Велимир Терзић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ВЕЛИМИР ТЕРЗИЋ
Велимир Терзић
Велимир Терзић
Датум рођења 26. мај 1908.
Место рођења Голубовци, код Подгорице,
Застава Црне Горе Књажевина Црна Гора
Датум смрти 13. децембар 1983. (75 год.)
Место смрти Београд, Социјалистичка Република Србија СР Србија,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професија војно лице

Члан КПЈ од августа 1941.
У току НОБ-а шеф Војне мисије НОВЈ
Служба Војска Краљевине Југославије;
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Године службе 19401955.
Чин генерал-пуковник

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Суворова другог степена

Велимир Терзић (Голубовци, код Подгорице, 26. мај 1908Београд, 13. децембар 1983), учесник Народноослободилачке борбе генерал-пуковник ЈНА и историчар.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. маја 1908. године у Голубовцима, близу Подгорице. Гимназију је завршио у Подгорици, а затим је уписао Војну академију у Београду коју је завршио у класи са будућим генералом Арсом Јовановићем 1928. године. У чин капетана прве класе унапређен је 1938. године.

Од 1940. године налази се у генералштабној припреми. Уочи Априлског рата, 1941. године постављен је за начелника штаба Динарске дивизије, која се налазила стационирана у Сињу. Капетан Терзић почетком рата командује одредом од 300 војника у нападу на немачку оклопну колону која се кретала у правцу Вишеграда. По разбијању колоне, одлази у Црну Гору, где ради са још неким слободарским официрима краљевске војске на подизању устанка против италијанског окупатора. Долази у контакт са капетаном Арсом Јовановићем и поручником Петром Ћетковићем.

У тринаестојулском устанку командује одредом код Цетиња, а касније и код Пљеваља. У Комунистичку партију Југославије (КПЈ) је примљен у августу 1941, док се у списку врховног команданта Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), пуковника Драгољуба Михаиловића налазио на листи бегунаца. Касније је био лишен чина капетана прве класе преко лондонске владе.

После повлачења главнине партизанских снага из Србије, постављен је за Начелника Главног штаба за Црну Гору и Боку. Када је у марту 1942. године основана Пета пролетерска црногорска ударна бригада, постављен је за заменика команданта.

По одласку главнине партизанских снага из Црне Горе, капетан Терзић одлази у Хрватску да тамо прошири устанак и успешно га организује. У Хрватској се налази на положају Начелника Четврте оперативне зоне. После пада Бихаћке републике и почетка операције "Вајс“, капетан Терзић хитно добија позив да дође у Врховни штаб. Тада је постављен за помоћника Начелника Врховног штаба, за време офанзиве вршио је дужност Начелника Врховног штаба.

После одласка у Црну Гору, (тада већ и мајор, потпуковник и пуковник), Велимир Терзић је на основу наређења о устројству војних чинова у НОВЈ 1. маја 1943. унапређен у чин генерал-мајора, а 1. новембра 1943. године у чин генерал-лајтанта. Са овим чином је изашао из рата. Због своје велике војничке способности, генерал Терзић је послат поново у Хрватску на месту начелника Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, да још више развија Народноослободилачки покрет. На том положају га је затекло наређење маршала Тита да иде у Совјетски Савез као шеф Војне мисије НОВЈ заједно са генерал-лајтантом Милованом Ђиласом, као чланом Политбироа ЦК КПЈ и политичким изаслаником маршала Тита априла 1944. године.

Мисија је имала задатак да активира сарадњу између војних Центара Црвене армије и Врховног штаба, да се шири знање о Народноослободилачкој борби народа Југославије, да се ради на формирању Прве југословенске бригаде у СССР-у, а касније Прве тенковске бригаде НОВЈ. Генерал Терзић је имао задатак по војним питањима, а Милован Ђилас по политичким.

Терзић је стигао у Москву половином априла 1944. године. У име НКОЈ-а, јуна 1944. године потписује уговор о зајму са представником совјетске владе. Средства овој зајма користила су се највише за потребе Врховног штаба и југословенских војних мисија. Одмах по доласку у Москву, генерал Терзић је успоставио радио-везу са Врховним штабом где је је подробно извештавао о свему што се дешавало.

По ослобођењу Југославије, остао је у Југословенској Армији. Вршио је разне дужности. Био је помоћник министра Народне одбране, командант Армије, начелник Више војне академије ЈНА, главни инспектор ЈНА, начелник Војноисторијског Института (ВИИ), као и генерални директор ЈАТ-а од 1959. до 1960. године.

Умро је у Београду, 13. децембра 1983. године.

Књиге и одликовања[уреди]

Објавио је велики број радова о ратним вештинама и војним теоријама. Чин генерал-пуковника добио је 1949. године. Из Југословенске народне армије се повукао 1955. године. Тада прелази да ради у Војноисторијски институт, где се бави издавањем публикација, књига и другог материјала.

Поред војних, бавио се и историјским питањима. Написао је и објавио следеће књиге:

  • Умешност командовања, Београд, 1950. година
  • Априлски рат, Титоград, 1983. година
  • Слом Краљевине Југославије 1941, Књига 1-2, Београд, 1986. година
  • Југословенска Армија у Априлском рату, Београд, 1987. година

Носилац је Партизанске споменице 1941., и других југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и др. Међу страним одликовањима, налази се совјетски Орден Суворова другог степена.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Војна енциклопедија (књига девета). Београд 1975. година.
  • Војни лексикон. „Војноиздавачки завод“ Београд, 1981. година.