Владан Десница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владан Десница

Vladan Desnica.jpg

Информације
Датум рођења 17. септембар 1905.
Место рођења Задар (Аустроугарска)
Датум смрти 4. март 1967.(1967-03-04)(61 год.)
Место смрти Загреб (СФРЈ)
Дела
Потпис

Владан Десница (Задар, 17. септембар 1905Загреб, 4. март 1967) је био српски и југословенски књижевник.

Порекло[уреди]

Владан Десница рођен је у Задру у српској породици Десница, православне вероисповести. Његов отац је Урош Десница, а мајка Фани Десница, рођ. Луковић. Владан Десница потомак је Стојана Митровића Јанковића[1] (око 1635—1687), у српској народној песми познатог као Јанковић Стојан, вође српских котарских ускока у XVII веку, сердара Котара, каваљера св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су српска породица пореклом из Срба у Лици, одакле је прадеда Владана Деснице, Данило Десница, трговац и поседник, дошао у Обровац где му се родио син Владимир Десница (1850—1922) који је са Олгом Јанковић, кћерком грофа (conte veneto) Илије Деде-Јанковића (1818—1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (Обровац, 28. август 1874 - Сплит, 13. јул 1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора, који је учествовао у доношењу Задарске резолуције, а као противник аустроугарске анексије Босне и Херцеговине током Првог светског рата био интерниран у Италију. Пошто је конте Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су по његовој кћерки Олги, наследиле Деснице, целокупну имовину у Исламу Грчком, укључујући дворе Јанковића, породичну цркву, земљишне поседе и др[2].

Урош Десница се оженио са Фани Луковић, кћерком поморског капетана Ђуре Луковића из Прчња у Црној Гори[3]. Урош Десница је са Фани Десница, рођ. Луковић имао сина Владана Десницу и кћерке Олгу и Наташу.

Биографија[уреди]

Владан Десница студирао је права и филозофију у Загребу и Паризу, дипломирао на загребачком Правном факултету 1930. Радио је као адвокат, а затим је прешао у државну службу. 1934. покренуо је књижевно-историјски годишњак „Магазин сјеверне Далмације“ који је и уређивао две године. Књижевним радом почео је да се бави пред Други светски рат, а интензивно тек после ослобођења.

Писао је песме, поеме, кратке приче и новеле углавном са тематиком своје родне Далмације. Најпознатији роман му је Прољећа Ивана Галеба објављен 1957. у Загребу. Роман „Зимско љетовање“ објавио је 1950, то је први српски роман са тематиком из Другог светског рата. Неке од његових приповедака имају антологијску вредност: Посјета, Прича о фратру са зеленом брадом, Флорјановић, Конац дана, Бунаревац, Солилоквији господина Пинка. У значајнија дела убраја се збирка песама „Слијепац на жалу“ и драма „Љестве Јаковљеве“.

Бавио се и филмом, написао је сценарио за филм „Концерт1954. једнан од најзначајнијих филмова југословенске кинематографије. По његовом сценарију је снимљен и филм „Првада“ 1962, а после његове смрти „Пред зору“ 1974. на основу истоимене новеле, која је реалистичка анализа градско-сеоских односа у оквиру ратних дешавања. 1974. по новели „Флоријановић“ снимљена је истоимена ТВ драма.

Владан Десница је сахрањен у српској православној црквици Светог Георгија поред двора Јанковић Стојана у Исламу Грчком. Цркву у којој је сахрањен су уништиле хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. године.[4]

Библиографија[уреди]

  • Зимско љетовање - 1950 Загреб,
  • Олупине на сунцу - 1952 Загреб,
  • Прољеће у Бадровцу - Београд 1955,
  • Слијепац на жалу (песме) - 1955 Загреб
  • Ту одмах поред нас - 1956 Београд,
  • Прољећа Ивана Галеба - 1957 Загреб и Сарајево,
  • Фратар са зеленом брадом (приповетке) - 1959 Загреб,
  • Сабрана дела I -IV - 1975 Загреб
  • Прогутане полемике - 2001 Београд

Референце[уреди]

  1. Родослов Јанковића и Десница вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006, стр. 92.
  2. Родослов Јанковића и Десница, као и детаљну породичну историју вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006, стр. 92.
  3. Луковићи су породица католичке вероисповести. У бококоторском заливу има много католичких породица пореклом из црногорских брда, који су примили католичанством доласком у приморје. Симо Матавуљ говори о српском пореклу Луковића у књизи Бока и Бокељи. Луковићи су, према породичном предању, пореклом из Фоче (Србиње) у данашњој Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, одакле су преко црногорских брда, дошли у црногорско приморје у XVII веку. У прошлости били су најбројнија прчањска породица. Родоначелник гране Луковића која се из Прчња преселила у Боку которску, капетан Марко Луковић за заслуге стечене у рату добио је од венецијанских власти наслов конте 27. 3. 1773. О Луковићима из Прчња, вид. Дон Нико Луковић, Прчањ, Котор 1937, стр. 217.
  4. „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица“”. RTV.rs. 22. 1. 2011..  ((sr))

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]