Владан Десница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Владан Десница
Vladan Desnica.jpg
Датум рођења (1905-09-17)17. септембар 1905.
Место рођења Задар
Аустроугарска
Датум смрти 4. март 1967.(1967-03-04) (61 год.)
Место смрти Загреб
СФРЈ
Школа Свеучилиште у Загребу
Најважнија дела

Владан Десница (Задар, 17. септембар 1905Загреб, 4. март 1967) је био српски и југословенски књижевник.

Порекло[уреди]

Владан Десница рођен је у Задру у српској породици Десница, православне вероисповести. Његов отац је Урош Десница, а мајка Фани Десница, рођ. Луковић. Владан Десница потомак је Стојана Митровића Јанковића[1] (око 1635—1687), у српској народној песми познатог као Јанковић Стојан, вође српских котарских ускока у XVII веку, сердара Котара, каваљера св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су српска породица пореклом из Срба у Лици, одакле је прадеда Владана Деснице, Данило Десница, трговац и поседник, дошао у Обровац где му се родио син Владимир Десница (1850—1922) који је са Олгом Јанковић, кћерком грофа (conte veneto) Илије Деде-Јанковића (1818—1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (Обровац, 28. август 1874 - Сплит, 13. јул 1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора, који је учествовао у доношењу Задарске резолуције, а као противник аустроугарске анексије Босне и Херцеговине током Првог светског рата био интерниран у Италију. Пошто је конте Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су по његовој кћерки Олги, наследиле Деснице, целокупну имовину у Исламу Грчком, укључујући дворе Јанковића, породичну цркву, земљишне поседе и др.[2]

Урош Десница се оженио са Фани Луковић, кћерком поморског капетана Ђуре Луковића из Прчња у Црној Гори.[3] Урош Десница је са Фани Десница, рођ. Луковић имао сина Владана Десницу и кћерке Олгу и Наташу.

Биографија[уреди]

Владан Десница студирао је права и филозофију у Загребу и Паризу, дипломирао на загребачком Правном факултету 1930. Радио је као адвокат, а затим је прешао у државну службу. 1934. покренуо је књижевно-историјски годишњак „Магазин сјеверне Далмације“, који је уређивао две године и штампао ћирилицом у Сплиту. У њему је, између осталог, објавио два сопствена есеја „Један поглед на личност Доситејеву” (1933/34) и „Мирко Королија и његов крај” (1935). У периоду између 1935 и 1940. написао је збирку приповедака, коју је послао београдском издавачу Геци Кону. Збирка због почетка Другог светског рата није штампана, а сам рукопис је изгубљен.[4]

Роман „Зимско љетовање“ објавио је 1950. У роману се приповеда о сукобу и неразумевању између сеоског становништва и грађана избеглица из Задра, који су се у сеоску средину склонили бежећи од бомбардовања њиховог града. Књижевна критика је негативно дочекала „Зимско љетовање”, јер су тон и визија света у њему били у супротности са владајућом комунистичком идеологијом и незваничним правилима на који начин се писало о Другом светском рату. Бранивши се од критика, Десница је написао текст „О једном граду и једној књизи“.[5]. Потом излазе збирке приповедака „Олупине на сунцу” (Загреб, 1952), „Пролеће у Бадровцу” (1955), збирка песама „Слијепац на жалу” (Загреб, 1955) и збирка приповедака „Ту одмах поред нас” (Београд, 1956). Паралелно ради на свом роману Прољећа Ивана Галеба. Кад је дело завршено, у аутору се јавио страх да га нико неће хтети објавити, јер је по свему одударало од ондашње књижевне продукције.[6] Издавачка кућа „Свјетлост” објављује роман у Сарајеву 1957. Наредне године дело осваја Змајеву награду. Главни јунак Иван Галеб је педесетогодишњи пропали виолиниста, који се налази у болници, где се буди из постоперационе наркозе. Он се у данима који следе сећа сопственог живота и рефлексивно медитира о различитим идејама (лепоти, уметности, власти, смрти, времену, итд).

Неке од његових приповедака имају антологијску вредност: Посјета, Прича о фратру са зеленом брадом, Флорјановић, Конац дана, Бунаревац, Солилоквији господина Пинка. У значајнија дела убраја се збирка песама „Слијепац на жалу“ и драма „Љестве Јаковљеве“.

Бавио се и филмом, написао је сценарио за филм „Концерт1954. једнан од најзначајнијих филмова југословенске кинематографије. По његовом сценарију је снимљен и филм „Првада“ 1962, а после његове смрти „Пред зору“ 1974. на основу истоимене новеле, која је реалистичка анализа градско-сеоских односа у оквиру ратних дешавања. 1974. по новели „Флоријановић“ снимљена је истоимена ТВ драма.

Владан Десница је сахрањен у српској православној црквици Светог Георгија поред двора Јанковић Стојана у Исламу Грчком. Цркву у којој је сахрањен су уништиле хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. године.[7]

Десничина „Сабрана дјела” у четири књиге излазе у Загребу у издању „Просвјете” 1974. и 1975. Тада су објављена и нека дела која су остала у рукопису, као на пример, његов незавршени роман „Проналазак Атханатика”.[6]

Библиографија[уреди]

  • Зимско љетовање - 1950 Загреб,
  • Олупине на сунцу - 1952 Загреб,
  • Прољеће у Бадровцу - Београд 1955,
  • Слијепац на жалу (песме) - 1955 Загреб
  • Ту одмах поред нас - 1956 Београд,
  • Прољећа Ивана Галеба - 1957 Загреб и Сарајево,
  • Фратар са зеленом брадом (приповетке) - 1959 Загреб,
  • Сабрана дела I -IV - 1975 Загреб
  • Прогутане полемике - 2001 Београд

Референце[уреди]

  1. ^ Родослов Јанковића и Десница вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.
  2. ^ Родослов Јанковића и Десница, као и детаљну породичну историју вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.
  3. ^ Луковићи су породица католичке вероисповести. У бококоторском заливу има много католичких породица пореклом из црногорских брда, који су примили католичанством доласком у приморје. Симо Матавуљ говори о српском пореклу Луковића у књизи Бока и Бокељи. Луковићи су, према породичном предању, пореклом из Фоче (Србиње) у данашњој Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, одакле су преко црногорских брда, дошли у црногорско приморје у XVII веку. У прошлости били су најбројнија прчањска породица. Родоначелник гране Луковића која се из Прчња преселила у Боку которску, капетан Марко Луковић за заслуге стечене у рату добио је од венецијанских власти наслов конте 27. 3. 1773. О Луковићима из Прчња, вид. Дон Нико Луковић, Прчањ, Котор 1937. pp. 217.
  4. ^ Кораћ (2015). стр. 415.
  5. ^ Радуловић (1986). стр. 154.
  6. 6,0 6,1 Кораћ (2015). стр. 416.
  7. ^ „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица. RTV.rs. 22. 1. 2011.  (на језику: српски)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]