Википедија:Транскрипција са класичних језика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Транскрипција имена из класичних језика у српски заправо представља уобличавање речи из старогрчког и латинског језика, као и друге интернационалне лексике. Фонетски систем класичних језика делом је сличан оном српском, тако да сама транскрипција не изискује веће напоре, колико прилагођавање ових властитих и заједничких имена. То се обично дешава одбијањем наставака, то јест транскрипцијом основе уместо имена у номинативу.

Основни приступ[уреди]

У српској лексици страног порекла најзначајније место заузимају речи грчке и латинске основе. Без ових речи, углавном је незамислива стручна терминологија, али и многи други изрази. Грецизми и латинизми (заједничко име класицизми) чине дакле главнину једног ширег дела и слоја српских речи, који се називају интернационализмима или европеизмима. Прецизније говорећи, интернационализми су речи које се у сличном облику јављају у више европских и светских језика, док европеизми обухватају и речи ваневропског порекла које су у српски продрле путем неког европског језика (на пример, алгебра и алкохолизам, изворно арапске основе).

Све у свему, као главно правило поводом ове лексике Правопис наводи следеће: Реч је правилна у оном облику који је усвојен и укорењен у јавном изразу, како год се односио према изворној структури. Свако накнадно „поправљање“ у обичај уведених облика, с циљем да наш [српски] језик буде вернији изворноме, само је кварење реда и књижевном језику, подривање његове постојаности и природности.

Системско усвајање[уреди]

Смишљајући прво писмо за словенске језике (глагољицу око 863), Ћирило и Методије су притом прилагођено писали грчка имена. Сем што у глагољици не постоје еквиваленти слова тета, пси и кси, они су створили праксу деклинационог прилагођавања класичних назива. Тако, на пример, они за Словене нису били Кирилос и Методиос (према грчки: Κύριλλος και Μεθόδιος), већ Ћирил и Методиј (за јужне), односно Кирил и Мефодиј (за остале). Другим речима, нису прибегли формалном пресловљавању, нити пукој транскрипцији (преозвучавањем на најближе словенске гласове), већ су сва имена прилагођавали словенском граматичком систему.

Исход тог поступка у савременом језику јесу речи као што су (х)ад, апостол, миро, скандал, хламида, али и имена Јаков, Филип. Да се одлучило за пуку транскрипцију, ове речи данас би гласиле (х)адес, апостолос, мирон, скандалон, хламис, Јаковос, Филипос. Комбиновани поступак представља дословно узето Христос наспрам деклинације Христа, Христу, Христа, Христе, Христом, Христу и других облика типа Христов, антихрист.

Сем целовитих речи, из класичних језика прихваћени су и многобројни форманти, сложени од двеју или више класицизама, а затим прилагоћени српском језику. Тако биос (живот) и логос (наука) дају реч биологија (науча о животу). Елементи попут био- (биогенеза, биографија, биоскоп) и -логија (геологија, психологија, екологија) отуда имају и творбену продуктивност, а дешава се да се каткад комбинују са и с домаћим основама, дајућу тако речи његошолог, србистика, антинародни, псеудонаучни. Међутим, ово није уобичајен поступак, а страни форманти у споју са домаћим речима често остају на нивоу разговорног језика (нпр. забушант, гњаватор, занимација).

При системском прилагођавању класицизама некада се полази од облика номинатива једнине, а некад од основа, очуваних у зависним падежима. Основи на самогласник додаје се ј (херој од heros, hero-). Често се одбацују и поједини наставци (демагог од demagogos), а именицама женског рода умеће се завршетак (нација од natio). На облик грецизама често утиче и транскрипциони поступак утицајних европских језика (раритет од raritas, rarit- преко немачки: Rarität или трофеј преко француски: trophée), али и измена кроз коју су прошле при увођењу у латински језик.

Систем прераде опште (класичне, интернационалне) лексике представљају примери:

Иако се прерада завршетака може узети као правило уобличавања интернационалне лексике, уочавају се поједини изузеци. Прву групу чине двосложне речи, које би одбацивање наставка постале једносложне. Тако је усвојено наос, хаос, бонус, логос, вирус, датум уместо нај, хај, бон, лог, вир, дат. С друге стране, усвојени су и апелативи (х)ад, акт, бром, гест, трон, хор уместо дужих облика. Овоме теже и дужа имена: консензус, стимулус, абортус... Другу групу изузетих примера јесу основе на -и-. Отуда стадион, стадијум, радијус, затим хемијски елементи калијум, калцијум, баријум (уз варијанту -иј: калиј, калциј, радиј), облици женског рода гимназија, студија, територија...

Наведеним облицима првенствено се прибегава зато што српски традиционални израз није склон облицима на -иј. У новије време изузетак од тога јесте континуум медиј-медији-медијски, а није необично ни колоквиј (уз колоквијум) или сценариј (уз сценарио). Географска имена обично су дублетна (нпр. како Лацијум, тако и Лациј), док се код личних имена систематски примењује -ије (примере види ниже), упоредно и у апелативу геније (поред гениј).

Властита имена[уреди]

Посебна, а опет слична правила важе и за преобличавање грчких властитих имена. Ово транскрипцију имена из класичних језика разликује од преноса из живих језика. Тако систем прераде представљају примери:

Латинска деклинација простија је него грчка, па је исти случај и са срспком транскрипцијом:

Оваква адаптација класичних имена, иако веома сложена, важна је тековина српског књижевног језика. Прерадом завршетака грчка и латинска имена постају нострификована у српски језик. Женска имена добијају природно , а код мушких се ослобађа смисаоно празних наставака -os, -es, -us. Ове погодности оправдавају задржавање већ наведеног поступка. Међутим, неизбежна су колебања и двојства, поготову јер се изворни номинатив понекад знатно разликује од транскрипта. Четири категорије имена посебно теже употреби непрерађеног номинатива.

Прву групу чине двосложна имена са једносложном основом, као што су Делос, Лезбос, Самос, Хиос, Хермес, Аргус. Она радо задржавају наставак -ос, нешто ређе и -ес и -ус. Двосложне речи не осећају се као предугачке, тако да нема смисла говорити о језичкој економичности, док је такође чињеница да једносложни облици Дел, Сам, Хиј могу бити недовољно маркантни. Свеукупно, предност се даје непрерађеном облику, уколико је обичан.

Преради се опиру и мушка имена чији се номинатив завршава на сугласник, а није дужи од основе. Овде прерада губи рационалне мотиве — не доноси побољшање структуре, не скраћује реч, никако је не прилагођава српском језику. Стога се предност даје облицима Ерос, Талес, Парис, Дракон, Лаокоон, Марс, Полукс, Феникс, Коракс наспрам прерађеног Ерот, Талет, Парид, Драконт, Лаокоонт, Март, Полук, Феник, Корак. У случају имена Мецена и мецена јављају се дублети Меценат и меценат, с тим што друга именица означава меценатство.

И грчка женска имена на често се употребљавају без прераде: Ехо, Клио, Са(п)фо, Ерато, Херо. За српски језик много су погоднија имена на , али у прилог изворним облицима иде осећај да се овим име превише изобличује. Ипак је за дужа имена оправданије (Ерата, Алекта, Хер(ој)а), док је код двосложних неизбежан дублетизам.

Двојства изазива и адаптација мушких имена моделом . Мада је обичније Кадмо, Кодро, Марко (од латински: Marcus) него Кадм, Кодар, Марк, српској културној традицији ипак су мање обичне варијанте Хермо, Александро, Ксерксо, Епихармо, Аристархо, Тито, Сексто, Квинто. Уместо њих, у употреби су Хермес, Александар, Ксеркс, Епихарм, Аристарх, Тит, Секст, Квинт, дакле без крајњег и слоготворног р или са посебним наставцима (-ес).

Правопис подсећа уводној напомени: Кад год је неко име у опште јавном изразу прихваћено у постојаном облику, тај облик је правилан и кад није у складу са системским поступком, па га не треба подривати накнадним системским поправкама. Пример ове појаве јесте бог вина и плодова Бах(ус) (грчки Дионис), према којем постоје апелативи баханалија, бахант, баханткиња. Стога су крајње непотребне преправке Бакхо или Бакхос.

Опис система[уреди]

Након што су представљени разни прилагодни поступци, остаје за одређивање пренос преосталих гласова. С једне стране се полази од облика засведочених у класичном грчком и латинском писму и изговору, а с друге стране од елемената каснијег изговора, насталог развитком језика. Међутим, узимајући у обзир спонтано створену традицију, већих проблема при транскрипцији нема. Једино на шта треба обратити пажњу јесу реформаторски покушаји неких утицајнијих класичних филолога да прераде створени обичај и у норму уведу облике најближе античком изговору.

Тако се нуде облици попут Ајгеј (уместо једино обичног и зато једино правилног Егеј), Ајсоп (Езоп), амбросија (амброзија), Гратија (Грација), Кикерон (Цицерон), Ојдип (Едип), Сисиф (Сизиф), Кајсар (Цезар) и многи други. Иако се овакви облици већ дуго и упорно заступају, не постају нимало обичнији нити прихватљивији. Грчки облици типа Ајгеј, Ојдип, философија, мусе мегу представљати само издвојени манир ужих кругова, али не образац за углед. Латински Кикерон и Хоратије могло би се упоредити са реконструисањем српских средњовековних имена типа Монтимир, Влкан Немањић, Влк Бранковић, а таквим облицима нема места у стандарду књижевног језика.

Систем за пренос старогрчких имена и појмова може се представити на следећи начин (међутим, савремена (ново)грчка имена изискују посебан транскрипциони систем представљен на засебној страници):

Систем за пренос латинских/римских имена и појмова може се представити на следећи начин:

  • AE, Æ — транс. е (Цезар)
  • AU, AV — транс. ау/ав (Аурора)
  • C (пред I, Y, E, AE, OE) — транс. ц (Цицерон)
  • C (остало) — транс. к (Клаудије)
  • CH, CCH — транс. х (Бахус)
  • EU, EV — транс. еу/ев (Евгеније)
  • GU, GV — транс. гв (лингва)
  • I, J (неслоговно) — транс. ј (Јупитер)
  • OE, Œ — транс. е (целом)
  • PH — транс. ф (Филип)
  • QU, QV — транс. кв (Квинт)
  • S (интервокалско) — транс. з (Цезар, Пизон)
  • SS — транс. с (Клариса)
  • TH — транс. т (Талија)
  • TI (предвокалско) — транс. ци (нација)
  • X — транс. кс (екстра)
  • Y — транс. и (циклус)
  • посебни случајеви (Дакија и „Дација“)

Удвојени вокали из оба језика преносе се без упрошћавања (нпр. Лаокоон за Λᾱοκόων), док се удвојени сугласници прилагођавају као један (нпр. Јупитер за Iuppiter). Дупло ss увек ће бити с (не може бити з). Једино ће спој гласова cc испред i, y, e, ae, oe бити кц, јер се ни у латинском не схвата као удвојени сугласник (нпр. Луције Акције од Lucius Accius и акценат од accentus). С друге стране, ово не важи за cch, јер се оно схвата као једно х, а не кх (отуда Бахус уместо Бакхус). Знак дијареза (две тачке изнад самогласника) означава одвојен изговор, те диграф дели на два самостална монографа (отуда се aëratio и poësis преносе као аерација и поезија, а не ерација и пезија).

Уобличавање[уреди]

Различите географске, културно-историјске и верске околности, као и скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво утицало је на уобличавање грчке, латинске и друге интернационалне лексике. Све ове околности условиле су нормирање многих дублетизама, али опстале су и мне разлике између српског и хрватског стандарда. Притом је одлика српске стране тешња веза са грчким, а у новије време руским и француским језиком, док су у случају хрватске стране то латински, немачки и чешки језик. Следи седам карактеристичних разликовних група.

Облици радијум, хелијум, калцијум, стадијум, атријум, Лацијум карактеристика су српског језика. Краћи ликови алуминиј, атриј, медиј ограничено су конкурентни у савременог језику, па се сматра да ће их се он, у разумној мери, природно ослобађати. Уз напомену да у питању нису прави синоними, издваја се медиј као обичније од медијум.

Део стандарда су сва три наставка глагола позајмљеница: -овати, -исати, -ирати. Први потиче из словенске старине (куповати, кумовати, ратовати). Формант -ис- потиче из грчког, а налази се и у најстаријим верским (тзв. ћирилометодским) преводима: власфимисати (савремено бласфемисати), скандалисати... У старијим текстовима додаван је и на домаћу основу (рукодѣлисати). Савремено, у великој мери се примењује на турцизме (калајисати, калдрмисати), али и на европеизме (експериментисати, униформисати). У најновије доба највише је маха узело немачким глаголским наставком -ieren мотивисано -ирати (у примерима типа датирати, имитирати).

Поводом прилагођавања грчке сигме уз сонанте, већ је објашњено да је поступак двојак. Негде се она преноси као с, а негде као з. Основно је да овде нема двојстава. Тако је исправно само консеквентан, космос, Персија, осмоза, плазма, конзервативан, верзија... Нестандардно је и непотребно козмос, Перзија, версија и друго. Слично ће бити нормирано из грчког демократија, океан, киклоп (не преко латинског демокрација, оцеан, циклоп), док латинизми остају према изворном језику традиција, кондиција... Остају посредством преузети грецизми цилиндар, центар...

Још у средњем веку грчко хи преношено је идентичним словенским х, што је остало правило и до данас (примери хаос, хемија, хирургија, хлор, хроника, хризантема). Спорадични утицаји западних језика условили су посебно прилагођавање гласом к, о чему сведоче примери карта (али од исте основе хартија), карактер, кило- (мера; од исте основе хиљада) камелеон, кореографија (од исте основе хор). Ипак, основно правило представљаће х.

Поред самог античког грчког, на српски узус значајно је утицао изговор из византијског доба (очуван и у савременом грчком). Отуда примери Атина, Византија, историја, јерес, варварин, символ, херувим, јеванђеље, Вавилон, Месопотамија, Витлејем, Јерусалим, Авељ, Ноје, Јов, Аврам, Венијамин, Исус... Раније је оваквих речи било још више, али се најновија српска књижевнојезичка норма окренула ка међународно прихваћеним узусима, створеним по угледу на старогрчки изговор, а уз утицај латинског посредништва. Тако су прихваћени Хомер, Хелени, Хермес и латински називи планета (Венера, Марс, Јупитер, Сатурн), а одбачени ликови Омир, Јелини, Јермије и грчки астрономски појмови (Афродита, Арије/Арес, Зевс, Крон/Хрон). Међутим, верска односно црквена лексика задржава византијски утицај. Оваква двојства објашњавају се појавом (в)итацизама и (б)етацизама у српском језику.

На крају треба напоменути и да се имена европских земаља и покрајина системски адаптирају домаћим наставком -ска (нпр. Финска, Норвешка, Немачка, Пруска), али и немачким језиком мотивисаним -ија (нпр. Холандија, Шпанија, Румунија, Португалија). Већина ових имена постојана је без двојстава, тако да је њихово немењање у интересу постојаности и природности српског књижевног језика, упркос настојањима географских кругова да се да предност облицима који се употребљавају у језику дате земље, са илуст. примером Португал уместо Португалија.

Литература[уреди]

  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Класична и интернационална лексика”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 160-170. ISBN 978-86-7946-079-0.