Видовдански устав

Прва страна устава

Видовдански устав, односно Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је био први устав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Донет је од стране Уставотворне скупштине, а проглашен је на Видовдан, 28. јуна 1921. године, те је по томе у јавности прозван Видовданским уставом. Остао је на снази до 6. јануара 1929. године.

Усвајање

Процес усвајања Видовданског устава показаће велике политичке сукобе у новој држави. Иако су постојали ранији планови о доношењу устава (види Упутства (напутци), Крфска декларација, Женевски споразум), Устав је на крају донет тесном већином и прегласавањем на националној основи. За устав је гласало 223 посланика Уставотворне скупштине (Народна радикална странка, Демократска странка, Вошњакови земљорадници, Југословенска муслиманска организација и Национална турска странка). Против је било 35 посланика (социјалисти, републиканци и Српска земљорадничка странка) а апстинирао је чак 161 посланик - Хрватска републиканска сељачка странка (бојкотовала од почетка рад скупштине), Комунистичка партија Југославије, Народни клуб и Југословенски клуб. Уз то, није било представника тзв. треће зоне, која је била под италијанском окупацијом. У име краља сагласност је дао престолонаследник-регент Александар, што овај устав сврстава у категорију устава-пактова.

Одредбе

Краљевина СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија, чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација). Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу постојао парламентаризам.

Законодавну власт делили су краљ и Народна скупштина. Краљ је имао широк круг овлашћења - законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона као и иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и закључења мира. Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе.

Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Грађани су по Видовданском уставу имали политичка права - бирачко право, право на удруживање, збор и договарање. Бирачко право било је било ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. За жене је устав предвиђао доношење закона који би решио питање њиховог бирачког права, али он није донет у току читавог живота краљевине. Сваки члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања, интерпелације. У случају промене устава скупштина се распуштала и бирала нова, што је имало значење скривеног уставотворног референдума.

Министарски савет је био одговоран и краљу и Народној скупштини (орлеански парламентаризам) а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд. Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредаба за примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима.

Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови (Државни савет и Главна контрола).

Био је прописан и велики број социјално-економских права, као и посебан Привредни савет.

Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови и општине.

Уставна пракса

У пракси устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре свега у судству нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана није било на високом нивоу у пракси. Читав устав делио је судбину политички и национално растрзане земље. Историја Видовданског устава показала је да није могуће одржати једно уставно стање које је створено без учешћа Хрвата.

Види још

• Септембарски устав

Литература

• Уставотворна скупштина (1921). Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41. 
• Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73. 
• Смодлака, Јосип (1920). Нацрт југословенског устава (PDF). Загреб: Хрватски штампарски завод. 

Спољашње везе

• Темељ државе или узрок подела („Политика”, 28. јун 2016)