Вељко Губерина

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Вељко Губерина
Лични подаци
Датум рођења(1925-09-09)9. септембар 1925.
Место рођењаВргинмост, Краљевина СХС
Датум смрти31. децембар 2015.(2015-12-31) (90 год.)
Место смртиБеоград,  Србија
Научни рад
Пољеадвокатура

Вељко Губерина (Вргинмост, 9. септембар 1925 – Београд, 31. децембар 2015) био је истакнути српски адвокат.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 9. септембра 1925. године у Вргинмосту, на Кордуну,[1] од оца Николе и мајке Миле.[2] До 1941. године, живео је у Карловцу, где је завршио српску основну школу „Свети Сава“ и пет разреда гимназије. Јула месеца 1941. године, био је принуђен да са породицом пребегне у Србију, тачније у Јагодину, где је за време немачке окупације живео са мајком и сестром. Десет чланова мајчине породице побиле су усташе у глинској цркви.[2]

Године 1944. завршио је у Јагодини гимназију да би у пролеће 1945. године прешао у Београд, где је 28. августа 1945. године, ухапшен и осуђен на три године затвора због „деловања против народа и државе”, јер су код њега пронађени леци у којима се описује оставка Милана Грола[2]. Казну је извршавао у КПД Ниш, одакле је пуштен маја 1947. године (2009. је рехабилитован). Запослио се у Београду, где је живео са мајком. Пошто се није могао уписати на факултет у Београду — јер „није био подобан”[2], одлучио је да упише и заврши Правни факултет у Љубљани, као ванредни студент, дипломирајући 1951. године. После одслужења војног рока, 1953. године, започео је рад као адвокатски приправник код адвоката Милана Тадића и у Окружном суду у Београду. Адвокатску канцеларију отворио је у Београду, 1956. у Улици кнеза Милоша.[2]

Како је за време стажирања у Окружном суду био запажен као вредан, радан и амбициозан, почео је добијати одбране по службеној дужности из области младалачке делинквенције.

Синод Српске православне цркве одликовао га је 1997. Орденом Светог Саве првог степена, а 2002. председник СРЈ одликовао га је Орденом рада.[2] Био је кандидат за дописног члана САНУ на Изборној скупштини 2006. године. За почасног члана Удружења књижевника Србије је изабран 2011.[3] Од Адвокатске коморе Србије добио је 2012. Златну плакету за животно дело, за допринос унапређењу адвокатуре и њеној афирмацији у јавности.[4][2]

Био је бранилац оптужених за убиство у 700 предмета и успео је да својим знањем и адвокатском вештином ослободи 51 брањеника. Током више од 50 година активног бављења адвокатуром, Вељко Губерина се бавио кривичним правом. Још много пре данашњих реформатора, успео је да измени кривични поступак у корист окривљених и допринео је укидању вербалног деликта.[2] Као енергични присталица укидања смртне казне, био је један од оснивача "Удружења за борбу против смртне казне" 1981. године.

Кратко је ушао у политику крајем 1980-их година и био председник Народне радикалне странке обновљене 1990. године, мање од годину дана. Фебруара 1991. године престаје да се бави политиком и наставља рад као адвокат. У то време потпредседник странке био је Томислав Николић.[5]

Преминуо је у Београду 31. децембра 2015. године у 91. години живота.[6]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Жалба Врховном суду Југославије: случај Точиловац, (1970)
  • Бранио сам, Самостално ауторско издање, Београд (1977, 1983, 1999)
  • То сам рекао, Београд (1991, 1993)
  • Бранио сам... 2: суђења која су узбуркала јавност, Југоштампа, Београд (1980)
  • Бранио сам... 3, Београд (1983)
  • Бранио сам... 4: убиство турског амбасадора , Београд (1995)
  • Бранио сам... 5, Београд (1999)
  • Реаговања, Књига, Београд (1997)
  • Историја југословенске адвокатуре, Књ 1-3, Савез адвокатских комора Југославије, Београд (1998, 2002)
  • Један дан до живота,
  • Путевима правде,
  • Сведок историје,
  • Сведок историје, Књ. 2, Књига, Војна штампарија, Београд (2004)
  • Сведок историје, Књ. 3, (2004)
  • Сведок историје, Књ. 4, Беосинг, Београд (2004)
  • Сведок историје, Књ. 5, Графопак, Сопот (2005)
  • Сведок историје, Књ. 8, Београд (2006)
  • Сведок историје, Књ. 9, Будућност, Нови Сад (2004)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Времеплов (9. септембар 2011)”. Радио-телевизија Србије. 9. 9. 2011. Приступљено 25. 11. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж „Одлазак краља адвокатуре”. politika.rs. Приступљено 2. 1. 2016. 
  3. ^ „Трибине УКС маја 2011. и представљање књига српских писаца”. Удружење књижевника Србије. 5. 5. 2011. Архивирано из оригинала 21. 03. 2012. г. Приступљено 25. 11. 2012. 
  4. ^ Награда за животно дело Вељку Губерини („Политика“, 9. септембар 2012)
  5. ^ Вељко Губерина Биографија
  6. ^ PREMINUO ADVOKAT VELJKO GUBERINA

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вељко_Губерина&oldid=27421970”