Видовдански устав

Прва страна устава

Видовдански устав је први устав јужнословенске државе, тачније Краљевине СХС. Име је добио по датуму доношења, 28. јуну 1921. године. Важио је до 6. јануара 1929. године.

Усвајање

Процес усвајања Видовданског устава показаће велике политичке сукобе у новој држави. Иако су постојали ранији планови о доношењу устава (види Упутства (напутци), Крфска декларација, Женевски споразум), Устав је на крају донет тесном већином и прегласавањем на националној основи. За устав је гласало 223 посланика Уставотворне скупштине (Народна радикална странка, Демократска странка, Вошњакови земљорадници, Југословенска муслиманска организација и Национална турска странка). Против је било 35 посланика (социјалисти, републиканци и Српска земљорадничка странка) а апстинирао је чак 161 посланик - Хрватска републиканска сељачка странка (бојкотовала од почетка рад скупштине), Комунистичка партија Југославије, Народни клуб и Југословенски клуб. Уз то, није било представника тзв. треће зоне, која је била под италијанском окупацијом. У име краља сагласност је дао престолонаследник-регент Александар, што овај устав сврстава у категорију устава-пактова.

Одредбе

Краљевина СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија, чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација). Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу постојао парламентаризам.

Законодавну власт делили су краљ и Народна скупштина. Краљ је имао широк круг овлашћења - законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона као и иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и закључења мира. Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе.

Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Бирачко право било је било ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. Сваки члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања, интерпелације. У случају промене устава скупштина се распуштала и бирала нова, што је имало значење скривеног уставотворног референдума.

Министарски савет је био одговоран и краљу и Народној скупштини (орлеански парламентаризам) а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд. Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредаба за примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима.

Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови (Државни савет и Главна контрола).

Био је прописан и велики број социјално-економских права, као и посебан Привредни савет.

Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови и општине.

Уставна пракса

У пракси устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре свега у судству нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана није било на високом нивоу у пракси. Читав устав делио је судбину политички и национално растрзане земље. Историја Видовданског устава показала је да није могуће одржати једно уставно стање које је створено без учешћа Хрвата.

Види још

• Септембарски устав

Литература

• Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 

Спољашње везе

• Дигитална Народна библиотека Србије: Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. године
• Темељ државе или узрок подела („Политика”, 28. јун 2016)