Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Виктор Новак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Виктор Новак
Виктор Новак историчар.jpg
Виктор Новак
Датум рођења(1889-02-04)4. фебруар 1889.
Место рођењаДоња Стубица
Аустроугарска
Датум смрти1. јануар 1977.(1977-01-01) (87 год.)
Место смртиБеоград
СФРЈ
Пољеисторија
ИнституцијаБеоградски универзитет
Познат поMagnum Crimen
НаградеОрден Светог Саве
5, 4. и 3. реда

Виктор Новак (Доња Стубица, 4. фебруар 1889Београд, 1. јануар 1977) био је југословенски историчар хрватског порекла, професор Београдског универзитета, члан САНУ.[1]

Биографија

Виктор је рођен почетком 1889. године у хрватском Загорју, у месту Доња Стубица. Поникао је у сиромашној чиновничкој породици; рано остао без оца. Мукотрпно се школовао и током живота је стекао изузетно широко образовање.

Године 1913. завршио је Филозофски факултет у Загребу и затим провео годину дана у Риму на специјализацији у помоћним историјским наукама, особито латинској палеографији. Године 1915. одбранио је докторску дисертацију Бан Михац Михаљевић и његово доба.

Радио је као гимназијски професор и руководилац Рукописног одељења Свеучилишне књижнице у Загребу. Од 1920. до 1922. био је доцент, а од. 1922. до 1924. професор помоћних историјских наука и историјске методике на Филозофском факултету у Загребу. Због своје југословенске оријентације био вређан и нападан на загребачком Свеучилишту, које је, онемогућен да ради, морао да напусти. На иницијативу Николе Вулића и Станоја Станојевића је прешао 1924. године на Универзитету у Београду где је, до пензионисања 1959., био професор историје југословенских народа и помоћних историјских наука и, алтенативно, професор опште историје средњег века. Југословен и антифашиста, Виктор Новак је за време Другог светског рата био хапшен и једно време затворен у Бањички логор. Преласком из Хрватске у Србију, Виктор Новак је, сматрао да ће његов допринос српској историографији бити значајнији уколико настави с упоредним приказивањем позитивних и негативних тенденција у српско-хрватским односима и укупном развоју југословенске мисли.

У свом свестраном и широко заснованом научном интересовању, Виктор Новак се, с подједнаким успехом бавио и националном и културном историјом Јужних Словена у XIX и XX веку, као што се пасионирано и истрајно бавио латинском палеографијом и дипломатиком. Године 1952. објавио је универзитетски уџбеник Латинска палеографија, која се убраја у најзначајна дела те научне дисциплине на српском језику.

Бавећи се историјом политичке мисли у Јужних Словена у 19. и 20. веку, прикупљао је архивску и штампану грађу и објавио мноштво студија и монографија попут радова о Фрањи Рачком (1925, 1929, 1958), Максимилијану Врховцу (1928), Натку Нодилу (1934, 1955), Јосипу Јурају Штросмајеру (1940) и Ивану Кукуљевићу-Сакцинском (1955, 1959), као и преписку Валтазара Богишића и Фрање Рачког (1960).

У монументалном делу Magnum Crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској (Загреб, 1948, више издања у Београду после 1994) тематизовао је сложени однос Ватикана, хрватских клерикалаца и хрватских националиста.[2] У Magnum Crimen-у, Новак је на преко хиљаду страна уз цитате из стотина докумената уверљиво показао да је хрватски клерикализам био једна од основа за геноцид над Србима у НДХ (1941—1945) за прогоне и дискриминацију које су, уз подршку делова католичког клера, а често и у име католичке вере, спроводили хрватски бискупи, свештеници и фратри, уз прећутну или активну подршку загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Новак је увидом у скоро непрегледну документацију о јавној и тајној сарадњи католичког клера са хрватским усташама током Другог светског рата, недвосмислено указао на чврсту везу клерикалне традиције са усташким злочинима, праћеним, осим масовних прогона, још и насилним преверавањем православних Срба у римокатоличку веру. Католички клер је откупљивао и спаљивао Новакове књиге због њихове наводне антикатоличке и масонске инспирације. Године 2011, на енглески је преведено његово најзначајније дело "Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)", Vol. 1-2 (Јагодина 2011) у којој су одштампана и два поглавља које је у издању из 1948. забранила комунистичка цензура. Време је показало да су поруке из Магнум Кримена (Великог злочина) и данас актуелне и неопходне за разумевање савремених политичких токова.

Друга значајна књига, која хронолошки претходи Magnum Crimen-у је Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, штампана постхумно у Београду 1987, на 660 стр. Ове две књиге, узете заједно, до сада су најбољи научни приказ обима и утицаја Римокатоличке цркве на обликовање националне идеје у Хрвата.

Виктор Новак је био редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Београду, омиљен предавач, велики ерудита, а са својим колегама на катедри, Георгијем Острогорским, Јорјом Тадићем и Михаилом Ј. Динићем, и морални узор генерацијама студената, одупирући се сваком покушају увођења вулгарног марксизма лењинизма у наставу историје.

Био је ожењен Српкињом, Павом Бошковић из Бешке.[3] Заједно са Јорјом Тадићем, узео је 1942, крсну славу и почео да се изјашњава као Србин, остајући велики Југословен.

Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ) је изабрала Виктора Новака за свога дописног члана 29. јуна 1951. године. У том статусу академика ЈАЗУ је остао све до своје смрти.

Дописни члан Српске академије наука и уметности од 1948, редовни члан од 1961, Виктор Новак је 1966—1969. секретар Одељења друштвених наука САНУ. Био је, такође и један од оснивача и првих управника Историјског Института САНУ (1947—1954) у Београду. У издањима САНУ Виктор Новак објавио је више значајних студија и монографија, од којих се посебно истиче обимна монографија "Вук и Хрвати“. У њој је недвосмислено показано колики је утицај Вукова реформа имала за еманципацију Хрвата на културном плану, и колико су Вукове везе са хрватским илирцима допринеле стварању културне подлоге јужнословенског зближавања, и касније, југословенског уједињења.

Осим историјског научног рада, посветио се и музичкој култури. Оснивач је бившег загребачког хора Лисински (1910), чији је председник до 1924. године. Био је председник Првог београдског певачког друштва и београдског Корнелија Станковића, као и иницијатор оснивања Јужнословенског певачког савеза у Београду и Свесловенског певачког савеза у Прагу. Објавио је низ музиколошких есеја и неколико стотина музичких критика, најчешће у загребачком »Обзору« и београдској »Политици«.

Виктор Новак био је носилац низа значајних друштвених признања, укључујући и Орден Светог Саве 5, 4. и 3. реда.

Одабрана дела

Виктор Новак
  • Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920.
  • Evangeliarium Spalatense, Split 1923.
  • Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925.
  • Лужички Срби у прошлости и садашњости, Београд 1927.
  • Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928.
  • Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928.
  • Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929.
  • Franjo Rački, Bratstvo, 1929.
  • Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930.
  • Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str.
  • Sveslavenska misao, Ljubljana 1930.
  • Михаило Полит-Десанчић и Хрвати, Летопис Матице српске, Нови Сад 1932.
  • Натко Нодило, Нови Сад 1935.
  • Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l'Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935.
  • Рад Станоја станојевића на српској дипломатици, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, 1938.
  • Два антипода. Штросмајер и Михановић, Београд 1940.
  • Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
  • Једно спорно питање из српскохрватских односа шездесетих година прошлог века, Београд, САНУ 1949.
  • Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54.
  • Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43.
  • Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980.
  • Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku).
  • Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955.
  • Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955.
  • Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957.
  • Фрањо Рачки, Београд, Просвета 1958.
  • Настанак и нестанак "Monumenta Serbica" дипломатара Ивана Кукуљевића-Сакцинског, Београд, Српска академија наука 1959.
  • Никола Вулић. Научник и човек. Увод у књигу Николе Вулића: Из римске књижевности, Београд, Српска књижевна задруга 1959.
  • Валтазар Богишић и Фрањо Рачки. Преписка (1866–1893), Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, САН, књ. XXV, Београд 1960.
  • Појава и проширење каролиншке минускуле у Далмацији, ГЛАС САН, књ. CCLV1, Београд 1963.
  • Српски научници и књижевници у преписци са Фрањом Рачким, Београд : Научно дело, 1964.
  • Вук и Хрвати : примљено на VII скупу Одељења друштвених наука САНУ, 27. IX 1966, по приказу самог аутора; уредник Јорјо Тадић, Београд, Научно дело 1967, 645 стр.
  • Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 стр. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0.

Целокупна библиографија до 1963: Б. Телебаковић-Пецарски, Зборник филозофског факултета у Београду, 1963.

Референце

  1. ^ "Годишњак САНУ за 2013.", Беодрад 120/2014.
  2. ^ Politika:„Magnum crimen”, ipak, putuje u svet
  3. ^ Душко Лупуровић: "Школство у Бешки 1690-1941.", Бешка 2015.

Литература

  • Радован Самарџић: „Новак, Виктор“, Енциклопедија Југославије, 1. издање, Загреб 1965.
  • Василије Крестић: "Viktor Novak: Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom и Libellus accusationis : два изостављена поглавља из књиге Magnum Crimen Виктора Новака", Зборник о Србима у Хрватској = Recueil des Travaux sur les Serbes en Croatie ISSN 0353-5967.- Br. 5 (2004). стр. 7-80
  • Зборник Филозофског факултета у Београду, Споменица Виктора Новака, књ. VII-1, Београд 1963.
  • Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb 1979, Viktor Novak (nekrolog) str. 673-4

Спољашње везе