Википедија:Добри чланци/1
Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или само Карађорђе српски је неми играни филм из 1911. године. Режирао га је Чича Илија Станојевић, који је писао и сценарио, заједно са Ћиром Маноком, док главну улогу у филму тумачи Милорад Петровић, као Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка. Овај филм је први објављени играни филм у Краљевини Србији.{{напомена|Карађорђе је први филм објављен на простору Краљевине Србије, али се не сматра првим српским филмом. Југословенска кинотека на свом веб-сајту наводи информацију да је први српски играни филм Улрих Цељски и Владислав Хуњади. Иако снимљен пре, приказан је након филма Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа.
Карађорђе је филмска биографија истоименог српског вође устанка. Обрађен је цео његов живот од детињства па до смрти и историјски догађаји у којима је учествовао, од устанка против Турака, до боја на Мишару као и збора у Орашцу. Филм је сниман у Београду и његовој околини.
Филм је продуцирао Светозар Боторић, филмски продуцент и власник првих биоскопа у Краљевини Србији. Након неуспешног покушаја да обезбеди државна средства за пројекат, Боторић је одлучио да лично финансира филм. Глумци Народног позоришта у Београду добили су главне улоге. Боторић је раније радио са сниматељем Лујом де Беријем и поново га је ангажовао. Главно фотографисање одржано је током јула и августа 1911. године и одвијало се у Београду и околини. Филм је био добро прихваћен након премијере у Београду у октобру 1911. године. Иако је био финансијски успешан у Краљевини Србији, Пате је одлучио да га не дистрибуира у иностранству. Одлука је довела Боторића у неизвесну финансијску ситуацију, пошто су приходи на домаћим благајнама филма били једва довољни да покрију трошкове продукције. Након неколико даљих неуспешних покушаја да за своје филмове добије међународну дистрибуцију, Боторић је потпуно напустио филмску индустрију.
Године 1928. филм је последњи пут приказан, групи српских емиграната који су живели у Сједињеним Америчким Државама, док поново није пронађен 2003. године. Последња позната копија је нестала 1947. или 1948. године, а много деценија након тога филм се сматрао изгубљеним. У јулу 2003. године истраживачи Југословенске кинотеке открили су у Бечу углавном нетакнуту копију овог филма. Филм је накнадно рестауриран на време да буде приказан на 200. годишњицу избијања Првог српског устанка, фебруара 2004. године. Подвргнут је дигиталној рестаурацији 2011. године, а дигитално рестаурирана верзија филма накнадно је приказана на 100. годишњицу од објављивања. Југословенска кинотека је у децембру 2016. прогласила филм делом „културног наслеђа од великог значаја“.