Википедија:Вики гимназијалац/Гај Јулије Цезар-Највећи император древног Рима

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гај Јулије Цезар (100-44 п. н. е.), римски војсковoђа и политичар, један је од највећих императора свих времена.

Попут Наполеона и Александра Великог, био је вођен мишљу да створи универзално царство, које би било уједињено под једним језиком и културом. Иза себе је оставио огроман утицај, јер су се касније многи владари угледали на њега. Поред своје политичке активности, бавио се и књижевношћу. Написао је већи број дела које и данашње генерације, 1800 година касније, читају и проучавају.

Гај Јулије Цезар

Mладост и одлазак из Рима[уреди]

У Субури, предграђу Рима, 100. године пре нове ере, рођен је највећи владар древног Рима, Јулије Цезар, као син Гаја Јулије Цезара III, који је и сам био римски племић и политичар. Јулије Цезар није био као други Римљани и још у доба своје младости схватио је да је новац кључ у римској политици. Када је имао 15 година, отац му је преминуо и како би испунио очекивања да дође на власт, прво што је желео да уради јесте да се ожени девојком која је потицала из неке успешне породице. Почео је да контактира са разним политичарима, од којих су неки били управо подржаваоци римског војсковође Гаја Марије. . Ово је било веома опасно, јер је Сула хтео да протера све људе који су подржавали његовог супарника. Са 19 година Цезар је био ухапшен, али га је римски диктатор поштедео и неки од његових утицајних пријатеља су га избавили из затвора. Било је очигледно да Јулије Цезар мора да напусти Рим на неко време како би се ствари смириле.


Цезарово изганство из Рима[уреди]

Када је отишао из Рима, Цезар се придужио војсци. Није ушао у армију као обичан војник, јер је потицао из елитне породице. Почео је као војни помоћник, али касније је унапређен у гувернера. Отишао је у Киликију, где је доказао да је достојан и храбар војник, добивши награду за спашавање живота свог колеге. Након овога напустио је војску, али још увек није било паметно да се врати у Рим. На југу Италије вежбао је беседништво и на крају се испоставило да је био веома талентован јавни говорник, чему је свакако допринела вежба за време изгнанства. Чак је и славни римски књижевник и беседник Марко Тулије Цицерон изјавио следеће: ,,Да ли знате човека, који је толико концентрисан да у тренутку својих говора искључује све друго, може да говори као Цезар? `` . Одлучио је да проведе зиму на Родосу, али брод којим је требао да иде је био запоседнут од стране пирата. Они су га заробили и држали га таоца 40 дана, све док га откуп није избавио. Док су га држали у ропству, пиратима је рекао да ће све да их убије када га пусте. Сви су смејали, па и сам Цезар. Међутим када је био ослобођен тако је и било. Цезаров следећи задатак, био је да организује војску, која ће бранити римски посед дуж обале Мале Азије (Турске).


Цезаров повратак из изганства[уреди]

У међувремену режим у Риму се променио и Цезар је могао да се врати кући. Захваљујући својим успесима у војсци, Цезар се успешно кандидовао за место у римској администрацији. Јулије Цезар је 63. године пре нове ере, служио као квестор у Шпанији, где је у Кадизу видео статуу Александар Великог, коме се дивио, јер је тако млад много тога постигао. Прва жена Корнелија му је преминула, тако да је морао да уђе у још један брак из политичке користи, са Помпејом Сулом, у чију је прељубу сумњао. Његови противници су прижељкивали неку његову слабост, како би га уништили. У Рим се вратио, одлучан да поправи своји политички положај. Приређивао је разне игре, гозбе, гладијаторска такмичања, обнављао је неке од јавних зграда све то како би његова популарност расла. Достигао је титулу вишег чиновника градске управе у Римском царству – титулу едила. Многим сенаторима се ово није свиђало, али Цезар није обраћао пажњу на то и достигао је титулу ,,врховног понтифа`` ( Pontifex Maximus) . Са овом титулом ретко ко је могао да га критикује или напада у било ком смислу, тако да је био у веома повољном положају.


Цезар у Шпанији[уреди]

Када је имао 41 годину, тачније 60. године пре нове ере, Цезар је поново отишао у Шпанију где је постао претор. Сенат га је вероватно послао у државу са којом су имају проблема већ дуже време, како би он пропао. Међутим Цезар је био храбар и одлично се снашао у својој новој улози. Открио је да је талентован да води војску, али и да из рата може да извуче профит како би вратио свој новац, који је потрошио, спасивши своју каријеру.


Цезаров повратак у Шпанију[уреди]

60. године пре нове ере, Цезар се вратио из Хиспаније, одакле је за кратко време победио Лузитанце, обновио оштећену привреду и поправио своје финансијско стање. Цезар се борио за то да буде изабран за конзула у свом одсуству, међутим сенат није то одобрио. Тако да је дошао у Рим лично и изабран је за конзула 59. године пре нове ере. Цезарови противници су спровели избор Марка Калпурија Бибула за другог конзула, Цезаровог kолегу.

Први тријумвират[уреди]

Цезар је успео да искористи политичку ситуацију и да се измири са Помпејом и Красом. Они нису имали подршку у сенату и били су у међусобној завади. Тројица моћних војсковођа склопили су незваничан савез и обавезали се да ће помагати један другом. Овај савез познат је као први тријумвират.Помпеј је имао ратну славу и велику војску, Цезар је био популаран у народу.и имао је славу обнављача Маријеве партије, док је Крас имао богатсво и везе у финансијским круговима. Један од главних циљева је било остваривање Помпејевих предлога, који нису прошли у сенату. Помпеј се оженио Цезаровом ћерком Јулијом, док се Цезар оженио са Калпурнијом, ћерком једног од присталица тријумвира, коме је обећан конзулат за 58. годину.


Странка оптимата и тријумвира[уреди]

Савез Цезара, Краса и Помпеја сенаторска партија је дочекала непријатељски. Сатиру под називом ,,Троглаво чудовиште`` издао је један од присталица, Марко Теренције Варон. Марко Порције Катон је прибегавао разним средствима ради одбране републиканских принципа. Када је Цезар у свом одсуству хтео да постане конзул, Катон је по цео дан говорио како би спречио доношење одлуке.


Цезаров конзулат[уреди]

Као конзул 59. године п. н. е. Јулије Цезар је спровео два аграрна закона,по којима је требало да се парцеле доделе на 20000 људи (у првом реду били су Помпејеви ветерани, а затим и неимућни грађани који су имали најмање троје деце). Његови предлози наишли су на оштру опозицију у сенату, међутим он их је ипак изнео пред народном скупштином. Катон и Бибол су пробали све како би спречили реализовање Цезарових законских пројеката, међутим насилно су удаљени са скупштине. Основни аграрни закон је примљен, а касније је и његова допуна. Ради спровођења закона изабрана је комисија у коју су ушли истакнути сенатори међу којима је био и Цицерон. Касније су од стране Цезара и Помпеја спровођени и други закони, у разним деловима Империје. Цезар је добио на управу Цисалпијску Галију и Илирију са роком од пет година, са правом да мобилише војску. После смрти намесника Јулије је добио и Трансалпијску Галију од стране сената.


Прогонство Цицерона[уреди]

Клодије је донео законски пројекат по коме свако ко погуби неког римског грађанина, без суда, мора бити прогнан из Рима. Тај закон је био уперен против Цицерона који је био против тријумвира и Клодијев непријатељ. Цицерон и његови пријатељи су покушали све како би ово спречили, међутим на крају Цицерон је морао добровољно да напусти Рим. Након што је законски пројекат прихваћен, био је осуђен на прогонство. Цицеронова имовина је била конфискована и већина је припала Клодију. Катон Млађи је такође удаљен из Рима и тек тад је Цезар кренуо из Италије у своју провинцију.


Ратови у Галији( 58 – 56. п. н. е. )[уреди]

Почетком 50. тих година Римљани су поседовали Цисалпијску Галију и приморски део Трансалпијску Галију. Већи део Галије је обухватао данашњу Француску, Белгију, велики део Швајцарске и један део Холандије.

Предаја галијског војсковође Верцингеторикса

У слободној Галији највећи проценат становништва чинила су Келтска племена. На југу се келтско становништво мешало са Иберцима и Лигурима, а на северу се граничило са германским племенима. У марту 58. године п. н. е. Цезар је дошао у провинцију и учинио је све да Хелвећани не упадну на римске поседе. Ови су кренули преко земље Секвенаца и Едуа, тако да је Цезар прешао границе провинције и почео је гонити Хелвећане. Упркос великој војсци, Хелвећани бивају поражени, морали су да склопе мир и савез и да се врате у своје место. Цезар се представио као бранитељ Хедуанаца од Ариовиста. Германска племена бивају нападнута пре него што им је стигла помоћ са оне стране Рајне. И поред упорног отпора Свева и бројне надмоћи, били су поражени на подручју данашњег града Стразбура. Победа над Ариовистом била је од великог значаја, јер сада германска племена нису могла да упадају на поља са оне стране Рајне. Крај 58. године п. н. е. и почетак 57. п. н. е. Цезар је дочекао у Цисалпијској Галији, као проконзул. Цезар је кренуо да напада северна племена, Белгима. Нека племена су пружале добар отпор, као Нерви који су замало поразили римску војску. Цезар је кренуо у Илирик, али су његови легати наставили да покоравају племена. Крас је успео потчинити аквитанска племена. Северозападна племена су заједно са Британцима изградила флоту, али их је Цезар поразио 56. године п. н. е. у бици код Лоире. Крајем 56. Године покоравањем Галије, Римљани су добили мноштво стоке, скупоцених метала и стотину хиљада робова. Ово што је Цезар урадио изазивало је дивљење у Риму, тако да је сенат приредио празнике од 15 дана.


Споразум у Луки[уреди]

После бурне 58. године стање у Риму се знатно променило са обзиром на то да је за народног трибуна изабран Тит Аније Милон, који је деловао исто као Клодије, на страни сената. Оптиматима је пошло за руком да врате Цицерона у Рим. Одржан је свечани дочек Цицерона, што се тријумвиру није свидело. Односи између Помпеја и Краса поново су постали затегнути, владали су немири, а Клодије и Милон су се стално супротстављали. Све су били чешћи напади од стране сената на тријумвир, тако да је Цезар морао да предузме све мере како би поново учврстио тријумвир. Састанак тријумвира, праћен угледним сенаторима,магистратима и промагистратима у Луки, одржан је 56. године. Одлучено је да Цезар на управу добије Галију на још 5 година, а да Помпеј и Крас буду конзули за 55. годину. Помпеју је требала да припадне Шпанија на управу на 5 година, док је Крас требао да добије Сирију. Када су се вратили у Рим Помпеј и Крас су се придржали Када су се вратили у Рим Помпеј и Крас су се придржали споразума у Луки. Помпеј је Шпанијом из Италије управљао преко легата, док је Крас отишао у Сирију. Крас је кренуо у освајање Парте и 53. године п. н. е. је у том походу убијен.


Цезарови ратови у Галији( 55 – 50. п. н. е. )[уреди]

Цезар је крајем 56. године и почетком 55. године ратовао са германским племенима, која су хтела да се учврсте на простору Галије са оне стране Рајне. Ступили су у преговоре са Римљанима, али их је Цезар изненада напао и покорио већину Германа, само је коњица прешла Рајну. Гонећи Германе Цезар је постао први војсковођа који је прешао Рајну и остао тамо 18 дана. Прелаз преко Рајне, било је демонстрирање римске моћи.


Поход у Британију[уреди]

Цезар се 55. године искрцао са две легије у Британију и поразио келтска племана, која су тада насељавала ово острво. Због временских услова Јулије је морао да прекине експедицију и да склопи мир. Међутим 54. године поново је кренуо у освајање са јаком галском коњицом и већом војском. Кренуо је ка дубини острва, прешао реку Темзу и поразио остала племена. Иако је Британија била мала земља и ово успеси нису били од великог значаја, ово је на Римљане оставило дубок утисак.


Антиримски покрет[уреди]

Док је Цезар освајао Британију међу Галима је завладао антиримски покрет. Код већине становништва Цезар није налазио симпатије, али су се свеједно морали борити на страни Римљана и достављати храну како би се прехранила римска војска. Сви су се ујединили од друида па до сиромашних Гала и почео је поход против Римљана. Један римљански гарнизон је тотално уништен, док су логор у коме се налазио као легат Цицеронов брат Квинт, запосели све док Цезар није дошао у помоћ.


Устанак галског војсковође Верцингеторикса[уреди]

Док се Цезар налазио у Цисалпијској Галији 52. г. галске вође су припремале устанак против Римљана. На челу је био млади и талентовани Верцингеторикс који се одликовао храброшћу и уживао је ауторитет. Устанку су се придружила и племена која су била са Римљанима. Верцингеторикс је хтео да одвоји Цезара од његових северних трупа, али је Цезар деловао одлучно, прикупио коњицу и са устанцима се обрачунао окрутно. Град Аварик је освојио после дуготрајне опсаде, али поход на Герговију није успео. Хедуанци су прешли на страну Верцингеторикса, тако да је Римљанима претила опасност са стране Цисалпијске Галије. Удружио се са својим легатом Лабиеном и натерао је Верцингеторикса да се повуче у свој логор у Алезији. Био је одсечен од галске војске и очекивао је да ће се Цезар смиловати, али је он у ланцима одведен у Рим, а касније је и погубљен. Пад Алезије је био тежак ударац, али се устанак и у 51. г. наставио. Племена која би се предала била би помилована од стране Цезара.


Борба између Цезара и Помпеја, битка код Александрије, погоршање економског стања у Риму[уреди]

Док је Цезар водио галске ратеове, ситуација у Риму се доста променила. Клодије је убијен од стране Милонових људи, Помпеј се придружио сенату и добио разна овлашћења. Провео је законе против криваца за насиље и поткупљивање. Милон је био прогнан, док Цезар није био сигуран да ли да се врати у Рим и да се сам кандидује за кознула 48. г. , јер му ови закони нису одговарали. Помпеј се удружио са оптиматима и од 51. г. до 49. г. за конзуле су бирани све сами Цезарови непријатељи. Конзул 51. Марко Клаудије Марцел је иступио против Цезаровог додељивања римског грађанства галима. У 50. г. Курион је изабран за трибуна и да би прикрио да је прешао на страну Цезара, иступао је и против Цезара и против Помпеја. Како би спречио грађански рат Цезар је концентрисоао трупе у Трансалпијској Галији, а једна легија му се налазила у Цисалпијсккој Галији. Предложио је да му се оставе две легије и Цисалипијска провинција са Илиирском, али је овај предлог био одбачен. Цезар је хтео да распусти војск уколико то уради и Помпеј. Ово се разматрало, али су победили крајњи оптимати са којима се Помпеј повезао. Цезару су враћена овлашћена и оптимати су морали да побегну од Цезара. 10. Јануара 49. г Цезар је прешао Рубикон која је галске провинције делила од Италије и рекао ,,Коцка је бачена`` (Iacta alea est). Грађански рат је отпочео. Победио је Помпејеве трупе код Илирде, а 6. Јуна 48. године, иако са мањом војском Цезар је победио Помпеја. (Помпеј је побегао са бојишта). Ово је означавало коначну победу над Помпејом, који је погинуо борећи се у савезу са оптиматима. Цезар је у Александрију стигао 3 дана након Помппејеве смрти. Птоломеј Аулет ,отац Клеопатре и Птоломеја Дионис,а умро је кратко време пре доласка Цезара, тако да се борба за Египта водила између Клеопатре и Диониса, који је прогнао сестру и дошао на власт. Цезар је тражио огромне своте које му је дуговао њихов отац. Када се Клеопатра тајно вратила Цезар се њоме задивио. На власт је поставио Аулетовог сина и ћерку, мада се Птоломеј побунио и погинуо је у бици код Нила. Тако да је целокупну власт имала Клеопатра. Фарнак освојио је краљевинекоје су биле савезнице Рима, Цезар је реаговао и лако победивши Фарнака рекао је: ,,Дођох, видех, победих`` (veni, vidi, vici). Економско стање у Риму се погоршало те је Целије Руф предложио да се плаћање дугова одложи за шест година, али тај предлог није успео. 47. Године Публије Корнелије Долабела обновио је законски пројекат о брисању дугова и ослобођењу купаца од кирије. Битка код Тапса и код Мунде била је последња етапа борбе са помпејевцима, одакле је Цезар поново однео победу. Помпејеви синови Гнеј и Секст су се учврстили у Шпанији, али су побеђени од стране Цезара. Гнеј је убијен, док се Секст склонио у северну Шпанију. Ово је означавало Цезарову апсолутну власт у Риму.


Апсолутна власт и Мартовске иде 44. г. п. н. е.[уреди]

46. п. н. е по трећи пут Цезар је постао конзул заједно са Марком Емилијем Лепидом. 45. постаје једини конзул, док му се 44. године Марко Антоније придружио на месту конзула (Цезаров пети пут). Цезар добија титулу доживотног диктатора. 15. март 44. године био је дан окупљања сената и Цезара. Требоније је остао испред врата како би у разговору задржавао Антонија. Тилије Цимбер је молио Цезара за повратак свог брата, али је овај то одбио. Цимбер га је повуче за тогу, као да га и даље моли, свуче му је са врата и повиче ,,Шта оклевате пријатељи``. Каска га рани у груди, Цезар га ухвати руку и великом снагом га повуче. Касије га удари улице, Брут у кук, а Боколијан га рани између рамена. Бива избоден 23 пута, изгубивши сваку наду пада испред Помпејевог кипа. Октавијан Август, његов усвојени син, га је касније наследио, траживши да се назове Гај Јулије Цезар Октавијан, а касније је захваљујући титули коју је добио назван Август. (Гај Јулије Цезар Октавијан Август).


Значај Цезарове владавине[уреди]

Гај Јулије Цезар је свакако био једна од најутицајних личности у светској историји. Био је вероватно највећи диктатор старог Рима и човек са визијом о бољој будућности. Од обичног војника овај славни владар се уздигао све до титуле доживотног диктатора. Био је веома интелигентан човек, што му је управо у неким биткама и помогло да победи. Формирао је први тријумвират, који је био најмоћнији савез у то доба. Није се обазирао на противнике и без обзира на њихову мржњу он би био одлучан у ономе што је замислио, што га је на крају можда и одвело до смрти Иза себе оставио је велико богатство и јаког наследника Октавијана Августа, који је био први владар Римског царства и заједно са Цезаром највећи владар Рима икада.

Литература[уреди]

1. Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Научна, Београд 2005

2. Апијан из Александрије, Римски грађански ратови, Дерета, Београд 1991

3. Tanja Skandalaki, 100 Ličnosti, Ljudi koji su promenili svet: Julije Cezar, De Agostini, Beograd 2010

Cпољашње везе[уреди]

1. http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/istorijastarogrima.html

2. http://www.roman-empire.net/republic/caesar-index.html