Вилхелм Миклас

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилхелм Миклас
Лични подаци
Датум рођења(1872-10-15)15. октобар 1872.
Место рођењаКремс, Аустријско царство
Датум смрти20. март 1956.(1956-03-20) (83 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
НационалностАустријанац
Породица
СупружникЛеополдина Хајдингер
Деца4
Политичка каријера
Политичка
странка		Хришћанска социјална партија
10. децембар 1928. — 13. март 1938.
ПретходникМихаел Хаиниш
НаследникКарл Ренер (1945)

Вилхелм Миклас (нем. Wilhelm Miklas; Кремс, 15. октобар 1872. [1] – Беч, 20. март 1956) био је аустријски политичар и председник Аустрије од 1928. до Аншлуса од стране Трећег рајха 1938.

Младост[уреди | уреди извор]

Рођен је као син поштанског чиновника у Кремсу, у Цислејтанији у Доњој Аустрији. Миклас је завршио средњу школу у Зајтенштетену и наставио да студира историју и географију на Универзитету у Бечу. Од 1905. до 1922. Миклас је био директор Савезне средње школе у Хорну, малом граду у доњоаустријској области Валдфиртел.

Рана политичка каријера[уреди | уреди извор]

Године 1907. Миклас је изабран у парламент Царског савета (Рајхсрат - нем. Reichsrat) као члан Хришћанско-социјалне партије. 1911. изабран је на посланичко место у Привременој скупштини Немачке-Аустрије и у Уставотворној скупштини Прве аустријске републике. Био је противник немачког национализма: изјаснио се против ближег повезивања са Вајмарском републиком и одиграо кључну улогу у усвајању црвено-бело-црвене аустријске заставе.

Године 1919. Миклас је постављен за државног секретара у аустријској влади канцелара Карла Ренера. Од 1923. до 1928. био је председник Националног савета (нем. Nationalrat).[2][3]

Председник Аустрије[уреди | уреди извор]

Савезна скупштина је изабрала Микласа за председника Аустрије 10. децембра 1928. Миклас је поново изабран од стране Савезне скупштине 9. октобра 1931, иако су амандмани на Устав из 1929. захтевали народне изборе. Овим амандманом мандат аустријског председника је продужен на шест година.[4]

Председник Миклас (десно) и канцелар Долфус (у средини), 1932. године.

Када је 1933. године, канцелар Енгелберт Долфус распустио аустријски Парламент, наставак седница био је опструисан масовним присуством полицијских снага, као и паравојних трупа Хајмвера на челу са Емилом Фејем.

Председник Миклас је остао пасиван 20. маја, када је влада успоставила Отаџбински фронт и потом забранила Комунистичку партију, аустријски огранак Нацистичке партије и паравојну организацију Социјалдемократско-републикански савез за заштиту (нем. Republikanischer Schutzbund). Забрана Радничких новина (нем. Arbeiter-Zeitung) и мере против аустријског радничког покрета довеле су до избијања аустријског грађанског рата 12. фебруара 1934. године. Као резултат тога, забрањена је и Социјалдемократска партија, а аустрофашистичка идеологија је наметнута у Савезној држави Аустрији (нем. Ständestaat). Ауторитарне мере нису имале утицаја на функцију председника. У својим приватним записима, Миклас је јасно осудио кршење устава од стране Долфуса и његовог наследника Курта Шушнига, али није отворено критиковао политику владе.[5]

Миклас је био веома непопуларан међу аустријским нацистима, јер је одбио да ублажи смртне казне изречене убицама Долфуса након неуспелог јулског пуча 1934. С обзиром на све већи притисак нацистичке Немачке, аустрофашистичка држава се приближила Краљевини Италији под Дучеом Бенитом Мусолинијем и 1936. Краљевини Мађарској регента Миклоша Хортија.

Након што је аустријског канцелара Шушнига Адолф Хитлер позвао 12. фебруара 1938. у Бергхоф да прими немачке захтеве, Миклас је понудио амнестију затвореним аустријским нацистима. Ипак, одбијао је да преда националну полицију Аустро-фашисти Артуру Зајс-Инкварту. Међутим, када је Хитлер наредио операције Вермахта дуж границе, председник је био приморан да попусти и поставио је Зајс-Инкварта за министра унутрашњих послова Аустрије.

Шушниг је 9. марта 1938. најавио плебисцит о аустријској независности који се одржао у року од четири дана. Заузврат, 11. марта Херман Геринг је захтевао да Зајс-Инкварт замени Шушнига на месту канцелара; у супротном, немачке снаге би следећег дана прегазиле Аустрију.[6]

Након што је Хитлер добио потврду од Мусолинија да се Италија неће мешати, издао је наређење да немачке трупе уђу у зору следећег дана (Операција Ото - нем. Unternehmen Otto). Миклас је капитулирао у поноћ, објављујући да је поставио Зајс-Инкварта за новог канцелара. Када су немачке трупе у зору следећег дана прешле границу, аустријске оружане снаге нису пружале отпор и народ је Немце углавном дочекао као хероје.

Гроб Вилхелма Микласа у Доблингу

Миклас је, због свог првобитног одбијања, завршио у кућном притвору, али га је заштитио од малтретирања будући пуковник Вафен-СС Ото Скорцени. Проглашењем "закона о поновном уједињењу Аустрије са Немачким Рајхом " од стране Зајс-Инкварта 13. марта, функције аустријског канцелара и аустријског председника су угашене. Док је Шушниг завршио у затвору, Миклас је напустио политику и отишао у пензију.

После Другог светског рата[уреди | уреди извор]

После Другог светског рата, Миклас је одбио да се поново кандидује за председника, у корист Карла Ренера.

Преминуо је 20. марта 1956. у Бечу.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Wilhelm Miklas, Biografie | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at (на језику: немачки). 
  2. ^ „Präsidentinnen und Präsidenten seit 1920 | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. 
  3. ^ Kreisky, Bruno The Struggle for a Democratic Austria: Bruno Kreisky on Peace and Social Justice. Berghahn Books, 2000, p. 488-489
  4. ^ Janik, Allan (2003). „Guilty Victim: Austria from the Holocaust to Haider. By Hella Pick. London: I.B. Tauris Publishers. 2000. Pp. Xvi + 246. $35.00. ISBN 1 86064 618 2. - the Struggle for a Democratic Austria: Bruno Kreisky on Peace and Social Justice. By Bruno Kreisky. Edited by Matthew Paul Berg in collaboration with Jill Lewis and Oliver Rathkolb. Translated by Helen Atkins and Matthew Paul Berg. New York: Berghahn Books. 2000. $69.95. ISBN 1-57181-155-9”. Central European History. 36 (2): 312—315. ISBN 1-57181-155-9. ISSN 0008-9389. S2CID 152373196. doi:10.1017/s0008938900006889. 
  5. ^ Czeike, Felix (1997). Historisches Lexikon Wien : in 5 Bänden. Wien: Kremayr & Scheriau. ISBN 3-218-00543-4. OCLC 27458914. 
  6. ^ "Anschluss" 1938 : eine Dokumentation. Heinz Arnberger, Winfried R. Garscha, Christa Mitterrutzner, Dokumentationsarchiv des Österreichischen Widerstandes. Wien: Österreichischer Bundesverlag. 1988. ISBN 3-215-06824-9. OCLC 19879165. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Peter Malina (1994). „Miklas, Wilhelm”. Neue Deutsche Biographie. 17. Berlin: Duncker & Humblot. стр. 492f. ISBN 3-428-00198-2. . (Digitalisat).
  • Biographische Daten von Wilhelm Miklas. In: Niederösterreichische Landtagsdirektion (Hrsg.): Biographisches Handbuch des NÖ Landtages: 1861–1921. NÖ Landtagsdirektion, St. Pölten, ISBN 3-85006-166-3 (Stand 1. Jänner 2005; Online-Version: PDF, 843 kB).
  • Franz Schausberger: „Wir Niederösterreicher sind das Herz und der Kopf der Habsburgermonarchie.“ Wilhelm Miklas als niederösterreichischer Landespolitiker. In: Jahrbuch für Landeskunde von Niederösterreich. Neue Folge 85, 2019, S. 629–665.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вилхелм Миклас на Викимедијиној остави.


Председник Аустрије
(1928-1938)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилхелм_Миклас&oldid=25944292”