Вељко Стојановић
| Вељко Стојановић | |
|---|---|
 Вељко Стојановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. април 1953. |
| Мјесто рођења | Смољана, код Босанског Петровца, НР БиХ, ФНРЈ |
| Образовање | Војна академија Копнене војске |
| Супружник | Милка |
| Војна каријера | |
| Служба |
|
| Војска | Југословенска народна армија Војска Републике Српске |
| Чин | генерал-мајор |
| Учешће у ратовима | Рат у Босни и Херцеговини |
| Одликовања |     |
Вељко Стојановић (Смољана, код Босанског Петровца, 10. април 1953) је пензионисани генерал-мајор Војске Републике Српске. Током рата у Босни и Херцеговини био је командант 1. сарајевске механизоване бригаде.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1953. године у селу Смољани од оца Косте и мајке Анице. Поред њега родитељи су имали још петоро дјеце. По националности је Србин. Ожењен је и у браку са супругом Милком има двоје дјеце. Породична крсна слава је Свети Јован Крститељ − Јовањдан (20. јануар).
Завршио је: основну школу у селу Смољани 1967; гимназију прву годину у Босанском Петровцу 1968, а другу, трећу и четврту годину у Прокупљу 1971; Војну академију Копнене војске-смјер пјешадија 1975. у Београду и Сарајеву; курс командира пјешадијске чете 1978. у Сарајеву; курс команданата батаљона 1983. у Сарајеву; Командно-штабну школу тактике Копнене војске 1989. (ванредно) у Београду и Школу националне одбране 1997. у Београду.[1]
Произведен је у чин потпоручника 25. јула 1975, а унапријеђен у чин поручника 1976, капетана 1978. (пријевремено), капетана прве класе 1982, мајора 1987, потпуковника 1991, пуковника 7. октобра 1993. (пријевремено) и генерал-мајора 9. јануара 2001. године (ванредно).[2]
Обављао је дужности: командир пратећег вода у Сарајеву 1975; командир вода бестрзајних топова 82мм у Сарајеву 1975; заступник командира пјешадијске чете у Сарајеву 1975−1976; командир извиђачког вода у Мостару 1976−1977; командир пјешадијске чете у Мостару 1977−1983; командант пјешадијског батаљона у Мостару 1983−1989; начелник штаба, уједно замјеник команданта 49. моторизоване бригаде у Сарајеву 1989−1992; командант механизоване бригаде у Сарајеву 1992; командант механизоване бригаде Сарајевско-романијског корпуса 1992−1996; командант моторизоване бригаде, Пале 1996; инспектор у Инспекцији борбене готовости Војске Републике Српске у Бијељини 1997; начелник Одјељења борбене готовости у Инспекцији Генералштаба Војске Републике Српске (уједно замјеник начелника Инспекције борбене готовости) у Бијељини 1997−1999; заступник начелника (уједно помоћник начелника Генералштаба) Инспекције борбене готовости Војске Републике Српске у Бијељини 1999; начелник Управе за оперативно-штабне послове (уједно замјеник начелника Сектора), у Генералштабу Војске Републике Српске у Бијељини и Бањој Луци 1999−2002.
Службовао је у гарнизонима: Сарајево, Мостар, Пале, Бијељина и Бања Лука. Учествовао у рату од 4. априла 1992. до 14. децембра 1995. године на дужности: командант моторизоване бригаде и команданта механизоване бригаде Сарајевско-романијског корпуса.[1]
Пензионисан је 28. фебруара 2002. године. Са породицом живи у Бањој Луци.
Одликовања и признања
[уреди | уреди извор]Одликован у ЈНА:
Одликован у ВРС:
- Карађорђева звијезда трећег реда 1993.
- Карађорђева звијезда другог реда 2002.
Током службовања осам пута је оцјењиван, два пута оцјеном истиче се и шест пута оцјеном нарочито се истиче.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Генерали Републике Српске 1992−2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
- ^ а б Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
