Виктор Чернов
| Виктор Чернов 15. април 1952. | |||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||
| Датум рођења | 25. новембар 1873. | ||||||||||||||||
| Место рођења | Новоузенск, Губернија Самарска, Руска Империја | ||||||||||||||||
| Датум смрти | 15. април 1952. (78 год.) | ||||||||||||||||
| Место смрти | Њујорк, САД | ||||||||||||||||
| Држављанство | Руска Империја | ||||||||||||||||
| Професија | политичар, новинар, писац | ||||||||||||||||
| Породица | |||||||||||||||||
| Супружник | Анастасија Слетова | ||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||
| Политичка странка | Социјалистичка револуционарна партија People's Rights Party, Socialist League of the New East | ||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
Виктор Михајлович Чернов (рус. Ви́ктор Миха́йлович Черно́в; 25. новембар 1873 — 15. април 1952) био је руски револуционар и један од оснивача Руске социјалистичке револуционарне партије. Био је главни партијски теоретичар или "мозак" партије, и више је био аналитичар него политички лидер. После Фебруарске револуције 1917. године, Чернов је био министар пољопривреде у руској привременој влади и залагао се за хитну аграрну реформу. [1] Касније је био председник Уставотворне скупштине Русије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Ране године[уреди | уреди извор]
Виктор Чернов је рођен у Новоузенску, граду југоисточно од Саратова у Самарској губернији. Био је син бившег кмета - сељака који је постао нижи функционер у локалној државној служби. [2]
Чернов је похађао гимназију у Саратову, леглу радикализма, где се придружио популистичком дискусионом кругу у којем је проучавао дела Николаја Доброљубова и Николаја Михајловског. Његове радикалне склоности привукле су пажњу локалне полиције и Чернов је прешао у школу у Јурјеву на последњу годину студија. [2]
Чернов се уписао на Правни одсек Московског универзитета, где се поново придружио кругу радикалних дискусија, бранећи популистичке ставове од марксиста. [2] Због политичког деловања је ухапшен у пролеће 1894. и провео је 9 месеци у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу. [2] Након затварања, Чернов је осуђен на период административног изгнанства у централној Русији. [2]
Политичка каријера[уреди | уреди извор]
До краја 1880-их био је укључен у револуционарну активност. Похађао је правни факултет Московског универзитета и почетком 1890-их се придружио народњацима (Народник) ; 1894. придружио се групи „Народно право” Марка Натансона (Narodnoe pravo), покушају да уједини све социјалистичке покрете у Русији, и са осталим члановима је ухапшен, затворен и прогнан. Након што се 1898. оженио Анастасијом Слетовом и провео неко време у организовању сељака око Тамбова, отишао је у иностранство у Цирих 1899. године. Придружио се Социјалистичкој револуционарној партији по њеном оснивању 1901. године и постао уредник њеног листа Револуционарна Русија. У Русију се вратио после Револуције 1905; након бојкота избора за Прву Думу, победио је на изборима за Другу Думу и постао вођа СР фракције.
Године 1907. објавио је Филозофске и социолошке студије у којима је заступао становиште Рихарда Авенаријуса. Као такав, био је један од руских махиста које је Лењин критиковао у Материјализму и емпириокритицизму (1909). [3]
Под привременом владом Александра Керенског 1917, Чернов је био министар пољопривреде. Привремена влада је 17. марта упутила свој први апел сељачком становништву. У њему се наводи да се питање земље мора решити не силом, већ законима који ће донети народни представници. У лето су Столипинови закони о земљишту суспендовани. Чернов је поднео оставку убрзо након одласка кнеза Георгија Лавова. Затим су 9. августа избори одложени за 12. новембар. Чернов је наставио своју кампању за хитну аграрну реформу. Савез земљопоседника је у Чернову видео свог главног непријатеља. [4] Чернов и његова супруга изабрани су у Скупштину из Тамбова. У јануару 1918. био је председник руске Уставотворне скупштине, коју су бољшевици распустили убрзо након што је почела да се састаје. Постао је члан антибољшевичке владе која је водила умереније социјал-револуционаре у Самари, пре него што је побегао у Европу, а затим 1941. у Сједињене Државе. Овде је наставио да објављује свој периодични часопис „За свободу“.
Чернов је умро у Њујорку 1952.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- „Viktor Mikhaylovich Chernov”. Britannica Online. Приступљено 11. 9. 2017.
- „Chernov, Viktor”. The Columbia Encyclopedia. Архивирано из оригинала 29. 11. 2005. г. Приступљено 2. 10. 2005.
- Alexander Trapeznik, 'The Revolutionary Career of Viktor Mikhailovich Chernov (1873-1952)', M.A. thesis, University of Tasmania, 1988
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Lazar Volin (1970) A century of Russian agriculture. From Alexander II to Khrushchev, p. 123. Harvard University Press
- ^ а б в г д Maureen Perrie, "Viktor Mikhailovich Chernov," in George Jackson with Robert Devlin (eds.), Dictionary of the Russian Revolution. Westport, CT: Greenwood Press, 1989; pp. 116-119.
- ^ Lenin, Vladimir (1909). Materialism and Empirio-Criticism. Moscow: Zveno Publishers.
- ^ Lazar Volin (1970) A century of Russian agriculture. From Alexander II to Khrushchev, p. 121, 124, 127. Harvard University Press
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Victor Chernov website Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2010) (на руском)
- Victor Chernov, 'Bolshevik Romance and Reality,' Foreign Affairs, January 1927
- Victor Chernov, 'The Soviet Government and the Communist Party,' Foreign Affairs, January 1929
- Victor Chernov, 'Russia's Two Parties,' Foreign Affairs, October 1930.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
