Вероника Микле

С Википедије, слободне енциклопедије
Вероника Микле
Veronica Micle - Foto01.jpg
Вероника Микле
Пуно имеАна Кампеану
Датум рођења(1850-04-22)22. април 1850.
Место рођењаНасауд, Аустријско царство
Датум смрти3. август 1889.(1889-08-03) (39 год.)
Место смртиВаратек, Краљевина Румунија
НационалностРумунка
Занимањеписац, песник
РодитељиИлија Кампеану
Периодромантизам
Језик стварањарумунски
Књижевни жанрпроза, поезија

Вероника Микле (рођена као Ана Кампеану;[1] Насауд, 22. април 1850Варатек, 3. август 1889) била је румунска песникиња рођена у Аустријском царству, чија су дела настала под утицајем романтизма.[2] Она је најпознатија по својој љубавној вези са песником Михајем Еминескуом, једним од најзначајнијих румунских песника.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Вероника Микле је рођена 22. априла 1850. године у Насауду као Ана Кампеану, Микле је била друго дете обућара Илије Кампеануа и његове супруге Ане.[2] Она је рођена након очеве смрти — Илија је умро 1849. године, након што је примио два метка у груди током борбе са Аврамом Јанкуом против мађарских револуционара.[1] Њена мајка је отпутовала у Молдавију, сместивши се у општини Таргу Њамц 1850. године и у Јашију 1853. године.[2] Ана је похађала основну школу и Централну школу за девојчице у Јашију, коју је завршила јуна 1863. године,[2] а током овог периода почела је да користи име Вероника.[4] Њен испитивач на дипломском испиту био је ректор Универзитета у Јашију, професор Штефан Микле. Они су своју љубавну везу започели убрзо потом, а Вероника се са 30 година старијим Миклеом венчала 7. августа 1864. године у цркви Боб у Клужу.[4][2] Имали су две ћерке: Вирџинију, песникињу која се касније удала за Едуарда Грубера, и Валерију, оперску певачицу која је користила уметничко име Хилда.[4]

Марта 1872. године, Вероника је у Бечу срела Михаја Еминескуа, и са њим започела везу која је трајала до краја њихових живота.[5][2] Он је испрва посећивао књижевни салон који је она држала,[6][7] а њихово пријатељство прерасло је у љубав негде између 1875.[3] и 1878. године (зависно од извора), када су почели да посвећују песме једно другом. Њихова романса пролазила је кроз неколико периода успона и падова[8] — на пример, Еминеску је отишао за Букурешт 1877. године како би уређивао часопис Време (рум. Timpul), а те године је Вероника објавила песме у којима је исказала своју тугу зато што је остала. Њен супруг преминуо је 1879. године, остављајући је у сиромаштву.[4][9][2] Она је дошла у Букурешт како би тражила пензију, а Еминеску ју је тада јавно назвао својом вереницом, али су се појавили и додатни напади (укључујући и мртворођено дете у мају 1880. године) и када је опет почео да се бави том темом током 1881. године, дијагностикован му је сифилис 1883. године.

Године 1887, Вероника се преселила у Букурешт, у покушају да одржи Еминескуа у животу.[4] Након његове смрти јуна 1889. године, она се повукла у манастир Варатек, где је саставила књигу под називом Љубав и поезија (рум. Dragoste şi Poezie), у коју је укључича сопствене песме, али и оне које је Еминеску посветио њој, којима је додала коментаре.[4] Потресена, Вероника се отровала арсеном ни два месеца након Еминескуове смрти.[10][11] Сахрањена је на манастирском земљишту у Варатеку.[12] Њена кућа у Таргу Њемцу, коју су јој родитељи дали као поклон за венчање, а коју је она донирала манастиру 1886. године, данас представља музеј.

Књижевна активност[уреди | уреди извор]

Миклеова је свој књижевни деби остварила у часопипсу Noul Curier Român (NCR) током 1872. године, када је објавила два романтична скеча под уметничким именом Корина. Своје љубавне песме, посвећене Еминескуу, објављивала је током 1874. године у часопису Columna Lui Traian, а наредне године и у часопису Convorbiri Literare. Такође је доприносила и часописима Породица (рум. Familia; од 1879. године), Revista Nouă и Revista Literară.

Поред тога, књига која садржи 93 Еминескуова писма Миклеовој, као и 15 њених одговора, објављена је током 2000. године.[8]

Биста Веронике Микле у Копоу парку у Јашију, Румунија

Библиографија[уреди | уреди извор]

Почетна страна дела Поезије из 1887. године
  • Rendez-vous, NCR, I, 1872
  • Plimbarea de mai în Iaşi, NCR, I, 1872
  • Poezii, Букурешт, Халман, 1887
  • Poezii, Проф. И. С. Мугур, Јаши, Шарага, 1909
  • Dragoste şi Poezie, Букурешт, Сокек, Проф. Октав Минар.
  • Преводи Алфонса де Ламартина и Теофила Готјеа, у делу Поезије, Букурешт, Халман.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Călinescu, Viața lui ..., p. 262
  2. ^ а б в г д ђ е Dicționarul literaturii ..., p. 578
  3. ^ а б Veronica Micle
  4. ^ а б в г д ђ „Veronica Micle - biografie”. Архивирано из оригинала на датум 03. 03. 2016. Приступљено 08. 05. 2019. 
  5. ^ Călinescu, Viața lui ..., p. 263
  6. ^ Slavici, Amintiri, p.23
  7. ^ Călinescu, Viața lui ..., p. 264
  8. ^ а б E. Stere, The Nation's Poet, "Central European Review", t. II, nr 30, 9 października 2000 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. август 2005).
  9. ^ Călinescu, Viața lui ..., p. 266
  10. ^ Санда, Джордж (1972). Вероника Микле. Бухарест: Румынское книжное издательство. 
  11. ^ Sinuciderea Veronicăi Micle | Istorie pe scurt
  12. ^ Ł. Galusek, M. Jurecki, A. Dumitru, Rumunia. Mozaika w żywych kolorach, Bezdroża, Kraków 2004, s. 173.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Санда, Джордж (1972). Вероника Микле. Бухарест: Румынское книжное издательство. 
  • Veronica Micle, Corespondență, Editura Dacia, Cluj-Napoca, 1979.
  • (језик: румунски) Biographical summary Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016)
  • (језик: румунски) idem
  • (језик: румунски) Elena Buica-Pickering, "Veronica Micle", Observatorul Cultural, April 21, 2004
  • (језик: румунски) Cezar Pădurariu, "Amorurile care au zguduit Iaşiul", Adevărul, February 8, 2013
  • Emilia Stere, "The Nation's Poet", Central European Review, Vol. 2, No. 34, October 9, 2000
  • George Călinescu, Viața lui Mihai Eminescu, Editura Litera, Chișinău, 1998
  • Dicționarul literaturii române de la origini pînă la 1900, București, Editura Academiei Române și Editura GUNIVAS, București, 2008
  • Dulcea mea Doamnă / Eminul meu iubit, Corespondență inedită Mihai Eminescu – Veronica Micle, Editura POLIROM, 2000.
  • Mihai Eminescu, Opere, vol. XVI, Corespondența. Documentar, Ed. Academiei, București, 1989.
  • Veronica Micle, Poezii, E.P.L., București, 1969.
  • Augustin Z.N. Pop, Mărturii … Eminescu – Veronica Micle, Agenția Litera, Chișinău, 1989.
  • George Sanda, Veronica Micle, Ed. Cartea Româneasca, București, 1972.
  • C. Vamoș, D. Vamoș, Eminescu – viața unui om singular, Editura Risoprint, Cluj-Napoca, 2008.
  • Ioan Slavici, Amintiri, Cultura națională, București, 1924

Спољашње везе[уреди | уреди извор]