Вилма Еспин

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилма Еспин
Име по рођењуВилма Луција Гилос Еспин
Датум рођења(1930-04-07)7. април 1930.
Место рођењаСантијаго де Куба
  Куба
Датум смрти18. јун 2007.(2007-06-18) (77 год.)
Место смртиХавана
  Куба
СупружникРаул Кастро
ДецаДебора Кастро Еспин
Маријела Кастро
Нилса Кастро Еспин
Алејандро Кастро Еспин
Одликовања
Лењинова награда
Лењинова награда

Вилма Луција Гилос Еспин (шп. Vilma Lucila Espín Guillois; Сантијаго де Куба, 7. април 1930Хавана, 18. јун 2007) била је кубанска револуционарка, феминисткиња и хемијска инжењерка.

Била је удата за Раула Кастра, председника Кубе и брата Фиделa Кастра. Иза себе је оставило четворо деце: Дебору, Маријелу, Нилсу и Алејандра Кастра Еспина, као и седморо унучади. Њена ћерка Маријела Кастро тренутно је председница Кубанског националног центра за сексуалну едукацију, а њен син Алејандро Кастро Еспин је пуковник у Министарству унутрашњих послова Кубе.

Младост[уреди | уреди извор]

Вилма Еспин је рођена 7. априла 1930. године у граду Сантијаго де Куба.[1] Њени родитељи су били отац Јосе Еспин, кубански адвокат и мајка Маргарита Гилос.[2] Док је похвађала основну школу, бавила се балетом и певала, током 40-их 20. века.[3] 50-их година студирала је Хемијско инжењерство на Универзитету Ориенте у свом родном граду, док је постдипломске студије завршила на Масачусетском технолошком институту у Кембриџу.[1]

Улога у кубанској револуцији[уреди | уреди извор]

Раул Кастро, Вилма Еспин, Јорг Рисквет и Јосе Нивалдо (1958)

Након заврешних студија, када се вратила на Кубу, постала је више укључена у опозицију кубанског председника и диктатора Фулгенсиа Батисте.[1] Састанак са револуционарним лидером Франком Паисом довео је до тога да Вилма постане лидер револуционарног покрета у покрајини Оријенте.

Еспин је упознала браћу Кастро који су се преселили у Мексико након неуспелог оружаног напада на касарне Монцада. Раул Кастро и Еспин венчали су се 26. јануара 1959. године.[4] Вилма Еспин је била једна од најзначајнијих револуционара и спречила је било какву интервенцију владе Сједињених Држава на подручју Кубе.

Године 1957. генерал ЦИА Лиман Киркпатрик послат је у покрајину Оријенте, на Кубу, да би сазнао да ли покрет Фидел Кастра Џулио 26 имао везе са комунизмом. Послан је да се састане са неким од главних финансијских присталица Кубе у револуцији. Највећа од њих била је компанија названа Бакарди коропрација, чији је главни адвокат био отац Вилме Еспин. Вилма је прихватала је да седне и упозна са генералом Киркпатриком. На питање о везама Фидела Кастра, Раула Кастра и Че Геваре и њихове повезаности са комунизмом, она је одговорила рекавши да су те тврдње биле смешне.[5]

Вилма Еспин је давала отворену подршку родној равноправности на Куби. Њено укључивање у револуцију помогло је трансформацији родних норми на Куби и 1960. године, Вилма је постала председник Федерације жена са Кубе. Значајно се залагала и за женску писменост, право жена на рад и предавање жена о основним вештинама у здравству и образовању. Године 1960, када су извршени напади на плантаже трске и шећера широм Кубе, непосредно пред инвазију у Заливу свиња, Федерација жена Кубе креирала је Ургентну медицинску бригаду која је служила за мобилизацију жена против контрареволуције.[6]

Вредности за које се Еспин залагала, подржавали су Фидел Кастро и кубанска влада. 1966. године Фидел Кастро је одржао говор у земљи, позивајући жене да се придруже радној снази. Због великог броја жена које су се након тога запошљавале, Федерација жена Кубе је створила центре за децу радних жена.

Улога у кубанској влади[уреди | уреди извор]

Еспин је била председник Федерације жена Кубе, од њеног оснивања 1960. године, све до њене смрти 2007. године. У тој организацији чланство је имало више од 3,5 милиона жена са Кубе. Еспин је такође била члан Државног већа Кубе, као и члан Централног комитета и Политичког бироа Комунистичке партије Кубе од 1980. до 1991. године.

Еспсин се често називала "Прва дама" Кубе због њене блиске везе са браћом Кастро.[7] Била је укључена у доношење кубанског породичног закона из 1975. године који је захтевао заједнички рад у кући између мушкарца и жене.

Еспин је такође руководила кубанском делегацијом на Првом латиноамеричком конгресу о женама и деци у Чилеу септембра 1959. године. Такође је предводила кубанске делегације на конференцијама о женама одржаним у Мексику, Копенхагену, Наиробију и Пекингу.

Смрт[уреди | уреди извор]

Еспин је преминула у Хавани, 18. јуна 2007. године, након дуге болести.[8][9] Званични жалостни период је проглашен од 8 часова. 18. јуна до 10 часова. 19. јуна. Фидел Кастро је држао говор за Еспин, дан након њене смрти, хвалећи њене врлине и рад.[8] Њено тело је кремирано, а посмртни остаци налазе се у маузолеју Френте Франк Паис у граду Сантијаго де Куба.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Depalma, Anthony (20. 6. 2007). „Vilma Espín, Rebel and Wife of Raúl Castro, Dies at 77”. The New York Times. Приступљено 27. 1. 2017. 
  2. ^ Gott 2005, стр. 160.
  3. ^ Ferrer Gómez & Aguilar Ayerra 2015, стр. 603.
  4. ^ Ferrer Gómez & Aguilar Ayerra 2015, стр. 604.
  5. ^ „Vilma Espin Guillois | Cuban revolutionary and women's rights activist”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 22. 11. 2016. 
  6. ^ Espín, de los Santos & Ferrer 2012, стр. 228.
  7. ^ Schanche, Don A. (15. 5. 1990). „Profile: Cuba's 'First Lady'—Her Power Is Real”. Los Angeles Times. Приступљено 27. 1. 2017. 
  8. ^ а б Ferrer Gómez & Aguilar Ayerra 2015, стр. 660.
  9. ^ „Falleció la heroína de la clandestinidad y combatiente destacada del Ejército Rebelde Vilma Espín Guillois”. Granma (на језику: шпански). 18. 6. 2007. Архивирано из оригинала 7. 6. 2008. г. Приступљено 1. 11. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Espín, Vilma; de los Santos, Asela; Ferrer, Yolanda (2012). Women in Cuba: The Making of a Revolution Within the Revolution. New York: Pathfinder. ISBN 978-1-60488-036-6. 
  • Ferrer Gómez, Yolanda; Aguilar Ayerra, Carolina (2015). Vilma Espín Guillois: El Fuego de la Libertad (на језику: Spanish). Havana: Editorial de la Mujer. ISBN 9789597217800. 
  • Gott, Richard (2005). Cuba: A New History. Yale Nota Bene. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11114-9.