Вељко Зековић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ВЕЉКО ЗЕКОВИЋ
Veljko Zeković.jpg
Вељко Зековић
Датум рођења (1906-12-28)28. децембар 1906.
Место рођења Никшић
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти 9. септембар 1985.(1985-09-09) (78 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија правник
Члан КПЈ од 1934.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Вељко Зековић (Никшић, 28. децембар 1906Београд, 9. септембар 1985), правник, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. децембра 1906. године у Никшићу. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Школовање је наставио на Правном факултету у Београду. Тамо је био учесник многих студентских и радничких штрајкова и демонстрација. Због тога га је полиција неколико пута хапсила и затварала.

Чланом Комунистичке партије Југославије постао је 1934. године. Политички је деловао у Никшићу, као члан секретар Месног комитета КПЈ. Био је један од организатора и руководилаца политичких и других акција КПЈ у Никшићу и околини.

Народноослободилачка борба[уреди]

Након окупације Југославије 1941. године, руководио је припремама за оружани устанак на територији Никшићког среза. Јула 1941, био је именован за члана новоформираног Окружног комитета КПЈ за Никшић (за срезове Дурмиторски, Никшићки и Херцегновски). Активно је учествовао у Тринаестојулском устанку, а наставио је да делује и након гушења устанка од стране окупаторских снага. Ангажовао се на стварању јединица Дурмиторског и Никшићког одреда, као и на стварању огранака организација омладине, жена и народне власти.

Од формирања Никшићког одреда до априла 1942. године, био је заменик политичког комесара. У то је време одред дејствовао на територији среза Никшић и у источној Херцеговини, те водио борбе с италијанским, усташко-домобранским и четничким снагама, створена је слободна територија и пружана помоћ партизанским снагама у Херцеговини.

Зековић је априла 1942. био именован за секретара Окружног комитета КПЈ за Никшићки округ. Као истакнути партијски и војно-политички руководилац, фебруара 1942. године, учествовао је на Острошкој скупштини, када је формиран Главни народноослободилачки одбор за Црну Гору и Боку. Од повлачења главнине партизанских јединица из Црне Горе у Босну, од јуна 1942, па до априла 1943. године, илегално је деловао на територији Никшићког округа.

Био је већник Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе и Боке. Од 1944. године је био члан Извршног одбора, а затим секретар Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО). Током рата је постао и члан Бироа Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору.

Послератна каријера[уреди]

После рата, био је министар трговине и снабедвања у Првој влади НР Црне Горе од 1945. до 1946. године. Између 1946. и 1967. године, вршио је више дужности на нивоу Федерације. Био је помоћник министра трговине и снабедевања Савезне владе (1946-1947), начелник управе за кадрове Централног комитета КПЈ, секретар Савезне владе за Персоналну скужбу (1947-1953), члан, секретар (1953-1963), па потпредседник Савезног извршног већа (1963-1965), председник законодавно-правне комисије Савезне скупштине (1967—1969), члан Савезног одбора ССРН Југославије, члан Савета федерације СФРЈ (1967-1969) и остало.

Више је пута био биран за посланика Скупштине СР Црне Горе и Савезне скупштине СФРЈ. Биран је за члана Централног комитета СК Црне Горе. За члана Централног комитета КПЈ/СКЈ био је биран од Петог до Осмог конгреса СКЈ. Био је генерал-мајор ЈНА у резерви.

Умро је 9. септембра 1985. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена народног ослобођења и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]

  • Југославенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
  • Српски биографски речник (књига трећа). „Матица српска“, Нови Сад 2007. година.