Велики раскол

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа великог раскола

Велики раскол или велика шизма (грч. σχισμα, лат. schismaраскол, одвајање, цепање, дељење, шизма) је означио канонско одвајање и прекид литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве 16. маја 1054. године. Римска и цариградска хришћанска црква се поделиле око питања да ли римски папа има примат међу хришћанским поглаварима, што је довело касније до шизме, чиме су створене две цркве, православна и римокатоличка.

Цариградског патријарха Михајла је папски заступник кардинал Хумберт од Силва Кандиде са још два кардинала, одлучио од Хришћанског центра у Риму без икаквог објашњења. Патријарх их је тада одлучио и бацио анатему на три кардинала и све који са њима буду у заједници. Ова одлучивања су одвојила вернике и државнике западне европе од остатка Хришћанске цркве и поделили је на: православну и римокатоличку.

Након раскола, Црква је подељена на Католичку цркву са центром у Риму и на Православну цркву са центром у Цариграду. До данашњег дана, свака заједница полаже право да је једини наследник једне, Свете, саборне и апостолске Цркве, не негирајући могућност спасења онима другима , који "нису у видљивом јединству", јер "Дух делује где хоће".(По овом питању православна Црква нема јединственог става међу епископима, док католичка Црква признаје православну за спасењску Цркву али без пуног јединства, термином "сестринска Црква"). Више пута у историји је било тежњи за приближавањем и решавањем подела, које су и данас живе.

Раскол[уреди]

Стварни раскол почиње одлукама Цариградског сабора (869.), који осуђује цариградског патријарха Светог Фотија. Сам Свети Фотије сазива Сабор у Цариграду (867), одбацује одлуке сабора и осуђује папу и његово учење. Истина, Цариградски сабор (879-880) године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Светог Фотија за патријарха, осуђује филиокве (Свети Фотије је збацио папу Николу I који је подржавао додатак филиокве, који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Римом, при чему Рим има πρεσβεια.

Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042—1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт — кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија — полаже на престо Цркве Свете Софије „пресуду искључења“ патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала.

Преднапетости пре раскола[уреди]

Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо: Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, „другога Рима“, исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између „два Рима“ постаје јавно и службено. Два „режима“ црквене управе - монархија папства на Западу и епископска (апостолска) саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme", у тому 1054-1954. L'eglise et les Eglisses, П. стр. 106–116).

  • Помесни сабор у Толеду (598) прихвата уношење додатка „Филиокве“ у Никејски симбол вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских сабора. На почетку значај тог мењања није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.
  • Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858—867) - који 853. не признаје светог Фотија (820-897) као патријарха - до крајњег облика доводе папе Гргур VII, Иноћентије III и Јован XXII. Заиста, искључење св. Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073—1085), тај спис прокламује супремацију папства над Васељенским саборима и над овосветском власти.
  • Такозвана „фотијевска криза“ или „Фотијев раскол“ (867—879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Свети патријарх Фотије (820—897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За св. Фотија „Филиокве“ није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.

Тренутне последице и непосредан повод раскола[уреди]

Непосредни повод расколу дала је расправа о употреби бесквасног хлеба у богослужју и посту на суботу почетком коризме - детаље које су Грци спорадично поградно називали „латинима“ још од доба Фотија I. Запад је са своје стране замерао цариградском патријарху Михаелу Церуларију због употребе наслова „екуменски патријарх“, на којега су патријарси у Цариграду полагали право још од Калцедонског сабора 451. године - тада су им такав наслов који је требао назначити особити положај патријарха чије се седиште налазило у истом граду где и седиште цара признали концилски оци, али тај њихов закључак (28. канон Калцедонског сабора) нису потврдили нити тадашњи папа Лав I. (којега као свеца поштују данас и католици, и православни), нити било који од каснијих папа.

Легат папе Лава IX кардинал Хумберт положио је 16. јула 1054. на олтар цркве свете Софије булу којом изопштава Церуларија и неке друге грчке бискупе (не и читаву источну Цркву), а Церуларије је на то изопштио папу, тад већ покојног.

Цар Исак I Комнин, врло узрујан читавом ситуацијом, послао је Церуларија у прогонство, где је овај и умро. Међутим јединство цркава није никада више успостављено: изопштени бискупи су наставили рукополагати нове бискупе, који су управљали месним црквама - у отвореном непоштивању папе у Риму.

Дубљи узроци раскола[уреди]

Неслагања која су резултирала горе описаним догађајима сежу у вековима који су претходили. Римски цар Константин Велики пребацује седиште царства у Бyзантион 330. године (у балканским крајевима познат и као Цариград). Година 395. означава коначну поделу Римскога царства на два дела када цар још увек јединственога царства Теодосије I дарује свом сину Аркадију Исток, а другоме сину Хонорију Запад.

Узроци раскола између западне и источне цркве леже управо у овим античким коренима. Западно римско царство ослањало се на латински језик и културу те их увек стављало у први план; на истоку се из Бизанта слично чинило с грчким језиком и културом (макар је латински и надаље остајао језик главних државних закона), настојећи грчку културу наметнути негрчким народима Истока. Овакво је стање представљало стални извор трвења, исказујући се на подручју вере у расправама о разним детаљима и разликама у богослужју и теологији, на истоку и западу подједнако.

Примери сукоба[уреди]

Католичка црква (али и Православна подједнако) променила је неке делове богослужја и обичаја. Један од најважнијих (и спорних) примера налази се у облику тзв. Ницејског веровања. На западу се и данас у његов текст додаје део познат као Filioque. Ницејско веровање из 381. год. у својем изворном облику гласи:

„Верујем ... у Духа Светог, Господина и Животворца, који излази од Оца, који је с Оцем и Сином скупа части и заједно слави.“

На Западу тај део гласи:

„Верујем ... у Духа Светог, Господина и Животворца, који излази од Оца и Сина, који је с Оцем и Сином скупа части и заједно слави.“

Овај додатак „и Сина“ (лат. Filioque) је на Западу додат најкасније у 5. веку, ослонцем на теолошка дела неких источних црквених отаца, попут св. Кирила Александријског. Значење додатка Filioque, објашњава катекизам Католичке цркве из 1992. године у тачкама 246—248, позивом на дефиницију са Фирентинског сабора из 1438. године, овим речима: "Будући да је све што је Очево Отац рађањем предао својем јединорођеном Сину, осим бити Отац ... вечни ред божанских особа у њихову истобитном заједништву укључује да је Отац први извор Духу ако је 'почело без почела', али такође да је, ако је Отац јединорођеног Сина, са Сином јединствено почело из којег исходи Дух Свети". Таква објашњења нису грчки теолози сматрали довољнима - ни у првом миленијуму, ни до данас.

Други по важности предмет сукоба је улога коју има папа. У мноштву бискупа који управљају месним црквама, на истоку се папа (бискуп Рима) сматрао првим међу једнакима - који стога рецимо има изузетну част и овлаштење да се једино по његовом пристанку може сазвати ваљани општи црквени сабор; закључци таквог сабора не могу постати правоваљани док их папа не одобри (иако су православни и након Великог раскола имали разних регионалних сабора и ширих окупљања бискупа, не сматрају они нити један од тих сабора за пуноважни Општи црквени сабор). На западу се развила важна теолошка дисциплина која се бави тзв. „петровском службом“ (лат. munus petrinum), која полази од тога да је Исус дао посебну предност не само Апостолу Петру као поглавару апостола, него и свим његовим наследницима на месту бискупа Рима. Стога католици сматрају да папа над Црквом има власт аналогну оној коју отац патријархалне породице има над својим укућанима, или краљ над краљевством. Писмо које је написао папа Никола 865. године прокламира како је „папинска моћ над целом Земљом, тј. над сваком црквом“.

Географска пођела територија међу деноминацијама[уреди]

Подела отприлике прати реке Дрину и Дунав (тј. хрватске и српске крајеве), мађарско-румуњску границу (тј. границу тадашњих Угарске и Влашке), те реку Вислу до Балтика (тј. границе Пољске према Бјелорусији). Балтичке државе Естонија, Летонија, Литва, Пруска и Померанија су у „сивој зони“, будући да су у то доба тамо превладавале поганске религијске заједнице.

Тумачења раскола[уреди]

Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar, „Note sur le schisme oriental“, у тому 10541954. L'Eglise et les Eglises, I. стр. 92–95) види раскол као дуги процес узајамног „удаљавања“ („estrangement“) Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу „удаљавања“ између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима.

Након раскола[уреди]

Крсташки ратови[уреди]

За више информација погледајте: Крсташки ратови

Четврти крсташки рат (1202—1204), који је, између осталога, хтео да источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Иноћентије III, који је себе називао „Христовим замеником“, није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне цркве.

После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204—1261), византијски цареви желели су из политичких разлога помирење са Римском црквом.

Лионска унија[уреди]

За више информација погледајте: Лионска унија

Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове „Сабор сједињења“ Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271—1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају „врхунац теолошке средњовековне културе“ (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli“, којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275—1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282—1328).

Флорентинска унија[уреди]

За више информација погледајте: Флорентинска унија

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евгеније IV (1431—1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф II, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII Палеолог (1422—1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Фиренцу (Флоренцу). „Филиокве“ је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији „Laententur caeli“, у коме Грци прихватају (1258—1282), који заузима Цариград 1261. „Филиокве“, пургаторијум, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.) Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Свети Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. „Унијати“ су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.

Исихастички спорови[уреди]

Грчко-латинске полемике (XI-XV век), започете расправом о „Филиокве“, кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.

Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а посебно догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље „не прихвата“. Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики „Litterae ad Orientales“ (1848), Лав XIII у „Praeclara Gratulationis“ (1894), Пије XI у „Rerum Orientalis“ (1928) и „Lux veritas“ (1931). У децембру 1854. године. Пије IX, онај који ће 1864. објавити „Syllabus“, проглашава, без консултације ма ког сабора, „Bulu Ineffabilis“, догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869—1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу „развоја“ доктрине, никад није прихватила Православна црква, посебно због његових последица по патристичку еклисиологију.

Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије XII прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије (у Апостолској конституцији „Munificentissimus“).

Данас[уреди]

Други ватикански концил (октобар 1962 — децембар 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, „Lumen Gentium“, где се понавља доктрина Првог ватиканског концила, формулисана у „Pastor aeternus“, о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, „Unitatis Redintegratio“, у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка црква, док се друге цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.

У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога „на равној нози“ са Римском црквом.

У предвечерје завршетка Другог ватиканског концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у Катедрали Светог Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Истанбулу, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да „овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио крај разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне цркве“. Практично, раздељеност још постоји.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]