Вићентије Ракић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вићентије Ракић (Земун, 29.04.1750Фенек, 29.03.1818), српски писац, песник и свештеник.

Биографија[уреди]

Ракићу је крштено име било Василије, а родио се у Земуну, године 1750., где се и учио, оженио, и постао трговац. Када је остао удовац, отишао је августа 1785. године у манастир Фенек, где га је 9. априла 1786. године закалуђерио игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије. Зађаконио га је у Карловцима 28. јуна 1786. године пакрачки владика Ћирило Живковић, а 5. јула, те исте године, запопио га Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика.

Ракић је неко време и у Шапцу служио као свештеник, и ту је написао Живот Алексија човека Божијега. Године 1796., постао је игуман манастиру Фенеку,[1] а доцније, због калуђерских сплетака, био је понижен за проигумана. Од 1799. до 1810. године, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона.

У Трсту је Вићентије Ракић нашао оно што му је било потребно. Миран живот, поштовање, угодан положај и добру зараду. У Трсту је било у то време много богатих српских и грчких фамилија, у којима су му врата у свако доба била отворена. Ту је остао пуних једанаест година. Уз хришћанско дело и добар живот посветио се црквеној књижевности.

Српска књижевност XVIII века[уреди]

Вићентије Ракић је био самоук и сам је научио грчки, руски и италијански. Човек вредан и истински побожан, он се почео бавити књигом још док је био у Шапцу и стао преводити на српски побожне легенде. Он је у доста течне стихове и на народном језику опевао животе хришћанских светаца, и оставио за собом цео један низ побожних спевова. Од спевова те врсте најпознатији су: ПѣснЬ историческая ω житiи святогω и праведнагω Алекξiя Человѣка Божïя (Будим, 1798) и Жéртва Авраáмова (Будим, 1799). Те популарне хришћанске легенде, опеване често у осталим хришћанским књижевностима, Ракић је превео у простим и разумљивим и течним народним стиховима, каткад са извесном топлином, и оба спева имали су много успеха код шире публике. Спев о Алексију имао је у току 19. века неколико издања, а Жертва Авраáмова, прерада једног грчког спева, шампана је неколико пута, једном и латиницом, и прештампавана је још 1884. године. Спев о Алексију важи за једино књижевно дело XVIII века написано у Србији.

Хришћански књижевник и версификатор[уреди]

Ракић је поред тога написао још један цео низ разних књига: једну историју манастира Фенека, историју царског града Јерусалима, која је доживела два издања, црквене проповеди, један спев о победи црногорској над Турцима, један италијанско - српски речник.

Вићентије Ракић, побожан хришћански песник и версификатор старих хришћанских романтичних легенди, стоји у пуној супротности са нехришћанским рационалистичким добом у којем је живео и ван општега духовног покрета који се на крају XVIII века оцртавао у српском друштву. Духовно усамљен, али у простом народу много и радо читан, он наставља прекинуту црквену традицију у српској књижевности. То је један од ретких побожних популарних песника какве су у великом броју имале католичке књижевности. Иначе, то је један од најчитанијих српских писаца у почетку XIX века.

Библиографија[уреди]

  • Правило молебноје ко пресветој Богородици, и преподњој Параскеви српској, у Будиму, 1798;
  • Историја манастира Фенека, писана у Тријесту 1798, а штампана у Будиму, 1799;
  • Правило Св Спиридона, у Венецији, 1802;
  • Житије светого великомученика Јевстатија Плакиде, и светаго Спиридона чудотворца, у стиховима, у Будиму, 1803;
  • Житије прекраснога Јосифа, у стиховима, у Венецњи, 1804:
  • Историја о разорењу Јерусалима и о взјатији Константинопоља, у Венецији, 1804;
  • Љествица имуштаја педесет степнеј, у Венецији, 1805:
  • Чудеси пресветија Богородици, с грчког, писано у Трсту, штампано у Венецији, 1808;
  • Беседников илирическо-италијански, у Млецима, 1810:
  • Житије Стевана Првовенчаног, у стиховима, написано у Шапцу 1791, а штампано у Будиму, 1813.
  • Песан историјски о житију Алексија человека Божији, у стиховима, у Београду, 1835.

Референце[уреди]

  1. ^ "Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1839. године

Литература[уреди]

  • Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, 1914