Игуман Вићентије (Јовановић)

Вићентије (Јовановић) (живео и умро у 18. веку) био је игуман манастира Раванице и Љубостиње.

Најпре се помиње као раванички,^[1] а од 1770. као љубостињски игуман, који је од турских власти 1784. године скривао неколицину аустријских официра, обукавши их као манастирске слуге.^[2] Постоји писани податак да је већ тада игуман Вићентије био аустријски пензионер, и да је годишње примао 25 дуката из петроварадинске војне касе.^[2] Међутим, иако пензионисан, и даље је управљао Раваницом, а затим и Љубостињом. Такође, постоји запис да је Јовановић од аустријског цара (поново) затражио пензију. Направљен је 18. јуна 1791. године, у Илирској дворској депутацији, када су десеторица свештеника изнели своје заслуге због којих су веровали да заслужују пензију.^[3]

Наиме, Вићентије Јовановић говорио је пред комисијом о томе како је у Љубостињи од 1781. до 1788. године чувао и старао се о аустријским официрима и шпијунима.^[2] Почетком априла 1788. у Љубостињу је дошао Коча Анђелковић, који је прокламацијом позвао народ на оружје и у буну.^[4] Он је похвалио игумана Вићентија, због његове помоћи у снабдевању бораца храном, пићем и преобуком, и због подстицања братства да се активно придруже устаницима.^[2] После битке око Љубостиње исте године, Турци су из освете спалили манастир првих дана маја, а монаси су се разбежали по шуми.^[5] Вићентије и Макарије успели су да се домогну манастира Хопово у Срему.^[3] Ту су се окупили са другим монасима, те су изашли пред цара, признајући да су учествовали у Кочиној буни.