Виолета Сабо

С Википедије, слободне енциклопедије
Виолета Сабо
Violette Szabo IWM photo.jpg
Виолета Сабо 1944. године, мало пре хапшења
Пуно имеViolette Reine Elizabeth Szabo, рођ. Bushell
Датум рођења(1921-06-26)26. јун 1921.
Место рођењаПариз
 Француска
Датум смрти5. фебруар 1945.(1945-02-05) (23 год.)
Место смртиКонцентрациони логор Равензбрик
 Трећи рајх
Године службе1941–1945
Чиненсин (Ensign)
ЈединицаСОЕ
Битке/ратовиДруги светски рат
ОдликовањаЏорџов крст (Велика Британија)
Ратни крст 1939–1945 (Француска)
Медаља Покрета отпора (Француска)

Виолета Сабо (фр. Violette Szabo; Париз, 26. јун 1921 — Концентрациони логор Равензбрик у близини Фирстенберга, 5. фебруар 1945) била је француско-британски агент Управе за специјалне операције (SOE) током Другог светског рата. Пред крај рата Немци су је заробили, испитивали и на крају депортовали у Концентрациони логор Равензбрик, где је убијена. Постхумно је одликована британским орденом Џорџов крст, француским орденом Ратни крст 1939–1945 и Медаљом Покрета отпора.

Биографија[уреди | уреди извор]

Виолета Сабо рођена је као Виолета Рен Елизабет Бушел 26. јуна 1921. у Паризу. Отац јој је био Британац, возач британске војске, а мајка Францускиња, кројачица.[1] Рано детињство провела је у путовањима између Париза и Лондона, али се, када јој је било једанаест година, њена породица настанила у лондонском дистрикту Стоквел. Иако је била доста ситна (према њеној документацији СОЕ-а, око 165 цм) и веома атрактивна, њена нарав била је далеко робуснија него што би се то рекло на основу изгледа. Духовита и јаке воље, презирала је ручни рад и домаће послове, али је могла да надмаши своју браћу у свим атлетским дисциплинама. Када јој је било четрнаест година напустила је школу и запослила се као продавачица.

Зграда у Стоквелу, у којој је живела Виолета са породицом. На Згради се налази спомен-плоча, као сећање на ову храбру жену
Споменик агентима СОЕ-а у Лондону, са ликом Виолете Сабо

Почетком 1940. Виолета се прикључила женама добровољцима али је ускоро променила одлуку и запослила се у фабрици оружја. У јулу исте године упознала је Етиена Саба (фр. Etienne Szabo), официра Легије странаца из Марсеја, који је служио у снагама Слободне Француске Шарла де Гола. Венчали су се 21. августа, а неколико дана по венчању Етјен одлази на задатак.[1] Већ следеће године Виолета се пријавила у Женски помоћни територијални корпус (Auxiliary Territorial Service), који је дејствовао са противавионском батеријом. У почетку је само сакупљала јагоде за једну противваздушну јединицу.[2] У јуну 1942. године родила је ћерку Тању (фр. Tania Szabo). Четири месеца касније Етјен је погинуо у акцији, током службе у Северној Африци, у Другој бици код Ел Аламејна.[3] Етјен никада није видео своју ћерку.[2]

После мужевљеве погибије Виолета се заветовала да ће га осветити, па је одлучила да конкурише у јединицама за специјалне операције. Њен течни француски учинио ју је идеалним кандидатом за тајну службу. Била британска обавештајна официрка, а њене мисије у окупираној Француској су укључивале диверзије и прикупљање информација о нацистима с окупираних подручја Европе. током једне акције ухваћена је и после испитивања одведена у немачки концентрациони логор за жене Равензбрик, где је и погубљена.[4]

Ратне активности[уреди | уреди извор]

Улаз у Музеј Виолете Сабо у селу Вормелоу

Јуна 1943. Виолети се пружила прилика да се прикључи СОЕ-у. Упознала је агента Харија Пулувеа (фр. Harry Peulevé), који ју је већ препоручио као могућег регрута у Француској секцији. Током интервјуа није јој прецизно објашњено шта би био њен посао, али су јој јасно представљени потенцијални ризици. Прихватила је понуду без оклевања и следећег месеца је послата у одбор СОЕ-а за оцену студената.

После четири дана интензивних физичких и психолошких тестова, одбор је био импресиониран њеном упорношћу и истрајношћу, али не и наизглед просечном интелигенцијом и недостатком иницијативе. Укупна оцена била је прилично ниска, али довољно да прође групу за даљу обуку, где је започела паравојни и командоски рад. Испоставило се да је изузетно добар стрелац, чак међу најбољима у групи, али су инструктори сматрали да својим изгледом делује превише фаталистички. Довели су у питање и њен мотив за борбу. Жеља за осветом након губитка вољене особе била је разумљива, али нестабилни поступци једног агента могли су угрозити животе свих агената у мрежи. Такође су је оценили превише темпераментном. Сматрали су да јој недостаје лукавство, стабилност и финоћа, неопходна за живот у илегали.

Приближавањем Дана Д (6. јун 1944) јавила се хитна потреба за више женских курира. Виолета је пребачена на завршну обуку за илегално деловање тајних агената. Почетком године задобила је повреду глежња током тренинга искакања падобраном, али јој је ипак, после опоравка и завршетка обуке, понуђенa прва мисија. Требало је да буде курир агенту Филипу Ливеру (фр. Philippe Liewer) у Нормандији.[3]

Прва мисија[уреди | уреди извор]

Искрцавање америчких трупа на плажу Омаха у Нормандији

Ово је био посебно опасан задатак. Хари Пулуве управо је из Француске послао поруку о хапшењу једног агента у Руану. Ливер није смео да ризикује и лично оде у Руан, па је одлучио да оде са Виолетом у Париз и одатле њу пошаље да поправи штету. Био је то далеко озбиљнији задатак од улоге курира. Након што су 6. априла безбедно стигли у Француску, Виолета је отишла сама у Руан како је и планирано, путујући под лажним идентитетом секретарице по имену „Корин Лирој” (енг. Corinne Leroy). Током три недеље пажљиве истраге успела је да открије детаље хапшења СОЕ-овог агента и сазна од неколицине преживелих шта се заправо десило у Руану. Испоставило се да Пулувеова порука није била претерана. Град је био облепљен потерницама са Ливеровим ликом, а готово стотину чланова Покрета отпора пало је у руке Гестапоа. Вратила се у Париз и рапортирала Ливеру да је његова мрежа агената и сарадника потпуно разбијена. Обоје су се 30. априла вратили авионом у Енглеску.

У овој мисији Виолета се показала способним и сналажљивим агентом и унапређена је у чин заставника. После тога добровољно се пријавила за другу мисију са Ливером. [3]

Орден Џорџов крст

Друга мисија[уреди | уреди извор]

У ноћи између 7. и 8. јуна падобранима су се спустили у Француску. Њихов циљ је био да изграде нову мрежу у Лиможу. Виолета Сабо и члан локалног покрета отпора Жак Дифур имали су задатак да саботирају нацистичке комуникацијске канале, током акције искрцавања савезника у Нормандији. Нису знали да се у њиховом правцу кретала 2. СС оклопна дивизија Рајх, на путу за Нормандију.[3] Заустављени су на немачком контролном пункту код града Лиможа. Када им је идентитет откривен, потрчали су ка оближњем пољу пуцајући у немачке војнике. Неко време су пузали пољем, све док Виолета није могла даље због умора и повређеног чланка. Иако је Дифур желео да јој помогне она није допустила. Инсистирала је на томе да он покуша да побегне, јер није било смисла да обоје настрадају. Дифур је успео да се спаси и касније је сведочио о овом догађају. Виолета је наставила да пуца све док, после пола сата сата борбе, није остала без муниције. Ухватили су је припадници СС дивизије. Један сведок је после испричао да је СС официру тада пљунула у лице.

Најпре је одведена у затвор у Лиможу. Сазнавши од Дифура шта се догодило, њени саборци су одмах почели да праве планове за њено ослобађање, али је Виолета пребачена у Париз. У затвору се представљала као „Вики Теилор” (енг. Vicky Tailor), што је био још један од њених лажних идентитета припремљених у Лондону (мађ. szab = кројач; енг. tailor = кројач). Испитивана је у злогласном седишту Зихерхајтсдинст-а на Авенији Фош. Нема поузданих доказа да је некога одала или да је била мучена.

Затворенице у концентрационом логору Равензбрик

У августу је, заједно са још агенткињама Дениз Блох и Лилијан Ролф и 32 мушка затвореника, пребачена у транзитни логор Сарбрикен у Немачкој, који се налазио непосредно уз Француску границу. Када су њихов воз напали савезнички авиони, три жене успеле су да напусте своје одељке и однесу воду заробљеним мушкарцима, што је оставило дубок утисак на преживеле. Након десет дана жене су пребачене у Концентрациони логор Равензбрик у северној Немачкој, а затим у мањи логор у Торгауу. Ту је Виолета замало успела да побегне, али је један доушник у последњем тренутку спречио овај њен покушај. У октобру су је поново преселили, овај пут у напуштени логор јужно од Кенигсберга (нем. Königsberg , данашњи Калињинград). Ту су логораши били ангажовани на изградњи авионске писте. Услови су били брутални, а због оштре зиме сви су били у лошем физичком стању. У јануару 1945. Виолета и остале агенткиње враћене су у Равензбрик, несвесне да су њихове судбине већ одлучене. Пораз Немачке очекивао се за само неколико недеља и припадници СС дивизије су систематски елиминисали агенте СОЕ-а, пре него што су могли бити ослобођени. Погубљена је 5. фебруара, 1945 пуцњем у потиљак. Истовремено са њом погубљене су још три агенткиње: Дениз Блох, Лилијан Ролф и Чесили Лефорт.[4] Тела су затим кремирана.

Крај рата донео је хаос широм Европе. Стотине логора је ослобођено, а судбина више хиљаде заробљеника била је још увек непозната. Због тога није било познато ни шта се десило са Виолетом и СОЕ је уложио велики напор покушавајући да јој уђе у траг. Званично проглашење Виолетине смрти уследило је после неколико недеља, када су добили сведочење СС надзорник у Равензбрику.[3]

Признања и почасти[уреди | уреди извор]

Мурал у Стоквелу, осликан у част Виолете Сабо

За херојство у високоризичној мисији у окупираној Француској током Другог светског рата постхумно је одликована француским орденом Ратни крст 1939–1945, Медаљом Покрета отпора и престижним британским орденом Џорџов крст. Једна је од само три жене, припаднице СОЕ-у којој је додељен Џорџов крст. Остале две су Нур Инајат Кан и Одет Халоус.[5] Виолетина ћерка Тања Сабо, која нема наследника, одлучила је да мајчино ордење понуди на аукцији, како би се решило питање наследника. Колекција ордења Виолете Сабо, заједно са пратећом документацијом, оцењен је као најважнија колекција из Другог светског рата која се продаје у Великој Британији. Понуђена је по почетној цени од 300.000 фунти. [2]

На њеној породичној кући, у лондонском дистрикту Стоквел, 1981. године постављена је спомен-плоча. Њено име се налази на спомен-плочи СОЕ-а у Равензбрику, у Бруквуд Меморијалном центру грофовије Сари и на споменику у цркви Св. Павла у Лондону. Године 2009. изабрана је и за симбол споменика страдалим агентима СОЕ-а у Лондону. У селу Вормелоу (енг. Wormelow), у грофовији Херефордшир, постоји Музеј Виолете Сабо.[3] У знак сећања на Виолету Сабо и становнике Стоквела који су дали своје животе у Другом светском рату, 26. јуна 2001. године је, на дан њеног 80. рођендана откривен мурал. Мурал су осмислили и осликали уметници Брајан Барнс и Марија Харја Херис, на основу дизајна ученика стоквелске школе. На пригодној свечаности, организованој поводом овог догађаја, мурал је отворила глумица Вирџинија Мекена, у присуству Виолетине ћерке Тање Сабо.

О њеној невероватној храбрости написане су три биографске књиге, а 1958. године снимљен је филм Њено име исклешите поносом (Carve Her Name With Pride), у коме је насловну улогу играла Вирџинија Мекена.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Виолета Сабо”. Други светски рат. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2020. Приступљено 19. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г „JUNAŠTVO NAJLEPŠE ŠPIJUNKE Pucala je dok je imala metke, a kad su je uhvatili pljunula je oficiru SS u lice”. Blic. 4. 7. 2015. Приступљено 18. 11. 2019. 
  3. ^ а б в г д ђ „Violette Szabo”. Nigel Perrin (на језику: енглески). Приступљено 18. 11. 2019. 
  4. ^ а б „NAJLEPŠI ŠPIJUN SVIH VREMENA: Pucala je u naciste do poslednjeg metka, a onda uradila nešto JOŠ HRABRIJE”. Dnevno.rs. 7. 2. 2017. Приступљено 18. 11. 2019. 
  5. ^ „Noor Inayat Khan: remembering Britain's Muslim war heroine”. Guardian. 23. 10. 2012. Приступљено 20. 11. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Minney, Rubeigh James (2012). Carve Her Name with Pride. 
  • Ottaway, Susan (2014). Violette Szabo: The Life That I Have. 
  • Szabó, Tania (2015). Young, Brave and Beautiful: The Missions of Special Operations Executive Agent Lieutenant Violette Szabó, George Cross, Croix de Guerre avec Étoile de ... Cross, Croix de Guerre avec Etoile de Bronze. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]