Виљан

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Вилањ)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Виљан
мађ. Villány
HU Villány town-hall 001.jpg
Градска кућа у Виљану
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Мађарска
РегионЈужна прекодунавска регија
ЖупанијаБарања
СрезШиклош
Становништво
Становништво
 — 2008.2.480
 — густина112,62 ст./km2
Географске карактеристике
Координате45°52′10″ СГШ; 18°27′20″ ИГД / 45.86951° СГШ; 18.45562° ИГД / 45.86951; 18.45562Координате: 45°52′10″ СГШ; 18°27′20″ ИГД / 45.86951° СГШ; 18.45562° ИГД / 45.86951; 18.45562
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина22,02 км2
Виљан на мапи Мађарске
Виљан
Виљан
Виљан на мапи Мађарске
Поштански број7773
Позивни број72
Веб-сајт
www.villany.hu http://www.villany.hu/

Виљан[1] (мађ. Villány, нем. Willand) градић је у Мађарској. Виљан се налази у оквиру жупаније Барања.

Град има 2.480 становника према подацима из 2008. године. Средиште је познатог виноградарског краја у Мађарској.

Географија[уреди]

Град Виљан се налази у јужном делу Мађарске. Од првог већег града, Печуја, град је удаљен око 35 километара југоисточно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, у историјској области Барања, на свега 8 километара од границе Мађарске са Хрватском. Северно од насеља издиже се Виљанско горје, познати виноградарски крај у Мађарској.

Становништво[уреди]

Демографија

Становништво Виљана данас је претежно мађарско, али ту живе и припадници мањинских народа: Немци (12,9%), Срби (0,2%), Хрвати (0,5%), Роми. Невелика српска заједница има месну самоуправу, једну од 20-ак активних подружница српске мањинске самоуправе у Мађарској.

Попис 1910.[уреди]

Виљан[2]
Језик Вера

укупно: 2.552

  Немачки 1.918 (75,15%)
  Мађарски 413 (16,18%)
  Српски 203 (7,95%)
  Хрватски 9 (0,35%)
  Румунски 3 (0,11%)
  Словачки 1 (0,03%)
  остали 5 (0,19%)
<div style="border:solid transparent;position:absolute;width:100px;line-height:0;

укупно: 2.552

  Римокатол. 2.142 (83,93%)
  Православци 207 (8,11%)
  Јевреји 136 (5,32%)
  Калвинисти 42 (1,64%)
  Лутерани 24 (0,94%)
  - (-%)

Срби у Виљану[уреди]

Првобитна српска православна црква подигнута је почетком 18. века. Садашња велика сеоска црква са масивним звоником саграђена је и посвећена празнику Успењу Богородице или Великој Госпојини 1773. године. Године 1876. ограђена је црквена порта прилогом Шиклошана, брата и сестре - Стевана Шешића и Марије Јанковић. Захвалност су им јавно изразили представници месне црквене општине Љубомир Цветић и Радослав Пауновић.[3] Темпло је осликано 1885. године. Зографске иконе из прве деценије 18. века изложене су у музејској поставци у Сентандреји.[4] Православно парохијско звање је основано 1777. године, када су и матрикуле заведене.

Записано је у селу 1731. године 36 српских православних домова. Када је уочи Ускрса поп исповедао и причешћивао вернике пред њим је стало 99 православаца. Од домаћина забележена су презимена: Ковач, Божић, Милетић, Касапа, Кувеждин, Ђурић, Јуришић, Драгачев, Капетан, Иван, Мерћенов, Аћимов, Релић, Михаилов и Обрад. Општина Виљанска је 1745. године определа за издржавање српске школе 10 форинти годишње.[5] Године 1796. записано је у месту 297 српских становника, а век доцније било их је много мање, 1890. године - 170 душа. „Изгубило се” чак 127 особа српске националности.[6]

Забележена су 1826. године два православна свештеника у „Вилану”: поп Андреј Поповић парох и поп Јован Поповић капелан.[7] Православни парох, претплатник и скупљач претплате за једну српску књигу био је 1859. године поп Прокопије Топенарски. У Виљану је 1867. године било 197 православних Срба становника.[8] По царском рескрипту из 1868. године укинуте су неке црквене општине у Угарској, попут оне у Виљану. За споменик деспоту и светитељу српском Стевану Штиљановићу у Шиклошу (Ђунтиру), приложили су Виљанци, њих 12, укупно 5 форинти, које је донео лично тутор Ђоко Дадић.[6]

По попису из 1900. године у месту Виљану је 208 православних Срба.[9]

Месни учитељ Георгиј Поповић је 1816. године купио педагошку књигу из које се могао боље спремити за рад.[10] Други месни учитељ Сава Милић набавио је 1824. године једну српску књигу.[11] Пренумерант и учитељ виљански био је 1859. године Симеон Увалић. Наименован је у Виљанској школи за учитеља 1866. године Јаков Николић. Он је завршио основну школу и Препарандију у Сомбору. Проглашен је за квалификованог за рад у сеоској школи.[12] Школски референт Поповић је вршио 1884. године контролу рада српских вероисповедних школа. У Виљан је дошао 28. фебруара и затекао учитеља Лазара Зундановића да са 30 ученика „добро ради”. Примедбе су се односиле на школско здање, па је било потребе за оправкама. Требало је школу мало узвисити и нове веће прозоре наместити, под да се патоше а кров покрије. Требало је да Виљанци моле министарство да им удели слике за очигледну наставу, мапе угарске краљевине и мађарске штице.[13] Понуђена плата новом учитељу у месној школи је износила 1897. године, 120 форинти у новцу.[14] Као привремена учитељица дошла је 1899. године у тамошњу школу Зорка Лазић. За Српски учитељски конвикт у Новом Саду, приложио је 102 к чланарине, Јован Лазић поседник из Виљана 1902. године. Председник Школског одбора је 1905. године Тимо Кузмановић, перовођа Милош Ђукић и старатељ Милош Николић. Школа је српска народна са једним здањем. Учитељица у Виљану 1902-1914. године је била Катица Теларовић, родом из Сомбора. У основну школу иде 21 ђак, а за пофторну има три ученика старијег узраста.[15]

Године 1905. Виљан је мала општина, насељена после Мохачке битке. То је место у Дарданском срезу где живи 2473 становника у 421 дому. Доминирају Немци, а Срба је мало; има их 204 православне душе у 34 куће. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. Комуникације су пошта, брзојав и жељезничка станица.[16] У Виљану почетком 20. века постоји српска црквена општина, скупштина је редовна под председништвом Милана Лазића. Црквено-општински посед износи 24 кј. земље. Православна парохија заједно са оном у Мађарбоји чини једну заједничку и то шесте платежне класе. Свештеник је из Мађарбоје, који долази по распореду и потреби.

На почетку 21. века опстала је српска православна Успенска црква у месту. Лепо је уређена, окружена високим зидом портанским и налази се у центру насеља. Српско православно гробље је санирано 1960-их година, а пет старих камених споменика од пешчара са српским епитафима је пренето у порту православне цркве. На виљанском римокатоличком гробљу је пронађено неколико српских споменика.[17]

Партнерски градови[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/konzularni-poslovi/dijaspora/klubovi-iz-dijaspore/101-dijaspora-klubovi/10656-madjarska-dis?lang=cyr
  2. ^ „Језички и верски састав становништва Краљевине Угарске по насељима, Попис 1910. године”. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2018. Приступљено 29. 03. 2019. 
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1878. године
  4. ^ "Нин", специјални додатак Динка Давидова, Београд 1990. године
  5. ^ "Просветни гласник", Београд 1886. године
  6. 6,0 6,1 "Српски сион", Карловци 1895. године
  7. ^ "Сербски летописи", Будим 1826. године
  8. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  9. ^ "Школски лист", Сомбор 1907. године
  10. ^ Јован Берић: "Педагогија и методика за учитеља", Будим 1816. године
  11. ^ Василије Булић: "Землеописаније всеобшћег", Будим 1824. године
  12. ^ "Школски лист", Сомбор 1866. године
  13. ^ "Школски лист", Сомбор 1884. године
  14. ^ "Српски сион", Карловци 1897. године
  15. ^ Мата Косовац, наведено дело
  16. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  17. ^ Српски институт, интернет база података, Будимпешта

Спољашње везе[уреди]