoris”. Stars. University of Illinois. Архивирано из оригинала 11. 2. 2017. г. Приступљено 24. 2. 2014. 
  61. ^ „Kappa Canis Majoris – Be Star”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2. 3. 2014. 
  62. ^ „Lambda Canis Majoris – Star”. SIMBAD Astronomical Database. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2. 3. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_пас_(сазвежђе)&oldid=29869699”