Венецуела

Из Википедије, слободне енциклопедије
Боливарска Република Венецуела
República Bolivariana de Venezuela
Flag of Venezuela (Variant).svg
Coat of arms of Venezuela.svg

Химна:
Gloria al Bravo Pueblo
Слава храбром народу
{{{alt}}}
Главни град Coat of arms of Caracas.svg Каракас
10°30′N 66°58′W / 10.500° СГШ; 66.967° ЗГД / 10.500; -66.967Координате: 10°30′N 66°58′W / 10.500° СГШ; 66.967° ЗГД / 10.500; -66.967
Службени језик шпански
Владавина
Облик државе Савезна република[1][2][3][4]
 — Председник Николас Мадуро
Историја
Независност
 — од Шпаније 5. јул 1811.
 — од Велике Колумбије 13. јануар 1830.
 — међународно признање 30. март 1845.
 — важећи Устав 20. децембар 1999.
Географија
Површина
 — укупно 916.445 km2(33)
 — вода (%) 0,3
Становништво
 — 2011. 28.946.101[5][6](44)
 — густина 30,2/km2(181)
Економија
ПХР (2011) 0,735(73) — висок[7][8]
Валута Боливар фуерте
 — стоти део валуте ‍100 центима‍
 — код валуте VEF
Остале информације
Временска зона UTC -4:30
Интернет домен .ve
Позивни број +58

Венецуела, или званично Боливарска Република Венецуела[а] (шп. República Bolivariana de Venezuela), држава је која се налази у северном делу Јужне Америке.[9] Смештена је између Колумбије на западу, Бразила на југу и Гвајане на истоку, док на северу излази на обале Карипског мора и Атлантског океана на североистоку. Укупна дужина обале је око 2.800 км. Уз североисточну и северну обалу Венецуеле налазе се острвске државе Тринидад и Тобаго, Гренада, Курасао и Аруба. Са површином од 916.445 км² налази се на 6. месту међу јужноамеричким и на 33. месту међу светским државама и територијама. Према подацима пописа становништва из 2011. у земљи је живело нешто мање од 29.000.000 становника (рачунајући и избегла и расељена лица), или у просеку 30,2 ст/км².

Географијом Венецуеле доминирају високи Анди на западу, басен Амазона на југу и Оринока у централном и јужном делу делу земље, пространи љаноси и карипска обала. Биодиверзитет који варира од тропских кишних шума на југу до приморске тропске вегетације на северу, и од високопланинских шума на западу, преко високотравних савана у централном делу до мочвара у делти Оринока на истоку, сврстава Венецуелу у земље са најразноврснијим биолошком сликом на свету.[10] Највиши водопад на свету са висином од 979 метара, Анђеоски водопад, један је од бројних симбола ове земље.

Шпански конкистадори колонизовали су подручје данашње Венецуеле до 1522, а нешто раније око 1515. на острву Кубагва основали су град Нуево Кадиз који је био први шпански град на тлу Јужне Америке. Венецуела је била прва шпанска колонија на континенту која је прогласила независност од Шпанске империје 1811. што је довело до рата за независност. Победа бораца за независност предвођених револуционаром Симоном Боливаром у бици код Карабоба 1821. утрла је пут ка независности Венецуеле. Дан када је извојевана ова велика победа 24. јун Венецуела слави као национални празник.

У политичком смислу Венецуела је савезна република са председником као врховним поглаваром на челу. Чине је 23 савезне државе, дистрикт Каракас и зависне острвске територије уз обалу. Венецуела има вишедеценијски територијални спор са Гвајаном око територије од око 159.000 км² западно од реке Есекибо (територија Гвајана Есекиба или Zona en Reclamación) коју Венецуела сматра законитим делом своје територије.

Венецуела се убраја у земље са изразито високом стопом урбанизације, а већина њене популације живи у великим градским центрима у северном делу земље.[11][12][13] Главни и највећи град у земљи је Каракас, а међу највеће градове у земљи спадају и Маракаибо, Сијудад Гвајана, Маракај, Валенсија, Баркисимето, Мерида и Сан Кристобал.

Главни извор прихода је нафта чије процењене резерве од скоро 300 милијарди барела сврставају Венецуелу на прво место у свету а држава је и међу највећим светским произвођачима овог енергента. Поред нафте важан извор прихода представља извоз пољопривредних култура, посебно кафе и какаа.[14][15][16][17][18][19][20]

Етимологија[уреди]

Пример Индијанског насеља типа палафито

Тачно порекло о термину имена Венецуеле није познато и постоји неколико теорија.

Експедиција предвођена конкистадором Алонсом де Охедом је 1499. истраживала приобално подручје северозападне Венецуеле. Члан експедиције је био и Венецијанац Америго Веспучи. Приликом упловљавања у залив Маракаибо истраживачи су на његовим обалама уочили многобројне сојенице. Веспучија су те сојенице асоцирале на његов родни град познат по бројним каналима, због чега је новооткривеном подручју дао име Veneziola што на тосканском наречју италијанског језика значи мала Венеција. Под утицајем шпанског језика италијански деминутив iola је замењен шпанским обликом uela при чему се дошло да садашњег имена земље - Венецуела.[21] Такође и немачки колонизатори који су истраживали ово подручје у првој половини 16. века су ову територију називали Klein-Venedig односно мала Венеција.[22] У прилог овој тези иде и чињеница да домородачка племена у подручју залива Маракаибо и данас живе у сојеничарским насељима која се ту називају палафито (palafito).[23]

Међутим, морепловац и географ Мартин Фернандез де Енцисо који је такође био део Оједине експедиције, у свом делу Summa de Geografía тврди да је експедиција током истраживања подручја наишла на домородачка племена која су себе називала Венециуела (Veneciuela) апа је према томе име данашње земље изведено од имена њених староседелаца.[24]

Географија[уреди]

Главни чланак: Географија Венецуеле
Топографска мапа Венецуеле.

Венецуела је лоцирана на северу Јужне Америке; геолошки, њена копнена површина почива на Јужноамеричкој плочи. Тотална површина Венецуеле је 916.445 km2 (353.841 sq mi), а копнена површина је 882.050 km2 (340.560 sq mi), што је чини 33. по величини земљом у свету. Њена територија лежи између латитуда и 13°N, и лонгитуда 59° и 74°W.

Облик земље је апроксимативно троугласт. Ова земња има 2.800 km (1.700 mi) дугу обалу на северу, са бројним остврвима у Карибима, и на најсевернијој граници северни Атлански океан. Већина посматрача описује Венецуелу у виду четири добро дефинисана топографска региона: Marакајbo Вазеn на северозападу, северне планине које се протежу у широком луку са истока на запад од Коlombiјске границе дуж северне Карипске обале, широке равнице централне Венецуеле, и Гвајанска висораван на југоистоку.

Северне планине су екстремна североисточна екстензија планинског ланца Јужноамеричких Анда. Врх Боливар, који је највиша тачка ове земље и досеже надморску висину од 4.979 m (16.335 ft), лежи у том региону. Јужно се простире Гвајанска висораван која садржи северни обод Амазонског Базена и Анђеоски водопад, највиши водопад на свету, као и тепуји, велике столу-сличне планине. Центар земље карактеришу llanos, које су екстензивне равнице које се протежу од Колумбијске границе на далеком западу до делте реке Ориноко на истоку. Ориноко, са својим богатим алувијалним земљиштем, представња највећи и најважнији речни систем земље. Он настаје у једном од највећих сливова Латинске Америке. Карони и Апуре су друге велике реке.

Венецуела се граничи са Колумбијом на западу, Гвајаном на истоку, и Бразилом на југу. Карипска острва, као што су Тринидад и Тобаго, Гренада, Курасао, Аруба, и Ливардски Антили леже близо Венецуеланске обале. Венецуела има територијалне спорове са Гвајаном (раније Уједињеним Краљевством), углавном због Есекибо области, и са Коломбијом због Венецуеланског залива. Године 1895, након вишегодишњих дипломатских покушаја да се разреше гранични спорови око Есекибо реке, разбуктао се спор. Проблем је разматрала „неутрална“ комисија (формирана од британских, америчких и руских представника, и без директне репрезентације Венецуеле), која је 1899 донела одлуку углавном против Венецуеланских захтева.[25]

Венецуелански најзначајнији природни ресурси су нафта и природни гас, руда гвожђа, злато, и други минерали. Она такође располаже великом областима с обрадивим тлом и водом.

Геологија и рељеф[уреди]

На истоку око језера Маракаибо и у средишњем делу западно од реке Ориноко рељеф је низијски. На крајњем западу земље уз колумбијску границу, затим дуж већег дела обале и између споменутих низина пружају се најсевернији огранци Анда у којима надморска висина досеже 5007 m (Боливаров врх). Источно од Оринока рељеф се уздиже према југу и истоку и чини западни део Гвајанских планина у којима се налази Анђеоски водопад, највиши на свету (пад воде је 979 m).

Воде[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима Венезуеле је тропска, углавном влажна и врућа, нешто блажа само у планинским пределима. Највећа река је Ориноко који утиче у Карипско море великом делтом.

Административна подела[уреди]

Венецуела се дели на 23 (савезне) државе, један федерални град и једну Федералну зависносну територију која се састоји од великог броја венецуеланских острва. Венецуела тврди за има право и на територију Гвајана Есекиба, а коју Гвајана сматра својом територијом.

Државе Венецуеле

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Венецуеле

На подручју Венезуеле основана је 1522. једна од првих шпанских насеобина у Јужној Америци, а нешто касније је већина венецуелске територије укључено у састав Вицекраљевства Нове Гранаде, а мањи источни део је прикључен Новој Андалузији.

Након неколико неуспешних устанака земља је прогласила независност од Шпаније 5. јула 1811. под водством Симона Боливара. Борба за самосталност потрајала је десет година, а у њој су се уз Боливара истакли и генерали Антонио Хосе де Сукре и Хосе Антонио Паез, који је постао први председник Венецуеле након распада уније с Еквадором и Колумбијом године 1830.

Политички живот Венезуеле у 19. и раном 20. веку обележили су нестабилност, жестока борба за власт и диктатуре. Након смрти ауторитарног вође Хуана Висентеа Гомеза године 1935. започела је демократски преображај земље, који је довео до коначног повлачења војске из политичког живота 1958. Искоришћавање налазишта нафте повећало је национално богатство.

Године 1998. за председника је изабран популист Уго Чавез, потпуковник падобранства и главни организатор неуспешног покушаја државног удара у фебруару 1992. Чавез је спровео опсежне реформе политичког система, ојачао социјалну државу с циљем побољшања животних услова најсиромашнијих слојева и захладио односе са САД, заступајући истовремено иницијативе за регионално повезивање и сарађујући с комунистичком Кубом. Његова политика је изазвала подршку венецуелских радника, сељака и већине становника. Остао је популаран међу становништвом земље, посебно међу сиромашнијима постижући велике успехе у борби за бољи животни стандард свих грађана.

Становништво[уреди]

Венецуела има 28 милиона становника. Годишњи раст становништва је 1,4% (2005). Наталитет је 18,91, а морталитет 4,90 (на 1000 становника, 2005). Свака жена просечно рађа 2,51 деце (2000), а смртност новорођенчади је 2,617% (2000).

Међу становништвом 67% су местици, 21% европљани (Шпанци, Италијани, Португалци, Немци и други), 10% африканци и 2% индијанци. Индијанци су подељени на многа племена, а данас живе углавном у прашумама и на делти Оринока.

Већина становништва (85%) живи у градовима на северу земље. У области јужно од Оринока живи само 5% становништва, иако ово подручје представља скоро половину венецуеланске територије. Главни град Каракас је уједно највећи град Венецуеле. Други већи градови су:

Град Становника
Каракас 1.836.000
Маракаибо 1.609.000
Валенсија 1.196.000
Баркисимето 811.000
Сијудад Гвајана 629.000
Пуерто Ла Круз 199.000
Мерида 196.000

Уз шпански језик, говоре се и многи индијански језици. 288.496 држављана Венецуеле говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је вају (170.000). Око 96% верника припада католичкој цркви.

Привреда[уреди]

Привредом доминира индустрија нафте с једном трећином БДП-а, 80% извозних прихода и више од половине укупних прорачунских прихода. Највећи проблеми привреде су зависност од цена нафте на светском тржишту, висока незапосленост и инфлација.[26]

БДП је за 2004. процењен на 5.800 УСД по становнику, мерено по ППП-у.

Напомене[уреди]

  1. Према новом Уставу из 1999. службеном имену државе Република Венецуела додат је префикс Боливарска у част револуционара Симона Боливара који је учествовао у борбама за независност Венецуеле од Шпанске Империје

Референце[уреди]

  1. „Conclusion: Hybrid Regimes and Populism in Venezuela and Beyond (2010)” (PDF). стр. 1. Приступљено 18. 7. 2016. 
  2. Corrales (2015). стр. 1.
  3. Ekman, Joakim (2009). „Political Participation and Regime Stability: A Framework for Analyzing Hybrid Regimes”. International Political Science Review. 30 (1): 25. 
  4. Coronel, Gustavo (2011). „Is Venezuela a Dictatorship?”. Latin American Herald Tribune. Open Publishing. Приступљено 18. 7. 2016. 
  5. Национална агенција за статистику [1]
  6. „Resultado Básico del XIV Censo Nacional de Población y Vivienda 2011 (Mayo 2014)” (PDF). Ine.gov.ve. стр. 29. Приступљено 8. 9. 2014. 
  7. „2015 Human Development Report” (PDF). United Nations Development Programme. 2015. Приступљено 15. 12. 2015. 
  8. „Income Gini coefficient”. United Nations Development Programme. United Nations. Приступљено 21. 9. 2015. 
  9. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  10. World Conservation Monitoring Centre of the United Nations Environment Programme (2004). „World Conservation Monitoring Centre of the United Nations Environment Programme”. World Conservation Monitoring Centre of the United Nations Environment Programme (UNEP-WCMC), 2004. Species Data (unpublished, September 2004). United Nations Environment programme. Приступљено 8. 1. 2016. 
  11. „Geneva Agreement, 17 February 1966” (PDF). United Nations. 
  12. South America. Encarta. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2007. Приступљено 13. 3. 2007. 
  13. „Annex tables” (PDF). World Urbanization Prospects: The 1999 Revision. United Nations. Приступљено 13. 3. 2007. 
  14. „A New Twist on Capital Flight: Venezuela's Absurd Airfares”. BloombergView. Приступљено 31. 8. 2015. 
  15. Heritage (2002). стр. 618–621.
  16. Siegel, Robert (25. 12. 2014). „For Venezuela, Drop In Global Oil Prices Could Be Catastrophic”. NPR. Приступљено 4. 1. 2015. 
  17. Scharfenberg, Ewald (1. 2. 2015). „Volver a ser pobre en Venezuela”. El Pais. Приступљено 3. 2. 2015. 
  18. Herrero, Ana Vanessa; Malkin, Elisabeth (16. 1. 2017). „Venezuela Issues New Bank Notes Because of Hyperinflation”. The New York Times. Приступљено 17. 1. 2017. 
  19. „Chamber of Commerce: 80% of Venezuelans are in poverty”. El Universal. 1. 4. 2016. Приступљено 4. 4. 2016. 
  20.  • Gillespie, Patrick (12. 12. 2016). „Venezuela shuts border with Colombia as cash crisis escalates”. CNNMoney. Приступљено 17. 1. 2017. 

     • Gillespie, Patrick (12. 4. 2016). „Venezuela: the land of 500% inflation”. CNNMoney. Приступљено 17. 1. 2017. 
     • Rosati, Andrew (11. 1. 2017). „Venezuela's Economy Was the Worst Performing of 2016, IMF Estimates”. Bloomberg. Приступљено 17. 1. 2017. 

  21. Beech (2004). стр. 153.
  22. Thomas (2005). стр. 189.
  23. Beech (2004). стр. 177.
  24. (На шпанском језику) Cuadernos Hispanoamericanos. Instituto de Cultura Hispánica (Agencia Española de Cooperación Internacional). (1958). стр. 386.
  25. „Venezuela Boundary Dispute, 1895–1899”. 
  26. McCaughan, Michael (2005). The Battle of Venezuela. Seven Stories Press. ISBN 978-1-60980-116-8. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]