Вероника Бакотић
Вероника Бакотић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 19. март 1912. |
| Место рођења | Шибеник, Аустроугарска |
| Датум смрти | 9. јул 2005. (93 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Образовање | Филозофски факултет Универзитета у Београду, одсек за романистику |
| Занимање | лингвисткиња и књижевни преводилац |
| Супружник |
|
Вероника Вјера Бакотић Мијушковић (Шибеник, 19. март 1912 — Београд, 9. јул 2005) била је српска лингвисткиња, преводилац са италијанског и француског језика. Била је ћерка Лује Бакотића и прва супруга Коче Поповића.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Унука је Игњата Бакотића и маркизе Аделе Гравизи ди Пјетра Пероза Бакотић, Италијанке из Копра,[2] и ћерка српског и југословенског дипломате Лује Бакотића. Рођена у Шибенику, у Хрватској, у српско-католичкој породици из Каштел Гомилице, Вјера је потицала из образоване породице - њен деда и отац су били адвокати са докторатима из Беча, односно Граца. Њен отац, Лујо Бакотић, служио је као дипломата за Краљевину Србију. Након смрти њене мајке, када је Вјера имала две године, њу и њене сестре одгајала је бака у Сплиту, а касније су послате у швајцарски интернат.
Основну школу и први разред гимназије похађала је у Риму, где јој је отац службовао. Гимназију, матуру и Филозофски факултет (одсек за романистику) завршила је 1938. у Београду. Од почетка студија (1934) укључила се у револуционарни студентски покрет и као председник Удружења студената за француски језик и књижевност учествовала у свим његовим легалним и илегалним акцијама. Сарађивала је у часописима „Жени данас“ и у „Нашој стварности“. Први пут је ухапшена 1940. године. [3]
За време Другог светског рата крила се у окупираном Београду као илегалац. Почетком 1942. ухапшена је од стране Специјалне полиције, као талац, али ју је из затвора спасао један познати београдски индустријалац. Тек у пролеће 1944. успела је да ухвати везу са Народноослободилачким покретом (НОП) и оде у партизане. Одмах је распоређена на дужност шефа Одсека за штампу Пропагандног одељења Друге пролетерске дивизије и укључена у рад Комунистичке партије (КПЈ). После демобилизације, 1946, упућена је на рад у Танјуг, а затим у Централни одбор АФЖ Југославије, у Одељење за везе са иностранством. [3]
По сопственој жељи, септембра 1948, прешла је на Филозофски факултет Универзитета у Београду, на којем прве две године предавала теорију књижевности на Катедри за српскохрватски језик и књижевност. Од 1950. је радила на Катедри за италијанистику најпре као лектор а потом, до пензионисања, као виши стручни сарадник.
Са италијанског и француског језика са запаженим успехом превела је низ дела из области белетристике, есејистике, филозофије и драмске литературе (Леонардо да Винчи, Ђордано Бруно, Ђироламо Савонарола, Алберто Фортис, Николо Макијавели, Анђело Беолко Руцанте, Карло Голдони, Луиђи Пирандело, Франћеско де Санктис, Едмондо де Амичис, Лионело Вентури, Алберто Моравија, Стендал, Оноре де Балзак, Анри Лефевр, Жироду и др.). Аутор је многих предговора, огледа, написа и есеја из области италијанске књижевности и културе. Бавила се и позоришном критиком. [3]
Вјера Бакотић-Мијушковић се сматра једним од најистакнутијих преводилаца чији се рад фокусирао на књижевне текстове где је користила своје стручно знање из романских језика и књижевности стечено на Филозофском факултету у Београду. Њени значајни преводи укључују "Пинокио" Колодија, која је овог италијанског класика донела југословенским читаоцима, и "О љубави" Стендала, који показује њену способност да се носи са сложеним филозофским и књижевним делима. Њене преводе обележило је дубоко разумевање културних и језичких нијанси изворних текстова, доприносећи доступности стране књижевности у Југославији. За време њене дуготрајне каријере, Вјера је уживала изузетно поштовање иностраних лингиста, а њена стручност је била награђена и на Конкурсу за литерарни оглед за стране италијанисте у Перуђи 1956.[3]
Српско народно позориште у Новом Саду извело је у њеном преводу Причање Руцантеово по повратку с бојишта и Мушицу.[3]
Првог супруга, Кочу Поповића, упознала је 1930, а венчали су се јула 1933. у Новом Саду. Вјера је била активно укључена у културни и интелектуални живот тог времена. Пар је био повезан преко надреалистичког покрета: 1931. године, Вјера се појавила у делима надреалистичког уметника Вана Бора.[4]
Њихов однос је био суочен са значајним изазовима због Кочиних револуционарних активности и његовог ангажовања у Комунистичкој партији Југославије (КПЈ). Године 1940, обоје су ухапшени у Београду, а Кочино понашање у затвору је довело до његовог избацивања из КПЈ у фебруару 1941. године, догађај који је Вјера касније описала као прекретницу у њиховим животима. Тврдила је да су га информације које је открио полицији учиниле „таоцем“ Партије, диктирајући његове будуће поступке. Када се Коча придружио партизанима 1941. године, оставио је Вјеру у окупираном Београду, саветујући јој да покрене бракоразводни поступак ако је власти буду испитивале, јер би њена веза са њим могла да угрози њен живот. Ова одлука, заједно са сумњама о томе како је преживела окупацију, довела је до критике Комунистичке партије. Благоје Нешковић, високи функционер КПЈ, сматрао је Вјеру „морално-политички неподобном“ да остане Кочина жена, вршећи притисак на њега да се разведе од ње после рата. То је довело до њиховог раздвајања, упркос њиховој дубокој љубави, како је описано у Кочиним списима, где је изразио дубоко жаљење и стид што ју је оставио.[1] а 1949. гoдинe нa лични зaхтeв издaje му сe увeрeњe дa ‘oд рaзвoдa брaкa 1948. дo дaнaс ниje ступиo у брaк’ уз нaпoмeну дa ‘oвo увeрeњe зaмeњуje извoд из мaтичнe књигe рoђeних’.[5]
После рата, Коча је започео ванбрачну везу са Лепом Перовић, партизанском боркињом из Бањалуке, а Вјера се није поново придружила његовом кругу пријатеља. У послератном сусрету са Кочином породицом, Вјера је изразила неспособност да заборави Кочу, наводећи да не може да иде на места која су пре заједно посећивали због трајних осећања према њему.[6] Њихов наметнути и сурови развод оставио је дуготрајан емоционални траг на обоје, те је Вјера написала писмо уредницима загребачког 'Данаса' и београдског 'Интервјуа' након што је Коча објавио своје аутобиографске 'Белешке уз ратовање' 1988. године које садрже, поред ратних збивања, и 'мисли посвећене једној великој ауторовој љубави'[7] у којима емотивно говори о њиховој вези, што ју је навело да изрази негодовање због њихове прошлости. Поповић је изразио жаљење, тврдећи да је заробио два немачка официра у замену за њену безбедност, иако се Вјера осећала изданом због његове одлуке да се придружи партизанима без ње.[8]
Легат Константина-Коче Поповића и Лепосаве Перовић садржи брижљиво чувану преписку Вериних и Кочиних љубавних писама.[9]
Након развода са Кочом, Вјера прихвата брачну понуду колеге из Танјуга, Марка Мијушковића, с којим је остала до његове смрти 1989. године. Владо Дапчевић у својој аутобиографији потврђује да су Вјера Бакотић и Марко Мијушковић имали бар једно заједничко дете, као што је поменуто у одломку где је Марко живео са „женом и дететом“ (Вјера је била жена).[10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Ljubavni slučaj Koče Popovića”. Приступљено 2025-02-03.
- ^ Станко Кораћ: "Преглед књижевног рада Срба у Далмацији", Загреб 1987.
- ^ а б в г д „БАКОТИЋ-МИЈУШКОВИЋ Вјера Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-03.
- ^ [1]
- ^ Легат Константина-Коче Поповића и Лепосаве-Лепе Перовић (Историјски архив Београда)
- ^ „Kako sam premontirala ujaka - Vreme”.
- ^ Поповић 1988, стр. 12.
- ^ „Одговор С. Антонићу или зашто Коча није мој”. 21. 3. 2020.
- ^ „Легат Константина-Коче Поповића и Лепосаве-Лепе Перовић - Историјски архив Београда”. {} (на језику: српски). Приступљено 2025-05-25.
- ^ Dapčević 1990, стр. 58.
Литература
[уреди | уреди извор]- Поповић, Коча (1988). Белешке уз ратовање (дневник, белешке, документи). Београд: БИГЗ. ISBN 86-13-00290-0. COBISS.SR 87976455.
- Дапчевић, Владо (1990). Ибеовац : ја, Владо Дапчевић. Београд: Филип Вишњић. ISBN 978-86-7363-096-0.
