Википедија:Транскрипција са шпанског језика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Транскрипција имена из шпанског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем шпанског језика сличан је оном српском, тако да се нису створили тежи транскрипциони проблеми. Отворени проблеми већег домашаја углавном се своде на два питања — да ли шпанско z преносити као с (према изговору) или као з (према писму), те да ли шпанско неслоговно i преносити као и или као ј (посебно у положају испред вокала). Остале евентуалне недоумице мале су размере или су лако решиве, односно већ их је решио изражајни обичај.

Особености[уреди]

Што се тиче особености, шпанско z веома је често слово у именима. У српски се кроз историју углавном преносило према писму (Веласкез, Замора, Запата, Сомоза, Мендоза, Лазариљо, Пизаро, Ибањез, Круз), мада има и изузетака (Сарагоса), па и неких колебања (Перез, Гонзалез или Пезес, Гонзалес). Реалније је и практичније узети пренос према писму као норму, а изједначење са s узети у обзир само испред безвучних сугласника.

Исто тако ће се b и v, који су у изговору такође изједначени, преносити према писму. Међутим, за разлику од случаја са s и z, то није створило транскрипциони проблем, јер се кроз историју пратило писмо, а усвојени су само ретки изузеци, са репрезентативним примерима кубанске Хаване (уместо Абана) и дублетне Кордобе (Кордова).

Даље се шпанско i између сугласника и самогласника изговара као [i] ако је наглашено, те га је неопходно задржати и у транскрипцији (Гарсија, Дијаз). Међутим, у ненаглашеној позицији оно губи слоговност, те отвара могућност преношења срспким ј. Међутим, то би у општој примени узроковало стварање знатних тешкоћа и косило се са створеним обичајем. Стога нису прихватљиви ликови Дењел (успостављање њ тамо где га нема), Габрјел, Дјего, Мундјал (у латиници могуће мешање са Ђего, Мунђал), Валенсја, Сјера Невада, Дјонисјо, Игнасјо. Уместо тога, треба писати Денијел, Габријел, Дијего, Мундијал, Валенсија, Сијера Невада, Дионисио, Игнасио.

Такође се i иза вокала а испред сугласника под акцентом изговара као [i], те оруда транскрипције типа Валпараисо, Лаинез, Луис, Луиса. Погодно га је тако транскрибовати и у ненаглашеној позицији, иако оно тада губи слоговност (дакле, Сикеирос, Маракаибо уместо Сикејрос, Маракајбо). Због створеног обичаја, може се изузети Буенос Ајрес (уместо Аирес). Сличан случај је и са португалским именима, мада је тамо овакав положај много чешћи.

Шпанско h редовно је немо, па се преноси само када је створен такав обичај (Хавана, Хондурас, Алхамбра). Међутим, када за њим следи неслоговно u (Coahuila, Chihuahua, Teotihuacán) добију се низови самогласника несвојствени српском језику. Понекад се српски облик (поготову збо интевокалског ј) исувише удаљава од изворног: Коауила, Чијуауа, Теотијуакан. Боља од ове јесте транскрипција Коавила, Чивава, Теотивакан, блиска изворном изговору. Алтернативно се може задржати х у писању (Коахуила, Чихуахуа, Теотихуакан).

Опис система[уреди]

Већина гласова преноси се онако како је записана. Изузетак од преноса „глас за глас“ јесу следеће графеме:

  • B (без изједначења са V) — транс. б (шп. Cuba, Rubio — Куба, Рубио)
  • C (ван E, I, CH) — транс. к (шп. Cruz, Cuzco — Круз, Куско)
  • C (испред E, I) — транс. с (шп. Cervantes, Francisco — Сервантес, Франсиско)
  • CH — транс. ч (шп. Chile, Conchita — Чиле, Кончита)
  • CCH — транс. кч (шп. Machu Picchu — Мачу Пикчу)
  • CUA — транс. куа (изузетно ква у шп. Ecuador — Еквадор)
  • G (ван E, I) — транс. г (шп. Santiago, Ortega — Сантијаго, Ортега)
  • G (испред E, I) — транс. х (шп. Cartagena, Jorge, Borges — Картагена, Хорхе, Борхес)
  • GUA, GUO, GÜE, GÜI — транс. гва, гво, гве, гви (шп. Guadalajara, Camagüey — Гвадалахара, Камагвеј)
  • GUE, GUI — транс. ге, ги (шп. Guevara, Rodríguez, Aguilar — Гевара, Родригез, Агилар)
  • H (немо, ван CH) — транс. (шп. Hernández, Calahorra — Ернандез, Калаора)
  • I (свако) — транс. и (шп. Dionisio, Asunción, Siqueiros — Дионисио, Асунсион, Сикеирос)
  • J — транс. х (шп. Jorge, Trujillo — Хорхе, Трухиљо)
  • LL — транс. љ (шп. Sevilla, Allende — Севиља, Аљенде)
  • Ñ — транс. њ (шп. Buñuel, Ibáñez — Буњуел, Ибањез)
  • QUE, QUI — транс. ке, ки (шп. Enrique, Guadalquivir — Енрике, Гвадалкивир)
  • S (свако) — транс. с (шп. Rosario, José — Росарио, Хосе)
  • TZ (обично) — транс. ц (шп. Quetzalcoatl, Pátzcuaro — Кецалкоатл, али Паскуаро)
  • U (опште) — транс. у (шп. Puebla, Cuervo — Пуебла, Куерво)
  • U, Ü (у GUA, GUO, GÜE, GÜI) — транс. в (примере види под G)
  • U (интервокалско, у HU) — транс. в (шп. Chihuahua — Чивава)
  • U (у GUE, GUI, QUE, QUI) — транс. (примере види под G и Q)
  • V (без изједначења са B) — транс. в (шп. Villa — Виља)
  • X — транс. х/кс/с (шп. Xavier, Cotopaxi, Xochimilco — Хавијер, Котопакси, Сочимилко)
  • Y (обично) — транс. ј (шп. Yucatán, Quevedo y Villegas — Јукатан, али речца Кеведо и Виљегас)
  • Z (опште, ван TZ) — транс. з (шп. Jiménez, Zorilla, Alcázar — Хименез, Зориља, Алказар)
  • Z (испред безвучних) — транс. с (шп. Velázquez, Cuzco — Веласкез, Куско)

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима, поред већ наведених примера, писати о Дулчинеји (Дулсинеји), Андалузији, Галицији, Аргентини, Венецуели, Мексику, Сарагоси, мада би називи сковани према правилима били Дулсинеа, Андалусија, Галисија, Архентина, Венезуела, Мехико, Зарагоза.

Литература[уреди]

  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: шпански”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 247-250. ISBN 978-86-7946-079-0.