Википедија:Правопис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОСНОВЕ ПРАВОПИСА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Велика и мала слова[уреди]

Великим почетним словима се пишу властита имена, и то:

  • а) лична имена и презимена: Милорад, Здравко, Ана, Јована, Петровић, Илић, Јовановић;
  • б) надимци и атрибути ако се сами употребљавају или су срасли с именом и постали његов саставни део: Миша, Гоца, Јован Јовановић Змај, Душан Силни, Ричард Лављег Срца, Петар Велики;
  • в) имена божанстава: Јупитер, Афродита, Зевс, Аполон;
  • г) имена животиња и грађевина: Шарац, Јаблан, Вучко, Сава центар, Криви торањ у Пизи;
  • д) имена припадника народа: Србин, Рус, Мађар, Грк;
  • ђ) имена становника градова, крајева, земаља, држава, континената: Новосађанин, Пироћанац, Нишлија, Бачванин, Балканац, Европљанин, Аустралијанац;
  • е) имена небеских тела: Сунце, Земља, Месец, Кумова слама, Марс, Венера;
  • ж) имена континената, држава, насељених крајева и места (све речи у њима осим везника и прилога): Европа, Србија, Црна Гора, Норвешка, Мачва, Далмација, Лика, Београд, Тршић, Нови Сад, Босна и Херцеговина, Брод на Купи, Јужна Америка, Двор на Уни;
  • з) имена мора, река, језера, планина и друга географска имена: Дунав, Палић, Копаоник, Морава, Јадранско море, Фрушка гора, Плитвичка језера, Балканско полуострво; ако се састоје из више речи, пишу се великим почетним словом само прве речи, а друге само ако су властите именице: Јужна Морава, Бели Дрим.
  • и) имена улица и тргова: Студентски трг, Железничка улица, Београдска улица; ако се састоје из више речи само се прва реч пише великим словом а остале малим словом изузев властитих имена: Булевар Николе Тесле, Улица Петра Петровића Његоша;
  • ј) имена празника: Божић, Васкрс, Бајрам, Ђурђевдан, Нова година, Први мај;
  • к) називи установа, предузећа, друштава: Матица српска, Основна школа "Младост", Војвођанска банка, Београдско драмско позориште, Српско певачко друштво, Спортско друштво "Партизан", Медицински факултет у Београду, Организација уједињених нација;
  • л) називи књига, часописа, новина, књижевних дела: Општа енциклопедија, Наш језик, Борба, На Дрини ћуприја, Свет компјутера;
  • љ) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ов, -ев, -ин: Марков, Милошев, Марин, Босанчева, Београђанкина, Југословенов.

Великим почетним словом се пише:

  • а) прва реч у реченици: Спушта се ноћ. Ледена киша добује у прозоре. Где су људи? Нема живе душе! Улице су пусте.;
  • б) прва реч после две тачке када је управни говор међу наводницима:

Ал' говори Муса Арбанаса: "Приђи, Марко, не замећи кавге, ил' одјаши да пијемо вино...";

  • в) наставак писма иза наслова ако се писмо наставља у новом реду, и то без обзира да ли се иза наслова ставља зарез или узвичник:

Драга мама, Твоје писмо сам примила тек јуче иако... или Драга Љиљо! Молим те, немој се љутити што се ретко јављам... Великим почетним словом пишу се заменице Ви и Ваш из поштовања према особи којој се пише: Драги наставниче, Јављамо Вам се одмах по доласку у летовалиште. На путу смо се држали Ваших препорука...

Малим словом се пише:

  • а) наставак управног говора ако је био прекинут уметнутом реченицом ради неког објашњења; на пример: "Хоће ли сви", питао је директор на збору ученика, "помоћи у уређењу околине школе?";
  • б) наставак реченице после управног говора, на пример: "Хоћемо!" - одговорили су сви присутни ученици. "Кренимо на посао, онда, одмах после састанка" - повикаше неки ученици.;
  • в) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ски, -шки, -чки, нпр.: новосадски, београдски, европски, чешки, нишки, суботички, амерички, крагујевачки;
  • г) заменице ви и ваш кад се у писму не обраћа само једној особи већ групи или кад се пише допис некој установи, фирми, друштву; нпр.:

Основној школи "Ј. Ј. Змај", Обавештавамо вас да је...

Састављено и растављено писање речи[уреди]

Састављено се пишу:

  • а) сложенице које имају само један акценат и у којима се први део не мења, на пример: Београд (Београда, Београду), голорук, пароброд, писмоноша, бездушан, југозападни, преполовити, извући;
  • б) називи становника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцентоване речи и пишу се одвојено; на пример: Новосађанин (према Нови Сад), Белоцркванка (према Бела Црква), Бјелопољац (према Бјело Поље);
  • в) присвојни продеви изведени од назива места ако се састоје од две акцентоване речи, нпр. горњомилановачки (према Горњи Милановац), јужноамерички (према Јужна Америка), кривопаланачки (према Крива Паланка);
  • г) речца не уз именице и придеве с којима сраста у сложенице, на пример:

- незнање, нечовек, незахвалност, незналица, небрига, непријатељ; - непознат, неприродан, незрео, неписмен, невелик, невидљив;

  • д) именице преподне и поподне кад означавају у целини време дана пре 12 сати или после 12 сати, на пример: Цело поподне/преподне смо те чекали. Али, кад се овим изразом означава неки тренутак пре или после 12 часова, пише се растављено, нпр.: Доћи ћу сутра пре подне, одмах после доручка.;
  • ђ) сложени прилози као: малопре, покадшто, гдекад, гдегде, наједном, напамет, отприлике, снеруке и предлози: поврх, наместо, украј, уочи, подно;
  • е) речца нај- у суперлативу описних придева, на пример: најлепши, најлакши, најбољи, најјачи, најједноставнији.

С цртицом између првог и другог дела пишу се полусложенице, ако сваки од саставних делова чува свој акценат и ако се први део не мења по падежима. Тако се пишу:

  • а) вишечлани називи места, на пример: Херцег-Нови (из Херцег-Новог, у Херцег-Новом), Иванић-Град;
  • б) две именице од којих једна одређује другу, а заједно означавају један појам, на пример: баш-чаршија, радио-аматер, рак-рана, ауто-пут, генерал-мајор, генерал-потпуковник;

Растављено се пишу:

  • а) речца не у одричним облицима глагола, на пример: не знам, не верују, не долазимо, не питај, не може; изузетак су одрични глаголи нећу, немам, немој, нисам;
  • б) одричне заменице нико, ништа, никоји, ничији, никакав кад се употребљавају с предлогом, на пример: ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим;
  • в) речца ли уз глаголе у упитним реченицама, нпр. Хоћеш ли доћи? Верујеш ли ми? Знаш ли то? и у упитним реченицама са да, на пример: Да ли би ми помогла? Да ли имаш новца?

Интерпункција[уреди]

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су: тачка, зарез, тачка и зарез, две тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне - потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова реченице.

Зарезом се одвајају:

  • а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;
  • б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;
  • в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби, а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.
  • г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;
  • д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;
  • ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;
  • е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;
  • ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;
  • з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје малине.;
  • и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

  • а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.;
  • б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

  • а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;
  • б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: "Новац за екскурзију је обезбеђен“.

Наводницима се обележавају:

  • а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше "Срећан ти рођендан!";
  • б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си "вредница“. Донео је твој "велики пројатељ“.

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914 - 1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

  • а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штампаним текстовима, а други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:
- Ко је то био? - Упита мајка.
- Мој друг.
- Зашто га ниси позвао унутра?
- Журио је - промрмља Милош.;
  • б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад - нигде никог. Све сам научила, све знам - не вреди, збунила сам се.

Правописни знаци[уреди]

Правописни знаци се употребљавају уз поједине речи за разлику од интерпункције која се употребљава у реченици.

У правописне знаке се убрајају: тачка, две тачке, неколико тачака, црта, цртица, заграда, апостроф, знак једнакости, знаци порекла, акцентски знаци и генитивни знак.

  • а) Тачка се као правописни знак употребљава:
    • иза скраћеница: нпр., итд., сл., тј.;
    • иза редних бројева када се пишу арапским бројкама: 15. март 1991. године.
Тачка се не пише иза редних бројева написаних арапским бројкама када се иза њих нађе други правописни знак (зарез, заграда, црта или који други); нпр.:
О томе ћете наћи информације на 119, 120, 121. и 122. страни.
На неким спратовима (2, 4. и 5) су покварене електричне инсталације.
На 10-15. километру ћеш угледати планинарски знак.
  • б) Две тачке се као правописни знак пишу:
    • између бројева или слова којима се исказује неки однос и читају се "према“. На пример:
Резултат утакмице је 2:1 у корист "Партизана“.
Коренски самогласник се смењује о:и:а у речима пловити - пливати - поплавити.
  • в) неколико тачака (најчешће три) стављају се:
    • уместо изостављеног текста и у испрекиданом тексту; на пример:
Предлози су: код, поред, у, са...
Кад се воз зауставио, он се појави... и рече: "Дивно је вратити се кући“.
  • г) црта се као правописни знак употребљава:
    • између бројева уместо предлога до, нпр.:
Купи 10 - 15 килограма кромпира.
Иво Андрић (1892 - 1975) је добио Нобелову награду за књижевност.
Ако се испред првог броја налази предлог од, црту не треба писати већ исписати и предлог до; на пример: Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године.
    • између назива градова и других места да би се означио правац кретања, на пример:
Пут Београд - Ниш има велики привредни значај.
    • између два или више имена којима се означавају тако тесно везани појмови да они чине један појам.: Утакмица "Партизан" - "Црвена звезда" је увек најзначајнија утакмица која се игра.
  • д) цртица се као правописни знак пише:
    • између делова полусложеница: радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-митинг;
    • при растављању речи на слогове на крају ретка;
    • у сложеним или изведеним речима у којима се први део пише бројем а други део словима:
150-годишњица, 40-их година прошлога века, 15-годишњак;
    • између скраћеница и наставка за облик, на пример:
Према Танјуг-овој вести, до рата међу сукобљеним странама неће доћи. Културна сарадња са УНИЦЕФ-ом је добра.
  • ђ) заграда као правописни знак:
    • служи да означи оба облика речи о којима се говори, нпр.:
Предлог с(а) ус инструментал средства се не употребљава.
    • ставља се иза редног броја или слова којима се означава нови одељак: 1), 2), 3) итд. - а), б), в) итд.
  • е) апостроф се ставља уместо изостављеног слова: Је л' то тачно?
  • ж) знак једнакости се употребљава између речи да би се означила њихова једнака вредност, а чита се: једнако, равно, исто што, јесте. На пример:
химба = сумња, тата = субјекат (у реченици)
  • з) знаци порекла су > и <. Употребљавају се у стручним текстовима.
    • знак > се чита "дало је" или "развило се у", нпр.:
твојега > твоега > твоога > твога;
    • знак < се чита "постало је од", нпр.:
црњи < црн -ји; јуначе - јунак -е
  • и) акцентски знаци се бележе у стручној литератури (обично из граматике) и у обичним текстовима кад је потребно да се означи реч која се од исте речи у суседству разликује само акцентом; нпр.:
Сâм сам то увидео.
Дошао је да дâ оглас.
  • ј) генитивни знак се ставља на крајњи вокал генитива множине кад је потребно означити разлику овога облика од других облика, најчешће генитива једнине исте заменице. На пример: Из примерã можете закључити о тој појави. Значи, генитивним знаком је назначено да је то генитив множине, односно да се из више примера може закључити, а не само из једног.

Скраћенице[уреди]

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

  • I Скраћенице које настају скраћивањем речи у читању се изговарају потпуно, као да нису скраћене. И оне се међусобно разликују, а најчешће се употребљавају следеће:
    • а) скраћенице код којих се скраћивање означава тачком:
бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (женски род) уч. (ученик) и сл. (и слично) в.д. (вршилац дужности) стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)
    • б) скраћенице за мере, величине, новчане јединице које се пишу без тачке:
m (метар) g (грам) USD (амерички долар) cm (центиметар) t (тона) EUR (евро) km (километар) l (литар) JPY (јапански јен) kg (килограм) dcl (децилитар) GBP (британска фунта) mg (милиграм) hl (хектолитар) SIT (словеначки толар).
    • в) Без тачке се пишу и следече скраћенице: др (доктор), гђа (госпођа), гђица (госпођица).
  • II Скраћенице које су настале од првог слова сваке речи у вишесложним изразима (верзалне скраћенице или акроними) читају се различито:
    • а) неке се читају потпуно као да су сви деливи речи написани, а пишу се без тачке, нпр.:
ВПШ - Виша пословна школа
УН - Уједињене нације
ПТТ - Пошта, телефон, телеграф
    • б) неке постају речи па се читају као скраћенице и мењају по падежима, нпр.:
Био сам у МУП-у. У ПТТ-у су ми рекли . . .
    • в) скраћенице преузете из страних језика пишу се како се изговарају и мењају се по падежима, нпр.:
Унескова помоћ земљама у развоју је драгоцена.
Помоћ у храни и лековима је стигла од Уницефа.

Писање туђих речи[уреди]

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у научним текстовима, у областима технике и сл.

За писање позајмљеница постоје утврђена правила:

  • I Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија, хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.
  • II У писању речи из живих језика има мало разлика.
    • а) Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег су преузете, али прилагођено нашем писму и гласовном систему. На пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У овакве позајмљенице спадају речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.
    • б) Туђа властита имена пишу се различито:
- изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен), Zürich (Цирих); у том случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад се помиње први пут. Међутим, у нашој двоазбучној пракси прилагођено писање се најчешће примењује и у латиници ради тежње да се страно име што лепше уклопи у наш израз а и из практичних разлога (припрема рукописа за штампу), а на српској Википедији и услед софтверских ограничења.
- онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом (и латиницом); у том случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;
- фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.); на пример: Јесењин, Николај Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд. Међутим, повремено се и у овим случајевима јавља потреба за прилагођеним писањем, посебно код транскрипције личних имена из руског језика (па и бугарског и македонског). Најчешћа адаптација је "једначење по звучности" као нпр. у случајевима где Лужков у руској ћирилици постаје Лушков у српској а Божка у бугарском постаје Бошка у српској верзији. У македонском језику најчешћа адаптација је убацивање слова "ј" унутар двогласа "иа", "ие" и "иу", при чему Георгиев постаје Георгијев, а Самарџиев - Самарџијев. Занимљиво је да се лингвисти не слажу у потпуности да ли имена из словеначког језика (а и из хрватског) треба писати изворно или адаптирано, па једни тврде да Radko мора остати Радко у српској ћирилици, а други сматрају да би он требао постати Ратко! Сличан је случај и са именом Vladko.
    • в) Имена многих страних градова, земаља и друга географска имена пишу се фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго прилагођена духу нашег језика, на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун итд.
    • г) Изузетно се у ћириличном тексту неко име може навести и у изворној латиници (нпр, из стилских разлога или услед немогућности да се сазна правилан изговор и транскрипција неког страног личног имена).

Литература[уреди]

  • Добрила Летић и Јован Вуксановић, Српски језик и књижевност - Репетиторијум градива са задацима за вежбу и проверу знања од 5. до 8. разреда основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1994.