Википедија:Вики гимназијалац/PetarIIPetrovicNjegos

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је црногорски владика, највећи црногорски и један од највећих српских песника, филозоф и државник.

Petar II Petrovic-Njegos

Биографија[уреди]

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и И уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Раде је провео детињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве песме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где га је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Његош је често посећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.

Стриц је, раније, за насlедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. Желео је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, немачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. После му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлија. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

После стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар И је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар ИИ преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори. Године 1833, путовао је у Санкт Петербург, где је завладичен.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор од 06. 2010.]

Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања уметничких споменика, али и ради лечења. Владика се у прољеће 1850. разболео од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Лекар по којег је послато у Котор је на пола пута примио вести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.

Lovcen-024-p1010064

Књижевни рад[уреди]

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и подстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки рјечник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један дио „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у рјечнику. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце. Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, објавио је двије збирчице песама, гдје има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу пјесмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне пјесме. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Његош је хтео посветити своју »Слободијаду« престолонаследнику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином делу.[1] Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

N scepan mali

Референце[уреди]

  1. Јелачић, Алексеј (1940.). Русија и Балкан. Београд.


Литература[уреди]

  • Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988. г.