Владан Матијевић
| Владан Матијевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 16. новембар 1962. |
| Место рођења | Чачак, СФР Југославија |
| Период | 1991— |
| Најважнија дела | Не реметећи расуло Ван контроле Прилично мртви Писац издалека Врло мало светлости Мемоари, амнезије Пристаништа Сусрет под необичним околностима Слобода говора |
| Награде | Андрићева награда Нинова награда Награда Меша Селимовић Награда Борисав Станковић Награда Исидора Секулић Награда Кочићево перо Награда Кочићева књига Награда Рамонда сербика |
Владан Матијевић (Чачак, 16. новембар 1962) српски је књижевник и добитник Андрићеве награде за најбољу књигу прича 2000. и Нинове награде критике за најбољи роман 2003. године.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Владан Матијевић рођен је 1962. године у Чачку, у чијем предграђу и данас живи. Осамнаест година је радио у фабрици базне хемије, од 2005. запослен је у галерији Надежда Петровић у Чачку.
Почео је са писањем поезије, његове песме штампане су у часописима већ почетком осамдесетих. Године 1991. објављује збирку песама Не реметећи расуло, која, по Матијевићу, представља преломни тренутак у његовом животу. Убрзо почиње да пише и прозу. Кратки роман Ван контроле је његово прво прозно дело.
До данас је објавио тринаест књига, већина је имала више издања. Романи су му превођени на француски, немачки, шпански, италијански, бугарски и македонски језик. Добитник је више значајних награда и признања у Србији, између осталих и Андрићеве награде за најбољу књигу прича 2000. године и Нинове награде критике за најбољи роман 2003. године.
О стваралаштву Владана Матијевића написано је више од стo критичких текстова, о њему су снимљена два документарна телевизијска филма аутора Јосипа Бабела (2004) и Олгице Ракић (2010). Писац и уредник Александар Гаталица снимио је 2016. за РТС получасовну емисију Књижевни дијалог са Владаном Матијевићем.
У једном интервјуу изјавио је:
Уметничко стварање, писање посебно, није спортско такмичење које човека обавезује на све боље резултате. Да би се од њега живело мора се мислити на тираже и објављивати бар једном годишње. Ја то не могу. Живео сам за писање, али не и од њега, и не видим како би се то могло променити?! То је моја судбина.
Живи у Чачку.
Дела[уреди | уреди извор]
- Не реметећи расуло (песме, 1991)
- Ван контроле (роман, 1995, нова верзија 2021)
- Р. Ц. Неминовно (роман, 1997, нова верзија 2017)
- Самосвођење (песме, 1999)
- Прилично мртви (приче, 2000)
- Писац издалека (роман, 2003)
- Часови радости (роман, 2006)
- Жилави комади (драме, 2009)
- Врло мало светлости (роман, 2010)
- Мемоари, амнезије (есеји, 2012)
- Пристаништа (приче, 2014)
- Сусрет под необичним околностима (роман, 2016)
- Слобода говора (роман, 2020)
Награде[уреди | уреди извор]
- Прва награда на конкурсу "Милутин Ускоковић" 1999. године за најбољу приповетку написану на српском језику.[2]
- Андрићева награда 2000. године за књигу прича Прилично мртви.
- Нинова награда критике 2003. године за роман Писац издалека.
- Награда златни хит либер и Награда златни бестселер 2004. за роман Писац издалека.
- Награда Меша Селимовић 2010. године за роман Врло мало светлости.
- Награда Борисав Станковић 2010. године за роман Врло мало светлости.
- Награда Исидора Секулић 2010. године за роман Врло мало светлости.
- Награда Кочићево перо и Награда Кочићева књига 2012. године за књигу есеја Мемоари, амнезије
- Награда Стеван Сремац и Награда Данко Поповић 2014. године за књигу прича Пристаништа.
- Награда "Рамонда сербика" 2019. године за целокупно књижевно дело и значајан допринос књижевности и култури - Књижевне колоније Сићево
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Vladan Matijević”. Laguna. Приступљено 31. 1. 2019.
- ^ „Dobitnici nagrada”. Književni konkurs Milutin Uskoković. Приступљено 31. 1. 2019.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Владан Матијевић: Писци глуме због срамоте („Вечерње новости”, 13. јул 2013)
- Не потцењујмо човека. Он може све да уништи („Урбани књижевни круг”, 19. децембар 2013)
