Вељко Жижић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
вељко жижић
Лични подаци
Датум рођења(1912-07-11)11. јул 1912.
Место рођењаМилошевићи, код Шавника,  Краљевина Црна Гора
Датум смрти1. март 1993.(1993-03-01) (80 год.)
Место смртиБеоград,  Србија,  СР Југославија
Професијаправник
Породица
СупружникРадмила Миловановић—Жижић
Деловање
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
ЧинГенерал-мајор
У току НОБНародноослободилачка борба
Врховни војни тужилац
Период1946—1950
Претходникнико
НаследникИлија Костић
Одликовања
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Вељко Жижић (Милошевићи, код Шавника, 11. јул 1912 — Београд, 1. март 1993) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-мајор Југословенске армије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Вељко Жижић је рођен 11. јула 1912. године, у селу Милошевићи код Шавника. Син је Јована Жижића, команданта црногорске краљевске војске, тј. њене Дробњачко-ускочке бригаде у Мојковачкој бици у Првом светском рату. Дипломирао је на Правном факултету у Београду.

Био је активни учесник НОБ-а од 13.07.1941. године, један од организатора устанка у шавничком крају, командант батаљона Дурмиторског НОП одреда у Четвртој црногорској пролетерској бригади, затим начелник штаба Корпуса и командант Групе бригада, те и командант Шесте црногорске ударне бригаде која је ослободила град Никшић дана 18.09.1944. године. На место команданта именован је наредбом Штаба Другог ударног корпуса од 10. новембра 1943. године, а по Наредби Врховног штаба НОВ и ПОЈ, коју потписују политички комесар Митар Бакић, те командант Корпуса генерал-мајор Пеко Дапчевић.

Вељковог оца Јована и рођеног брата Милана са још четворицом чланова породице Жижић, стрељале су италијанске окупационе снаге у јесен 1941. године у Пљевљима. Наиме, по окончању Битке на Крнову, у којој су италијанске јединице доживеле значајне губитке, као људи од угледа, а уједно и чланови Вељкове најуже породице, позвани су Јован Жижић и његов најстарији син Милан, на преговоре са италијанским окупационим снагама. Како је у питању била превара, обојица су са неколицином чланова породице Жижић, најпре ухапшени, а потом и стрељани, све са циљем одмазде, застрашивања и сламања устаничког отпора у окупираној Црној Гори.

Као дипломирани правник после рата је постављен на функцију Врховног војног тужиоца, на којој функцији је био задужен за очување законитости у ЈА. На суђењу начелнику Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, Драгољубу Михаиловићу - Дражи, врховног војног тужиоца је заступао Милош Минић, који је написао нацрт оптужнице против вође четничког покрета.[1] Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије од 16.12. 1947. године, Вељко је унапређен у чин генерал-мајора Југословенске армије.

Информбиро и робија[уреди | уреди извор]

Због одбијања да учествује у судско-политичким процесима присталицама тзв. Информбироа, најпре је са наведене функције ухапшен дана 21.02. 1950. године, а потом и осуђен Пресудом Војног суда у Београду бр.238/51 од 07.03. 1951. године на 14 година строгог затвора са губитком свих грађанских права у трајању од 3 године, а по истеку наведене казне, као на и губитак чина генерал-мајора ЈА. Помиловањима Савезног извршног већа, на чијем челу се налазио Јосип Броз Тито, од дана 29.11. 1954. и дана 29.11. 1957. године, затворска казна била му је умањена на десет, односно седам година строгог затвора, а губитак грађанских права на две. На робији је укупно провео 2836 дана и то у затвору "Главњача" у Београду, затвору "Билећа", као и логорима "Голи оток - Петрова рупа".

Тад се догодила једна врло занимљива ствар. Кад су исљедници завршили посао, материјал против нас дали су Врховном војном тужиоцу и Врховном војном суду ради подизања оптужнице. Међутим, они одговорише да у свему томе нема елемената кривичног дјела, да су то партијске побуне и прекршаји и да за то можемо бити само партијски кажњени. Предсједник суда је био генерал Крџић, а тужилац Вељко Жижић. Кад су ови одбили, позвали су њихове замјенике Лаковића и Лакића. И они су одбили. Све су их похапсили и послали на Голи оток. Замисли, колико су ти људи тада били храбри!

[2](Владо Дапчевић)

По савести правника, комунисте и човека висока морала није се могао уклопити у кампању општег прогона свих комуниста у армији који се у новонасталој ситуацији нису могли снаћи или сложити са руководством. Једно је била кривична радња, а друго право чланова Партије да у овој ситуацији имају и своје мишљење, базирано на чињеницама, властитој процени ситуације, па и на логици. Због оваквог свог става није могао удовољити захтевима и жељама партијског и државног руководства, нарочито ако се радило и о одступању од закоских прописа. Причао ми је неке појединости о томе. Маршал Тито се, на пример, био жестоко окомио на Сретена Жујовића због подвајања става о Резолуцији и одбијања да се са осталим члановима партијског руководства супротстави Совјетском Савезу. Осим чина и функција наумио је да му одузме и Партизанску споменицу 1941, са добијеним одликовањима. Кад је о томе консултовао врховног војног тужиоца, овај га је без икаквог околишања упозорио: "Одликовања му можете одузети, али му се Партизанска споменица по закону не може одузети. Стекао ју је својим непрекидним учешћем у рату и револуцији од почетка до краја. То је неспорно и то му закон гарантује.

[3](Миливоје Стевановић - Долински)

Војни тужилац, генерал Вељко Жижић, био је ухапшен и послан на Голи оток јер није хтео да шаље на робију мимо закона, па је изгледало да је "недовољно оштар" (Марковић (1987). стр. 79.-80; Ковачевић и Растодер 1989: бр.81; Перућица (1990). стр. 55.,161).

[4](Божидар Језерник)

Готово двије године ће врховном војном тужиоцу, тада генералу Илији Костићу бити потребно да припреми судјење двојици наводних Арсових сапутника у бјекству - Генералу Бранку Петричевићу и пуковнику Влади Дапчевићу. Догодило се то тек почетком јуна (1-4) 1950. године. Он је у међувремену дошао на место генерала Вељка Жижића, који је, као и предсједник Врховног војног суда, генерал Мирко Крџић, те пуковници правне струке Милија Лаковић, Владо Лакић и Вујадин Ћетковић, одбио да тужи и суди по полицијској пријави, "без правног основа за кривично гоњење", јер је, у већини, била ријеч о људима који су само нешто и негдје рекли, али без чињења кривичног дјела и без посљедица за интересе земље и народа. Сви ти "непослушни и неподобни правници" добили су од војних судова казне од 10 до 12 година строгог затвора, с тим што је Крџић, сурово мучен и понижаван, незнано гдје у мрежи београдских апсана умро у току истраге.

[5](Иван Матовић)

Супруга Радмила[уреди | уреди извор]

Заједно са Вељком ухапшена је и његова тадашња вереница, касније супруга, Радмила Миловановић (01.02. 1924. Мајдево/Крушевац, Народна Република Србија, ФНРЈ - 14.09. 1992. Београд, Република Србија, Савезна Република Југославија), која је Решењем Комисије за прекршаје града Београда од дана 04.04. 1950. године, кажњена затворском казном у укупном трајању од 19 месеци и 15 дана, те упућивањем на друштвено-користан рад у трајању од 18 месеци, рачунајући од дана издржане казне. Радмили се на терет стављало да је стајала на позицијма Резолуције Иб-а. Незванично је ухапшена и кажњена због њене везе са Вељком, те је од ње и тражено да га се јавно одрекне, што је упорно одбијала. У београдској "Главњачи", затим затворима "Рамски рит" и "Пожаревац", као и у логору "Свети Гргур" провела је укупно 888 дана, да би на слободу била пуштена дана 25.07. 1952. године. Учесница је НОБ-а од 20.10. 1944. године. Радмилин отац, Божидар Миловановић, убијен је од стране четника током Другог светског рата.

Жижићева другарица Радмила, пошто је и сама провела три године на Голом, чекала га је стрпљиво и одолевала свим притисцима родбине и власти да би га се одрекла. За лепу, младу жену, каквом сам је видео на једној његовој фотографији, таква тврдоглавост није била нимало лака.

[3](Миливоје Стевановић - Долински)

Судска рехабилитација[уреди | уреди извор]

Вељко и Радмила Жижић су рехабилитовани одлуком Вишег суда у Београду која је постала правноснажна дана 1. децембра 2014. године. Од последица мучења и пребијања у наведеним казнионицама Југославије, обоје су патили и боловали до саме смрти.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Vesti - Ponistena presuda Drazi Mihailovicu iz 1946
  2. ^ "Ибеовац - Ја, Владо Дапцевиц" - Славко Ћурувија, "Филип Вишњић" Београд 1990.
  3. ^ а б "У Титовим фабрикама "издајника"" - Миливоје Стевановић, "Култура" Београд, 1991.
  4. ^ "Нон Цогито Ерго Сум: Есеји о Голом отоку" - Божидар Језерник, "Медитерран Публисхинг" Нови Сад, 2012.
  5. ^ "Арсо Р. Јовановић, Војсковођа с ореолом мученика" - Иван Матовић, "Медија центар одбрана" Београд, 2001.

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Arso R. Jovanović, Vojskovođa s oreolom mučenika" - Ivan Matović, "Medija centar odbrana" Beograd, 2001.
  • "Ibeovac - Ja, Vlado Dapcevic" - Slavko Ćuruvija, "Filip Višnjić" Beograd 1990.
  • "Non Cogito Ergo Sum: Eseji o Golom otoku" - Božidar Jezernik, "Mediterran Publishing" Novi Sad, 2012.
  • "U Titovim fabrikama "izdajnika"" - Milivoje Stevanović, "Kultura" Beograd, 1991.
  • "Šesta crnogorska narodno-oslobodilačka udarna brigada" - ZBORNIK SJEĆANJA. Titograd: NIO "Pobjeda". 1983.
  • "Drobnjak, porodice u Drobnjaku i njihovo porijeklo: Drobnjak, Jezera, Uskoci i Šaranci" - Stojan Karadžić, Vuk Šibalić, Beograd : IŠ "Stručna knjiga", 1997.
  • "Četvrta proleterska crnogorska brigada" - Blažo Janković "Vojnoizdavački zavod" Beograd, 1975.
  • "Četvrta proleterska - ZBORNIK SJEĆANJA" knjiga 1,"Vojnoizdavački zavod" Beograd, 1969.
  • "Četvrta proleterska - ZBORNIK SJEĆANJA" knjiga 2,"Vojnoizdavački zavod" Beograd, 1969.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вељко_Жижић&oldid=26839680”