Византологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Византологија је интердисциплинарна наука која се бави проучавањем историје, културе, демографије, религије, књижевности, музике, науке, економије, новца, политике, свакодневног живота Источног римског царства. Као наука, византологија је настала у Немачкој, основана од стране Хијеронимуса Волфа (1516—1580).

Византологија[уреди]

Проучавање византијске историје отпочело је још током средњег века, у самом Византијском царству. Након пада Цариграда под Турке 1453. године и пропасти средњовековног Византијског царства, интересовање за византијску историју (посебно грчке изворе) наставља се са италијанским хуманизмом, а током 17. века шири се на просторе Европе и Русије. Почетком 20. века, формирањем византолошких студија, византологија постаје самостална дисциплина. Документа која проучава византологија могу се класификовати на више начина: 1) секуларна (царска и приватна документа) и верска (акти патријаршије и епископија), 2) према аутентичности (оригинали, копије) и сл. Царски документи могу се поделити на оне којима се проглашавају закони (едиктон, типографи, номоси, сакре и др.), доносе одлуке поводом специфичних слућаја (епистуле и др.), документа спољне политике (уговори, писма страним владарима) и административни документи (простагме, хорисми, сигилије и др). Свети документи су документи и службена писма патријаршије и епископа. Проучавање византијских извора задатак је различитих помоћних историјских наука, попут сигилографије, палеографије, епиграфике, нумизматике, метрологије, хронологије и др.

Познати византолози[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Evans, Helen C. & Wixom, William D. (1997). The glory of Byzantium: art and culture of the Middle Byzantine era, A.D. 843-1261. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780810965072. 
  • Baynes, Norman Hepburn (1955). Byzantine studies and other essays. London: U. of London. 
  • Kazhdan, Aleksandr Petrovich (1982). People and power in Byzantium: an introduction to modern Byzantine studies. Dumbarton Oaks. 
  • Gregory, Timothy E. (1990). „Intensive archaeological survey and its place in Byzantine studies”. Byzantine Studies. 13 (2): 155—175. 
  • Charanis, Peter (1972). Studies on the demography of the Byzantine empire: collected studies. Variorum Publishing. 
  • Hendy, Michael F. (1969). „Coinage and money in the Byzantine Empire, 1081-1261”. 12. Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
  • Jeffreys, Elizabeth; Haldon, John F.; Cormack, Robin (2008). The Oxford handbook of Byzantine studies. Oxford University Press. 
  • Barker, Ernest, ур. (1957). Social and Political Thought in Byzantium: From Justinian I to the Last Palaeologus. Oxford: Clarendon Press. 
  • Vasiliev, Alexander A. (1927). „Byzantine Studies in Russia, Past and Present”. The American Historical Review. 32 (3): 539—545. doi:10.2307/1837746. 
  • Beck, Hans-Georg (1977). Byzantinistik heute. Berlin: De Gruyter. ISBN 978-3-11-007220-4.  (на језику: немачки)
  • Hunger, Herbert (1973). Byzantinische Grundlagenforschung. London.  (на језику: немачки)
  • Irmscher, Johannes (1971). Einführung in die Byzantinistik. Berlin.  (на језику: немачки)
  • Mazal, Otto (1989). Handbuch der Byzantinistik. Graz.  (на језику: немачки)
  • Moravcsik, Gyula (1976). Einführung in die Byzantologie. Darmstadt.  (на језику: немачки)
  • Stouraitis, Ioannis (2014). „Roman Identity in Byzantium: A Critical Approach” (PDF). Byzantinische Zeitschrift. 107 (1): 175—220.