Википедија:Уживо/Загреб, 9. и 10. септембар 2006.

У суботу, 9. септембра 2006. у клубу Aquarius у Загребу се одржао први званични сусрет Википедијанаца Википедије на хрватском језику. Та заједница је и раније одржавала састанке администратора, али ово је први састанак и социјалног карактера. Као гости смо били и Милош и ја, а са нама је требао ићи и Саша Стефановић, који на жалост како домаћина тако и гостију, због породичних обавеза није могао да иде. А ово је наравно формални увоз за текст који неће бити баш толико формалан ;-).

Као познати љубитељ Железнице, МТС-а, Поште, Електродистрибуцију и осталих јавних или „јавних“ предузећа, не желим да пропустим ни ову прилику да не поменем рад макар једне од ових фирми/јавних предузећа, тако да овом приликом желим да се захвалим МТС-у што сам добар део пута од Бачке Тополе до Београда био недоступан и што воз није претерано каснио на овој релацији. Бране Јовановић <~>

Путешествије тамо[уреди | уреди извор]

Дакле, ја сам у Београд стигао негде између 20:30 и 21:00 часова, уз тесно договарање са Милошем око сусретања и рођакињом око достављања ЦД-а са избором слободног софтвера, будући да је Пошта, вероватно у уверењу да је ЦД који се шаље у коверти гарантовано флексибилан, један већ сломила; исто се десило и са ДВД-јем који ми је Филип послао, али то није део ове приче (посебан рад о (не)флексибилности оптичких медијума је већ наручен и биће уручен високим представницима Поште Приручном ваздушном доставом тзв. методом Цигла-кроз-прозор).

Након пар телефонских разговора, нашао сам се са Милошем код Касине, прекопута Хотела „Москва“, па смо заједно отишли до кафића где су Милош и Мица иначе пили кафу, што сам и ја искористио да допуним свој ниво кофеина. После неког времена смо отишли до горепоменуте Касине, пошто сам ја у то реону требао да извршим предају (такође горепоменутог) ЦД-а, а по предаји смо се умереном брзином упутили ка железничкој станици. Успут смо расправљали о више тема, али једна од (макар мени) интересантнијих је узрочно-последична веза између састава бетона на градским улицама Београда и Загреба и временских прилика/микроклиме на тим подручјима. За оне који не знају, Мица иначе студира архитектуру, а потиче из грађевинарске породице, тако да ова прича није без главе и репа.

Елем, стигосмо тако до железничке станице, и мало је потрајало, али смо се на крају изборили са куповином карата и проналажењем перона на којем је воз постављен тј. онај његов део који је стигао из Истанбула. Ту сам у необавезном разговору сазнао за утицај неких људи на развој интернета у Србији, зашто је Мицу дуго пратио глас да је хакерка и како је пријатељ Милошевих родитеља умирио исте када је Милош открио рачунаре и почео да се редовно враћа кући у раним јутарњим часовима, да пуно спава преко дана и да испољава и друга слична (сумњива) понашања која се могу протумачити на различите начине, нарочито ако сте забринути родитељ.

Воз је кренуо пут Загреба са неких једва 15 минута закашњења, што је послало позитиван, мада се касније показало лажан, импулс да ће флексибиност реда вожње бити више по јапанским него по индијским стандардима. Мањи део пута смо провели у разговору, а већи спавајући, што се показало као паметна одлука, пошто смо у Загреб уместо око 5:30 стигли у 7:10-7:30.

Субота, дан први[уреди | уреди извор]

У току ноћи Милош је послао СМС Бранки, али га је око 7:00 из сна пренуо Бранкин позив. Бранка је скоро заменила мобилни телефон, а нови ем не може да се похвали баш интуитивним интерфејсом, ем му се претходно вече испразнила батерија, ем је Бранкин будилник отказао послушност, па је она преспавала и била је уверена да смо ми већ стигли и да се већ добрих сат времена мотамо по станици. На срећу, Желенизница не држи претерано до возног реда, па нити смо ми чекали Бранку, нити је Бранка морала да чека нас, и неких пола сата касније смо се и нашли на Главном колодвору у Загребу.

После представљања/упознавања, Бранка нас је обавестила да је већ раније, вођена знањем да ми треба да стигнемо око 5:30 и да у то време, по њеним речима, „ништа пристојно“ није отворено, договорила да нас ујутро одведе код Боре, њеног пријатеља још из студентских дана. Код Боре смо послужени кафом, ракијицом, доручком, колачима и разговором. Са Бором и Бранком смо причали о Загребу и Загребчанима; Милош је причао како је приликом прошле посете очекивао да ће Загреб више личити на Будимпешту него на Београд, али је Боро тврдио да Загреб заправо више личи на Грац, тј. пре на аустријске него на мађарске градове. Са Бором смо такође поменули и (хвала Бранки на подсећању) Википедију у контексту Ресавске преписивачке школе и вожњу у контексту људи који потичу из равнице.

Након што смо се поздравили са Бором, отишли смо до Бранке да оставимо ствари. Бранка нам је понудила ако желимо да одспавамо преподне тј. пре ручка, што је Милош драге воље прихватио. Са друге стране, Бранка и ја смо кренули да ми она покаже мало Загреб и да направим пар (десетина) фотографија. Прво смо кренули до Сабора, али тамо је паркирање било апсолутно немогуће, па смо због тога продужили на Мирогој, познато загребачко гробље и парк. Након тога смо се одвезли на оближњу Медведницу, где смо попили кафу и попричали, успут разгледајући панораму Загреба.

Нешто пре 15:00 смо пробудили Милоша (што је подвиг сам по себи ;-)) и отишли на ручак - роштиљ. Након тога смо отишли у Aquarius, пошто је сусрет био заказан за 17:00, а било је речи да би неки људи могли да наиђи и раније, па да спремимо простор за долазак. Међутим, што се доласка раније тиче, то се није десило.

Сусрет[уреди | уреди извор]

Једна од „групнијих“ фотографија - пошто су људи стално пристизали, било их је немогуће ухватити, а касније нас је светло издало. За столом седе: крајње лево Roberta F., у смеру казаљке на сату SpeedyGonzales, Andrej Šalov, Seiya, MayaSimFan, Branka France, Милош, Inoslav Bešker, Duh Svemira, Luka Krstulović и Vedran Majstorović, новинар „Мреже“

Окупљање је почело око 17:00, прво полако, а онда све брже - не сећам се тачног редоследа којим су Википедијанци долазили, пошто сам већину упознавао како су дошли, али знам да су најмлађи (MayaSimFan и Luka Krstulović) били међу првима, као што је уосталом обичај и међу Википедијанцима Београда и околине (/me звиждуће). Мада смо хтели да припремимо простор, преовладала је спонтаност, па су столови спајани како се друштво проширивало како је време одмицало, спајали смо све више и више столова, а неки су стигли када је већ падао мрак.

Новинар „VIDI“-ja (лево) и Dijxtra, у предњем плану леђа Луке Крстуловића и Donatusа
Један од важнијих момената са састанка - Roberta F начиње торту
Тина и Роберта позирају, надајући се да ће се Саша следећи пут боље потруди да дође

Сам састанак је био прилично необавезан, тј. првенствено је организован због социјалног аспекта целе приче, и посматрано из тог угла, рекао бих да је тај део више него успео - друштво се кретало, партнери у разговору су се размењивали, дискусија, смех и прича нису јењавали ни једног тренутка. Наравно, ни онај други део није био занемарен; на сусрету су се нашла и три новинара - (у произвољном редоследу) - главни уредник часописа „VIDI“, новинар часописа „Мрежа“ и новинарка Другог програма Хрватског радија. Радили су фотоапарати и диктафони, прича је текла, наравно и Милош је причао о анархији Викимедији.

Милош обрађује Zmaja за масовни унос, овај се не да ;-)

Наравно, нисмо причали само са новинарима - причали смо и са Википедијанцима о Викимедији, њиховим и нашим пројектима, проблемима, заједничкој сарадњи, неким нашим бившим и неким њиховим садашњим сарадницима. Speedy је причао како напредује дигитализација Хрватске енциклопедије, а са њим, Dijxtrom и Zmajem смо причали и о оснивању њиховог огранка Викимедије, као и којим би се пројектима та организација бавила (Dijxtra на пример размишља о пројекту промоције Википедије међу средњошколцима, радионицама и слично), трајању ауторског права, (не)преласку дела у јавно власништво и сличним темама. Причало се и о специфичности сукоба на Википедији на енглеском језику, и притисцима које админ са ових простора трпи и глупостима којих се нагледа.


Прича о сусрету не би била потпуна да се не помене и торта за рођендан сарадника који се на жалост није појавио (али која свеједно није пропала ;-)), и дечкић од седам година којег је мајка довела из Сплита, а који чита Википедију сваки дан и зна скоро све податке о Африци напамет.

Наравно, ово нису све теме о којима се причало на састанку; дотакли смо се и масовног уноса (наравно, Милош је лобирао за), ја сам покушавао да новинару „Мреже“ објасним разлику између јавног власништва, копилефта и ауторског права и још много што Википедијанских, што необавезних тема. Разишли смо се негде иза поноћи, неки журећи да ухвате превоз, неки лагано.

Недеља, дан други[уреди | уреди извор]

Камерни сусрет другог дана

Други дан је био занимљив подједнако као и први - опет смо имали састанак, али овај пут камерни. Бранка, Милош и ја смо (наравно, након још једног успешног буђења Милоша са неких само пола сата закашњења) упутили ка Aquarius-у, где су нам се мало касније придружили Тина и Спиди. Причали смо (опет) о масовном уносу, о организацији, сарадњи, констелацији снага на НВО сцени Хрватске и Србије. Милош и Спиди су наговарали Бранку на начини неке измене у клубу, а Бранка се стоички опирала ;-). У суштини, теме се нису битније разликовале од оних претходног дана, само су причане у мањем друштву и одређеније.

Писац ових редова и Милош, који (крајње уверљиво) покушава да одглуми Кинеза

Нешто после 15:00 смо отишли на ручак у кинески ресторан. Мени је то било прво искуство са кинеском храном, и не могу рећи да сам незадовољан, мада другима баш и није било право. Морам да похвалим дезерт - „поховани сладолед“, који стварно јесте похован и стварно јесте сладолед.

Након ручка, свратили смо и у „Маму“, где се Милош испричао са ондашњим пријатељима/познаницима, док смо Бранка и ја ћаскали о необавезним темама, о породицама, Бранкиној унучици (која има све изгледе да постане хакер врло скоро :-)), дефиницији срећне породице и сличним стварима. Овим смо лагано потрошили време до поласка у Бранкин стан, да се спремимо за пут.

На станици смо купили потрепштине за пут, карту Загреба за Мицу и мали сувенир за Горана; сувенир нажалост није био баш по нашим жељама, али биће довољно да подсећа Горана на Загреб и Хрватску у његовом срцу.

Пут назад био је мање интересантан од пута тамо, вероватно зато што смо више спавали, мада је Железница остала доследна својој политици (не)придржавања возног реда. У Београд смо стигли око 8 часова, па смо сели да Милош попије кафу, пошто ја нисам имао времена за исту (воз је кретао у 8:30). Милош и ја смо се убрзо опростили, а ја сам кренуо на још једно путешествије са одложеним доласком. И то би отприлике био крај овог извештаја, уз наду да следећи пут околности неће спречити и Сашу да пође, пошто је он, ако то већ нисам поменуо, био веома тражен.

КРАЈ.--Бране Јовановић <~> 23:55, 12. септембар 2006. (CEST)Одговори[одговори]