Википедија:Сјајни чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сјајни чланци Добри чланци 1000 чланака Потребни чланци Радионица
Гласање за сјајне чланке Гласање за добре чланке Чланци за брисање Потребне слике Сређивање чланака
Сјајни чланци
Пречица:
ВП:СТ

Сјајни чланци су они за које Википедијанци сматрају да представљају најбољи садржај на Википедији и које сваког дана поносно приказујемо на Главној страни. Пре него што се постави на овај списак, чланак мора проћи кроз гласање у којем уредници оцењују тачност, неутралност, уредност и стил. Тренутно, на Википедији на српском језику има 170 сјајних чланака, од укупно 245.173 чланака на Википедији, што значи да је отприлике сваки 1442. чланак сјајан. Чланци се такође могу уклањати са списка сјајних, процесом гласања сличним као за избор.

Бронзана звездица (LinkFA-star.png) у горњем десном углу чланка обележава да је тај чланак сјајан.

Гласање и правила

Биографије

Алберт Ајнштајн • Ана Болен • Ана Франк • Бети Дејвис • Вејн Грецки • Владе Дивац • Ернандо де Сото • Живко Павловић • Индира Радић • Јао Минг • Јанош Хуњади • Јован Владимир • Јован Цвијић • Јохан Себастијан Бах • Карло V, цар Светог римског царства • Константин XI Палеолог Драгаш • Ладислав V Посмрче • Леонард Ојлер • Лоренс Оливије • Мајкл Џексон • Марија Монтесори • Месроп Маштоц • Мигел де Сервантес • Михајло Пупин • Никола Тесла • Новак Ђоковић • Перибсен • Перикле • Петар Велики • Рајнхард Хајдрих • Рис Видерспун • Рихард Вагнер • Сандра Булок • Сидни Крозби • Степа Степановић • Стефан Лазаревић • Стефан Немања • Стефан Урош II Милутин‎ • Теодора (супруга Јустинијана I) • Че Гевара • Џуди Гарланд

Географија

Друштвене науке

Историја

Алмогавери • Блицкриг • Борба за независност Латинске Америке • Гладијатор • Деколонизација Африке • Други светски рат • Историја Европске уније • Историја Мађарске • Историја Русије • Историја Срба пре Немањића • Кју-клукс-клан • Немачки бојни брод Бизмарк • Окупација Луксембурга у Првом светском рату • Опсада Београда (1456) • Ослобођење Врања 1878. године • Пад Београда (1521) • Пад Цариграда (1453) • Партенон • Праисторија • Први светски рат • Рат Велике алијансе • Рат за Нагорно-Карабах • Свемирска трка • Случај Рачак • Спартаков устанак • Стари Рас • Црвена армија 

Књижевност, уметност и забава

Физика и хемија

Астрономија

Биологија

Геологија

Медицина

Спорт

Технологија и математика

Митологија и религија

Нови сјајни чланци

Хокеј на леду на олимпијским играма

Winnipegfalcons.jpg

Хокеј на леду је на програму Олимпијских игара још од Антверпена 1920. године и тај први хокејашки олимпијски турнир одржан је у оквиру Летњих олимпијских игара. Од 1924. хокејашки турнир је део Зимских олимписјких игара. Први турнир у женској конкуренцији одржан је тек у Нагану 1998. године. Пошто су олимпијске игре замишљене као такмичење спортиста аматера, професионалним хокејашима није био дозвољен наступ на играма све до 1998. године када је ова забрана укинута.

У периоду између 1924. и 1988. такмичења су се одржавала по Бергеровом систему у лигашкој форми. Медаље су освајале екипе које би сакупиле највише бодова (није постојала елиминациона фаза). Олимпијска такмичења у хокеју на леду одржавају се по правилима светске хокејашке федерације и нешто су другачија од правила која се примењују у оквиру НХЛ лиге. Током такмичења играчи се обавезно тестирају на евентуална недозвољена допинг средства, а тестирања спроводи Светска антидопинг агенција (WADA). Од 1972. када су уведена ова тестирања свега 5 играча је било позитивно на недозвољене супстанце.

Током прве три деценије доминирала је репрезентација Канаде која је освојила шест од могућих седам златних медаља. Међу освајачима медаља у том периоду јављале су и селекције САД, Шведске и Чехословачке. Све до 1968. резултат на олимпијском турниру се уједно рачунао и као такмичење за титулу светског првака. Године 1956. у такмичење се укључује селекција СССР која преузима примат и доминира такмичењима у наредне три деценије, освојивши седам од девет могућих златних медаља. Преостала два злата у том периоду припала су САД 1960. и 1980. године. Некада најуспешнија хокејашка нација, Канада своје ново олимпијско злато чекала је пуних 50 година, све до 2002. године. Златне медаље освајали су још Британци 1936, Швеђани 1994. и 2006, Чеси 1998. и чланови Уједињеног тима који су чинили играчи из бившег СССР1992. Место на подијуму су заузимали и Швајцарци, Финци, Руси и Немци.

Међународни олимпијски комитет је дозволио свим спортистима учешће на Играма али након Игара 1988. године. Управа НХЛ лиге се у почетку није слагала са том одлуком јер су се Игре обично одржавало паралелно са сезоном у НХЛ лиги, а хокејаши који су играли у овој лиги добили су право наступа тек 1998. године. Ипак све до 2006. НХЛ играчима је било дозвољено да играју само утакмице нокаут фазе, али никако и групни део такмичења.

МОК је у јуну 1992. донео одлуку да у програм Игара уврсти и женски хокејашки турнир, а први је одржан на Зимској олимпијади 1998. у Нагану. Организатори игара су у почетку одбијали да уврсте женски турнир у програм правдајући то додатним трошковима организације. Женским олимпијским турниром доминирају САД (злато 1998) и Канада (2002, 2006 и 2010).

...даље...

Живко Павловић

Divizijski general Živko Pavlović.jpg

Живко Павловић (Рамаћ код Башина, 1/13. март 1871Београд, 25. април 1938) био је високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.

Рођен је у селу Рамаћ надомак Башина од оца Гаврила и мајке Ане Петровић. Променио је своје рођено презиме Петровић у стричево презиме Павловић, код кога је живео са маћехом после смрти својих родитеља. После завршетка основне школе, Живко је уписао Крагујевачку гимназију. У то време у Војној академији је радио млади официр (будући војвода) Степа Степановић, што је допринело да Павловић упише нижу школу Војне академије 1892. године. Класни друг му је био будући армијски генерал и министар војске и морнарице Петар Пешић.

После завршетка Академије, Живко је био водник, а након тога је уписао Вишу школу Војне Академије 1. септембра 1894. године. У наредном периоду прошао је све дужности од водника у Моравском артиљеријском пуку, до командира батерије. Од 1899. до 1892. је био на генералштабној припреми у Београду. 1902. године је послат у Берлин на усавршавање. После повратка из Берлина постао је ордонанс официр краља и ту дужност је обављао до 1905. године. Две године касније постао је ађутант краљевића Ђорђа, а након те дужности био је и професор Александра Карађорђевића у периоду од 19081911. Од 19101912, вршио је функцију начелника Оперативног одељења Главног генералштаба и на том положају се задржао до почетка Првог балканског рата.

Пред Први балкански рат изабран је међу четворицом најближих Путникових сарадника и тада је постао шеф одсека за израду наређења у оперативном одељењу Врховне команде а после окончања службовања на том положају, био је у делегацији која је закључивала мир у Лондону. Учествовао је у опсади Скадра, када је унапређен у генералштабног пуковника, а касније је учествовао и у Брегалничкој бици. Након ове победе војвода Путник је хтео да га ванредно унапреди у чин генерала али је он то одбио.

На почетку Првог светског рата, Павловић је руководио мобилизацијом становништва. Био је блиски сарадник Радомира Путника и заједно са њим је разрађивао планове за битке. После Тројне офанзиве, влада је сменила Радомира Путника, а заједно са њим и Живка Павловића његовог заменика. Дошао је у сукоб приликом планирања Солунског фронта са Живојином Мишићем и његов план није усвојен. После победе на Кајмакчалану, смењен је са функције команданата Шумадијске дивизије и послат је на лечење од маларије.

После рата је унапређен у чин генерала 1919. године. Исте године је постао управник Војне академије у Београду, да би 1920. постао помоћник команданта Прве армијске области и командант Јадранске дивизијске области. Пензионисан је три године касније. На предлог Јована Цвијића, изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1921. Увршћен у ред највећих војсковођа српске и југословенске историје.

...даље...