Википедија:Вики-гимназијалац/Хришћански социјализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Постоји ли било каква веза између религије и политике, између духовности и социјалности? Али веза не само на нивоу узајамног дејства цркве и државе као друштвених институција, већ дубока веза; например, да ли је могућа религиозна мотивација за улазак у политику?

Политика, наравно, може бити свакаква. Али, једноставно речено, постоје два вида политике:

1. Архаично-интегристичка политика. Овде се претпоставља органско етничко-религиозно јединство. Нација се посматра као живи организам, у којем све мора да се налази у хармонији. А онај ко није у јединству, сликовито говорећи, „тим горе по њега“. Слобода личности овде као да је сувишна. Али зато се много говори о обавезама. У Русији се то одржало у познатој парадигми: „православље, аутократија, народност“.

2. Либерално-правна политика. Овде се препоставља првенство закона, који стоји на бедему слободе и достојанства сваког човека, независно од његових погледа. Слобода се овде одређује као слобода светоназора, вероисповести, речи, штампе, промене. Оријентација је усмерена не на хармонију, већ на баланс различитих интереса. Граница слободе човека јесте граница слободе других људи. Десакрализована држава одржава ненарушивост те границе.

Ако прва политика може добро да се комбинује са монархијом и државном црквеношћу, онда је ситуација са другом политиком знатно сложенија. Овде се захтева оријентација на максималну слободу израза личности, уз строго поштовање спољашњег поретка. Захтева се идеолошки и религиозни плурализам, уз неутралност државе, као и постојање детаљно проучених демократских процедура.

Суштина хришћанског социјализма састоји се у признавању религиозног смисла безличних социјално-политичких структура. Хришћански социјализам, по суштини ствари, јесте хришћански осмишљена социјална етика.

Хришћански социјализам се спаја само са другим политичким моделом, и има две основне димензије.

1. Либералну димензију, засновану на оријентацији ка уважавању према сваком човеку, као створеном по образу и подобију Бога, уважавању његове слободе, уз одговарајућу подршку оних социјално-политичких структура, које не допуштају изругивање над човеком. Либерализам се овде разуме као култура поштовања спољашње слободе човека, која не нарушава слободу других људи. Закон предупређује таква нарушења. У суштини права налази се слобода. [1][2].

2. Социјалну димензију, засновану на организованој бризи о слабим члановима друштва.

Хришћански социјализам, као духовно-интелектуални покрет, појавио се почетком 19. века, као одговор хришћана на социјално питање проблема сиромаштва великих социјалних група. Карактеристичан је назив једног од радова Сен-Симона – „Ново хришћанство“. Делатници хришћанског социјализма добро су познати: Ламене (Француска), Кингсли (Енглеска), Кетелер (Немачка). У Католичкој цркви у Европи идеје социјалног хришћанства развијале су се одавно. Године 1891. они су добили званичан израз у познатој социјалној енциклики „Rerum Novarum“ папе Лава XIII. То је довело до постепеног стварања социјалног учења Католичке цркве, у којем се предлажу одговори из хришћанског аспекта на сва питања која имају етичку димензију, у која спадају и међурелигиозна, културална, социјално-економска питања. Хришћански социјализам постао је могућ захваљујући примени рационалних принципа на срж хришћанске благовести. Као да се догодило проширење принципа љубави, његово ширење са личног, на социјални ниво. В.С.Соловјов је то назвао љубављу према праведности.

У САД-у, почев од 1880-их година, па све до почетка Велике депресије, 1929. године, постојао је читав покрет у средини евангелистичких хришћана, који је представљао део Великог Буђења (Great Awakening) у Америци (трећег по реду), и добио име „Социјално Јеванђеље“ (Social Gospel). Тај покрет је тежио да из хришћанске тачке гледишта дâ одговор на социјалне проблеме тог времена. Наравно, то није било радикално ново. Тесна веза између личне религиозности и социјалне одговорности људи била је карактеристична и за претходна Велика (религиозна) буђења у САД, почев од 18. века.

То је био један од разлога превазилажења последње озбиљне економске кризе 1929. године, и постепеног грађења савременог друштва у САД.

У Стокхолму (1925. године) одржана је оснивачка конференција једног од праваца светског екуменистичког покрета Life and Work („Живот и дело“), на којој је учествовала и православна делегација, на челу са патријархом Фотијем Александријским. Тамо је била створена стална међународна организација за обраду питања социјалног хришћанства.

С.Н.Булгаков је писао: „Православна Црква је de facto одредила свој однос према социјалном питању. Истина, до сада и није постојало ‘вероучитељско одређење’ природе социјализма ни у руској цркви, ни у васељенском православљу. Али, социјализам, као социјално-економска доктрина, уопште и није питање вероучења“. С.Булгаков је сматрао да је „циљ социјализма, схваћен као остварење социјалне правде, заштите слабих, борбе са сиромаштвом, незапосленошћу, експлоатацијом, - у таквом степену морално очигледан, да неслагање може да се односи само на целисходност или остваривост ових или оних процеса његовог остварења“ [2][3].

Религија, тако, може да побуди људе не само на личну благочестивост и доброту, већ и на поштен посао у „свету“, на побољшање политичких и економских система, на добронамерни дијалог са свим људима добре воље. Тј.на активности у оној сфери, коју традиционална религиозност сматра световном (религиозно неутралном).

Референце[уреди]

http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=2048.0%3Bwap2