Вицко Антић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВИЦКО АНТИЋ
Vicko Antic.jpg
Вицко Антић
Датум рођења(1912-10-02)2. октобар 1912.
Место рођењаСелце, код Цриквенице
 Аустроугарска
Датум смрти19. март 1999.(1999-03-19) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаШпанска републиканска армија
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411973.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден црвене заставе
Војнички крст 1939—1945

Вицко Антић (Селце, код Цриквенице, 2. октобар 1912Београд, 19. март 1999), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. октобра 1912. године у селу Селце, код Цриквенице. После завршеног другог разреда грађанске школе, отац га је запослио за зидара. У Београду је изучио браварски занат и завршио три разреда занатске школе. У Београду је остао до 1933. године, када је отишао у војску. После војске, вратио се у родно место, где је помагао раду месне књижнице и читаонице.

По почетку грађанског рата у Шпанији, Вицко и његови другови одлучили су да се пребаце у Шпанију. Дознали су да се врше пријаве за одлазак на сечу шума у Француској, па су потписали уговор. Августа 1937. године, отпутовали су у Француску и преко Пиринеја се пребацили у Шпанију. Тамо је био борац 129. интернационалне бригаде. Убрзо је добио чин наредника. Крајем 1937, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Након пада Републике, борци Интернационалних бригада пребацили су се у Француску, где су их власти сместиле у логоре. Антић је био у логорима „Сен Сипријан“, „Жир“ и „Аржеле“.

После пораза Француске у рату с нацистичком Немачком, Антић је успео да побегне из логора „Аржеле“ у марту 1941. године. Пробио се у окупирани део Француске и пријавио за рад у Немачкој, јер је то био једини начин да прво изађе из Француске. Доспео је у Судете и из њих је 1. новембра побегао и за неколико дана стигао на границу Немачке и НДХ. Ту се ноћу укрцао у вагон и искочио пред Загребом, код Запрешића.

Успоставио је контакт са члановима ЦК КПХ, који су га затим упутили у Славонију, јер су везе са Горским котаром у то време биле прекинуте. Тамо је стигао 11. новембра 1941. и распоређен на дужност водника у Псуњском партизанском одреду. Убрзо је постао командир чете, а почетком 1942. командант Псуњског одреда. Августа 1942. године био је постављен за команданта Дванаесте славонске бригаде. Неко је време био и на дужности команданта 3. оперативне зоне Хрватске, а кад је формиран Шести корпус, Вицко је био постављен за команданта 28. славонске дивизије. Дивизија је под његовом командом водила борбе у Славонији, Мославини и Загорју.

Фебруара 1944. године, Вицко је био именован за команданта Тринаесте приморско-горанске дивизије. Августа 1944. радио је на формирању хрватске дивизије КНОЈ-а и био њен командант до краја 1945. године.

Крајем 1945. отишао је на школовање у Војну академију „Фрунзе“ у Москви, коју је завршио 1947. године. Завршио је и школу Оператике Више војне академије ЈНА, од 1952. до 1953. године.

Био је начелник Команде тенковских и моторизованих јединица ЈНА, начелник Штаба Прве армије, заменик за позадину и помоћник за МПВ команданта ЈРВ и ПВО.

Био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за организацију СК у ЈНА, секретар Опуномоћства у РВ и ПВО и члан разних партијских руководстава у командама и установама.

Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА 1973. године и од тада је био активан у друштвено-политичким организацијама. Био је потпредседник Републичког одбора СУБНОР Хрватске, члан Председништва, председник Комисије за општернародну одбрану Савезног одбора СУБНОР Југославије, члан Савета СР Хрватске и остало.

Умро је 19. марта 1999. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941 и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1][2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]